U Kragujevcu, u Aleksić galeriji, ovog meseca veliku pažnju publike privlače velika platna mladog beogradskog umetnika Andreja Bjelića, na kojima su oslikani likovi životinja — mačke, lavovi, dinosaurusi, kitovi. Izložba „Skoro letenje“ tokom trajanja privukla je brojne posetioce koji u Bjelićevim radovima prepoznaju spoj savremene estetike, slobode izraza i suptilne potrebe za begom iz svakodnevice. Njegove slike deluju istovremeno razigrano i uznemirujuće, intimno i monumentalno, ostavljajući prostor posmatraču da u njima pronađe sopstvena značenja.
U samom finišu izložbe razgovarali smo sa Andrejem Bjelićem o motivima koji ga inspirišu, radu u ateljeu, odnosu prema savremenoj umetničkoj sceni, ali i o tome kako nastaju svetovi koji na njegovim platnima izgledaju kao da su tek korak udaljeni od sna.
Mislim da slikari pre svega moraju da budu slobodni — da rade ono što osećaju i istražuju ono što ih u datom trenutku zanima, bez potrebe da se sve svima dopadn
Andrej Bjelić
U Kragujevcu je još nekoliko dana pred publikom tvoja nova serija radova „Skoro letenje“. Predstaviljeno je 15 radova velikog formata. Šta ih, po tvom mišljenju, najviše razlikuje od neke prethodne serije?
Tako je. Seriju „Skoro letenje“ čini 15 potpuno novih slika velikog formata, a ono što ih možda najviše razlikuje od mojih prethodnih radova jesu novi motivi koji su se spontano pojavili tokom procesa rada. Ovoga puta tu su kitovi i tiranosaurus reks, figure koje su mi u ovom trenutku veoma inspirativne i koje su otvorile drugačiji prostor za razmišljanje i slikanje.
Sa druge strane, mačke, lavovi i leopardi već godinama se provlače kroz moje izložbe i vremenom su postali deo jednog prepoznatljivog vizuelnog jezika koji razvijam. Mislim da publika danas već može da prepozna taj svet i atmosferu koju gradim kroz te likove.
Pored samih motiva, važna razlika je i način na koji pristupam površini slike i teksturi. Nakon svoje prve izložbe počeo sam mnogo intenzivnije da istražujem slojeve, materijalnost i samu strukturu platna, pa su i ovi radovi fizički bogatiji i kompleksniji. Tekstura mi je postala jednako važna kao i figura na slici.
„Skoro letenje“ deluje kao ciklus koji otvara pitanja lične i umetničke slobode. Gde danas vidiš prostor za rizik i eksperiment u savremenom slikarstvu?
Mislim da slikari pre svega moraju da budu slobodni – da rade ono što osećaju i istražuju ono što ih u datom trenutku zanima, bez potrebe da se sve svima dopadne. Upravo zato sam kroz „Skoro letenje“ želeo da predstavim ideju slobode, što je uostalom nagovešteno i samim nazivom izložbe.
Danas je možda najveći prostor za rizik upravo u tome da ostanete iskreni prema sopstvenom izrazu i da sebi dozvolite eksperiment, bez prevelikog kalkulisanja. Ja volim da eksperimentišem tokom rada na slikama i često se dešava da nešto ne ispadne onako kako sam prvobitno zamislio. Umesto da to doživim kao grešku, nastavljam dalje preko toga — dodajem nove slojeve, menjam pravac rada, a slika na kraju dobije potpuno novu energiju i teksturu.
Takav proces mi je važan jer ostavlja prostor za spontanost i nepredvidivost, a upravo tu često nastaju najzanimljiviji momenti u slikarstvu.
Slikarstvo mi je zanimljivo upravo zato što pruža mogućnost da se neprestano istražuje, menja pravac i rizikuje, čak i kada ne znate unapred gde će vas taj proces odvesti.
Andrej Bjelić
Da li postoji neka umetnička scena, festival ili manifestacija kojoj težiš u budućnosti?
Naravno, jako bih voleo da izlažem na nekim poznatijim inostranim sajmovima. Videćemo da li će se nešto od toga ostvariti u bliskoj budućnosti.
Kada razmišljaš o svom dosadašnjem radu, šta vam je trenutno važnije: kontinuitet i razvoj sopstvenog izraza ili stalno pomeranje granica i menjanje vizuelnog jezika?
Najvažnije mi je da se sa svakom novom izložbom pomerim od prethodne, da uradim nešto drugačije.
Ne mislim da je kontinuitet nužno najvažnija stvar u umetnosti. Za mene je mnogo važnije da radim onda kada zaista imam potrebu i motivaciju za tim. Upravo tada nastaju najiskreniji radovi. Čini mi se da je poenta stvaranja u tome da ne budemo vezani za unapred zadate forme i obrasce, već da stalno pokušavamo da izađemo iz sopstvenog kalupa i svakodnevne rutine.
Slikarstvo mi je zanimljivo upravo zato što pruža mogućnost da se neprestano istražuje, menja pravac i rizikuje, čak i kada ne znate unapred gde će vas taj proces odvesti.
Čini mi se da je poenta stvaranja u tome da ne budemo vezani za unapred zadate forme i obrasce, već da stalno pokušavamo da izađemo iz sopstvenog kalupa i svakodnevne rutine.
Andrej Bjelić
Pretpostavljamo da si ispratio Bijenale u Veneciji. Koji paviljon ti je favorit?
Iskreno, nisam ispratio Bijenale, slabo pratim bilo kakva dešavanja.
Da li za ovu godinu možda planiraš izložbu i u Beogradu?
Još uvek nemam nikakav konkretan plan za ovu godinu koji je vezan za neku beogradsku galeriju. Najveći fokus mi je bio na ovoj izložbi i daljoj saradnji sa Aleksić galerijom.
U Beogradu uvek imam neke stalne postavke u određenim enterijerima, i jako sam zadovoljan saradnjom sa njima, nadam se da će to i ostati tako.
Foto: Slavoljub Radojević
