Kristina Pirković: Ime ti svoje ostavljam tamo gde se završava crtež, a počinje vera

Vreme, prolaznost, početak i kraj. Kraj sveta kakvog ga znamo, nostalgija, da li smo već doživeli apokalipsu ili je trenutno živimo? Film, muzika, pisana reč. Sve je slika. Sve i govori. Govore i platna oslikana motivima sagorevanja čoveka koji je nadvladan sopstvenim kreacijama. Univerzumi u kojima jedinka nestaje i stapa se u nešto što je sve, svet, svetina.

Kristina Pirković, slikarka inspirisana trenutkom, svime što kroji svakodnevicu, ali i onim što dolazi od pre i posle, sjedinila je kraj u svojim crtežima, slikama i skulpturama u koje je svaki posetilac mogao da zaroni u Salonu Muzeja grada Beograda i ode u svetove satkane od fragmenata različitih kreatura, emocija crpljenih iz istinski doživljenih vizura i umetničkih gravura jedne od autentičnijih postavki koju sam kao konzument doživeo. Dva puta sam šetao Salonom i sam obuzet. Prvi put upijen u energetsku masu ljudi koja je postala svojstvena svakoj izložbi čije otvaranje odaberem da posetim i koja daje zračak, svetlo, seme optimizma. Baš to seme provejava i celom postavkom, što sam valjano skontao prilikom druge posete, kada nam ga je sama umetnica predstavila bliže u nadi da će izrasti i doneti naknadnu pamet, da spasimo šta se može i izronimo kao pobednici kraja. U novi život, nova krcata otvaranja i vođena zatvaranja, do novih pelcera. Da svaku tačku pretvorimo u tri, trideset, i tri, i tri stotine, pa još toliko i tako u beskonačnost. Pa da svaka nova žetva donese veći prinos, plemenitije seme i zbaca prošlih i budućih vremena breme.

Inspirisan na izlivene uvodne reči, govorim sa umetnicom koja nam je priredila „Kraj sveta i još jedan dan“.

Dva puta sam živeo tvoju umetnost neposredno, jednom premijerno sa celim svetom koji se slio na otvaranje, a drugi put vođen kroz svetove, veru, inspiraciju i vertikale… Kako si izložbu živela ti? Šta ti je novo budila u odnosu na period stvaranja, a šta budi sada kada se osvrneš na celokupni proces pa do kraja izlaganja?

Pre svega, hvala što si posetio izložbu dva puta. To mi puno znači. Ova izložba mi je došla tako iznenada, sa jednim mesecom intenzivne pripreme i još jednim mesecom trajanja, sa tri vođenja, više grupnih poseta, sa mojim gotovo svakodnevnim prisustvom u Salonu. Sada, nekoliko sedmica nakon zatvaranja, imam utisak da se dogodila pre nekoliko godina, a ne pre par nedelja. I to me najviše raduje, jer svaki put kada je neki period sadržajan i kada sam lično investirana, to vreme mi se čini prilično distancirano od trenutne tačke.

Dok je izložba trajala, skoro uopšte nisam silazila u atelje, a to mi je bilo najčudnije. Pretpostavljam da je zbog toga što sam nekoliko prethodnih godina maltene svakodveno boravila u svom prostoru, a ovo je jedna od najdužih pauza koju sam ikada napravila. Čim je izložba skinuta sa zidova Salona, i ja sam se vratila radu kao da pauze nije ni bilo.

Ali, ono što moram da kažem, sa velikim oprezom od pogrešnog tumačenja konteksta, jeste da sam svakodnevno išla u Salon, jer nikada nisam izložila svoje slike u tako prostranom i velikom prostoru, nikada nisam imala ovakvu priliku da napravim distancu i da posmatram kako dve izložene serije međusobno komuniciraju, kako dišu slike i skulpture, na koji način dve apstrahovane slike prate figuraciju koja je moj izraz oduvek… I zbog svega toga sam svakodnevno odlazila i na različite načine diživljavala postavku. To su transformacije i saživot koje ne mogu da osetim u malom prostoru svog ateljea, i ovo iskustvo mi je bilo veoma dragoceno.

Koji motiv je naviše intrigirao publiku sa kojom si imala prilike da se susretneš i na koje pitanje si najčešće davala odgovor? Kakav je odgovor bio?

Osim čuvenog pitanja koliko mi je potrebno vremena da uradim veliki format 😊, glavna pitanja su se vrtela oko motiva igračaka, dečijih predstava, kao i u predmetima koje deca koriste, takođe, motiv životinja, majke i deteta, sakralnih motiva. Odgovor je uvek isti, moj predmet istraživanje je čovek, sa svim svojim osobinama i osobenostima, sa svih aspekata posmatran.

Detinjstvo smatram izuzetno važnim formativnim periodom čovekovog razvijanja i verujem da umnogome utiče na glavne karakteristike u odrasloj dobi. Takođe, čovek kao religiozno biće je uvek u meni izazivao jednu vrstu nedokučivosti, iako postoji etnološko-antropološko objašnjenje, oduvek imam utisak da postoji i nešto izvan toga, neobjašnjivo. Majka i dete, kao jedna veza toliko snažna da pomera planine. To je motiv koji je tokom godina na mom radu doživeo transformaciju od sakralnog prikazivanja do potpuno profanog, i još uvek me ne napušta.

Šta si se sama zapitala sad na kraju procesa? I koje novo seme sada klija? Na čemu trenutno radiš, bilo na platnu ili u glavi?

Trenutno radim crteže za naredni projekat. Crtež je oduvek moj saputnik, i kao zapis i kao autonomno likovno delo. Izložba u Salonu Muzeja grada Beograda mi je otvorila nove puteve i saradnje, tako da sam sada fokusirana na realizaciji tih planova. Što se tiče teme, nastavljam da razvijam „Šume“, jer sam na poslednjoj izložbi predstavila samo početak te serije radova. Imam utisak da sam tek zagrebala ovo novo polje likovnog istraživanja i uopšte tog prostora koji nam priroda kao takva pruža, tako da će „Šume“ i u narednom periodu biti u fokusu.

Crvena traka protezala se i povezivala glavne karaktere i motive tvoje umetnosti? Da li je ovom epohom „kreatora“ i „šuma“ ona odvija do kraja ili nastavlja da se razvija i povezuje ova dva motiva sa nekom novom epohom stvaranja ili pak ostaje sa njima da im dalje kroji svetove?

Crvena traka ima višeslojno značenje u mojim predstavama. Od paničnog alarma upozorenja do nežne ešarpe – simbola čistote i krhkosti koju nosi povetarac kroz krošnje. Ova traka povezuje „Velikog Kreatora“ sa „Stvaranjem čoveka“, čija je traka spona sa „Trilogijom o Nevidljivom“ i „Humaniorom“, a isto tako će se sa „Šuma“ proneti i na neku, recimo, „Studiju pada“ ili „Anatomiju pejzaža“. Ona je nepromenljiva u čitavom konstruktu sačinjenom od suprotnosti bez čijeg uzajamnog delovanja sistem ne bi bio održiv.

Crtež koji bih lično izdvojio je onaj velikog formata i dugog inspirativnog naziva „Ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim“, inspirisan pesmom Branka Miljkovića. Odakle baš ova pesma, Miljković i na koji način je u fuziji stvorila svet oslikan na pomenutom mediju?

Tih dana sam istraživala o Branku Miljkoviću i njegovom životu i pesništvu. Te večeri kada sam čitala pesmu „Goran“, dogodilo se da sam obratila pažnju na važne datume iz Brankovog života i shvatila da sve to čitam na godišnjici njegove smrti. Malo je reći da sam se smrzla. Ovaj stih mi je odzvanjao u glavi, a kako je crtež na kom sam radila sve vreme procesa nosio znak te pesme, mislim da je bilo prirodno da i naziv dobije po stihu koji mi je ostao utisnut poput žiga.

„Sveta planina“ je još jedno delo koje je inspirisano drugom vrstom umetnosti. Planine u pozadini vertikale, a ipak najvidljivije. Zašto motiv planine i na koji način taj vertikalni momenat olakšava da nam pokažeš sve što želiš na pravi način, s obzirom da je na tim većim formatima pregršt toga zbrojeno u jedno delo?

Slika „Sveta planina“ je dobila naziv po istoimenom filmu Alehandra Hodorovskog. Zajednička misao jeste bila poveznica i linija vodilja, ali i moja lična percepcija planine kao fenomena prirode i njene kreacije. Planina predstavlja vertikalu, „ono što se uzdiže“ iznad naše pojavnosti, izvan onoga što smo mi dole, odnosno, horizontale. Taj gorostas me je oduvek fascinirao. Jedna od ideja romantizma, gde je priroda nadmoćna u odnosu na čoveka, jeste ono što me je navodilo da razmišljam o tome koliko je čovek u stalnom pohodu da nadmudri i uništi prirodu. Koliko je šuma posečeno da bi se napravili putevi, ili koliko je parkova uništeno da bi se sagradila još jedna višespratnica, ili koliko je reka uništeno prilikom eksploatacije… A dovoljan je jedan jači zemljotres ili jedna obilnija poplava da sravne sve pred sobom. I stalno zaboravljamo koliko je priroda moćna i koliko smo, ustvari, pred njom mizerni. Čini mi se da nikada nije bilo jasnije nego danas u kojoj meri je čovek antropocentrično biće.

Koji komentar posetilaca ili poimanje određenog dela ti je najviše ostao urezan, a koje tumačenje tvoje umetnosti pamtiš kao totalno zanimljivo, suprotno od onoga što si ti imala na umu da donosiš dok si stvarala?

Ako govorimo o različitom tumačenju jednog dela, nemam nikakav problem da posmatrač učitava svoju interpretaciju i svoj doživljaj tog dela. Ne mislim da ima smisla taksativno objašnjavati svaki deo slike, ponekad se osećam kao da time banalizujem sopstveni rad, kao da ga razotkrivam, a ni sama nisam sigurna koliko je iskreno. Zato mi je drago kada se posmatrač zadrži pred slikom, jer mi je onda jasno da postoji nešto što ga je zaokupilo i što procesuira u sebi.

Volela bih da spomenem da jedan deo publike koja je posetila izložbu pripada deci, i jako mi je zanimljivo na koji način su deca doživela motive sa slika, kako su se prepoznavala u njima i kako su ih interpretirala. Recimo, isti segment koji odrastao čovek tumači kao zlokoban i mračan, dete vidi potpuno suprotno i okarakteriše kao nešto lepo ili njemu prepoznatljivo iz bajki i priča.

Na vođenju si govorila o jednoj slučajnosti koju si uočila tek kada si završila jedan od radova, a vezana je za veru i time posebno značajna, prepričaj nam je? Koliko takve slučajnosti čine umetnost nečim što je korak više baš u tom duhovnom smislu?

Da, u pitanju je slika velikog formata pod nazivom „Freska“. Slika je podstaknuta freskama koje sam neposredno pre nastanka slike imala priliku da vidim u manastiru Pustinja kod Valjeva. Od vremešnosti i vlage, deo bojenog sloja na freskama je otpao, a delovi koji su otkriveni su prošarani vlagom tako da podsećaju na apstraktne slike. Mada, upravo tako sam ih i doživela- kao apsolutnu uzvišenost u predstavi onoga iza, onostranog, onoga što nam nije poznato, što je potpuno nematerijalno, čak vizuelno nejasno i neasocijativno. Dakle, jedno apstrahovanje onoga što smo oduvek pokušavali da objasnimo i opišemo, a pitanje je da li ima potrebe za tim. Vođena takvom mišlju, namera mi je bila da osmislim sliku koja bi objedinila tu očiglednu višeslojnost, sa apstraktnim partijama iza kojih se odigrava radnja.

Takođe, želela sam da prikažem materijalnu i nematerijalnu komponentu čoveka i čovečanstva, pa se sa desne strane slike otkriva Bogorodica u jednom tretmanu koji bi trebalo da aludira na nematerijalnost, dok su sa leve strane predstavljene arhitektura i skulptura – konkretno delo čoveka. Skulpturu sam intuitivno odabrala, tako da je u pitanju anđeo Gavrilo, odnosno, Gabrijel, delo Ivana Meštrovića. Kada sam sliku privela kraju i dok sam je posmatrala, shvatila sam da su kompozicija i odabir likova, zapravo, predstava Blagovesti. Slučajnost, podsvest, intuicija, ne znam sa sigurnošću šta je, ali je svakako od izuzetne važnosti za umetnost i kreaciju. To su avanture koje mogu potpuno da promene tok razvoja jedne ideje i jako je važno prepoznati takve izlete kao naročito bitne presedane na stvaralačkom putu.

U duhu prethodnog pitanja, da li stvaraš tako što puštaš da inspiracija teče svojim tokom ili unapred imaš jasan cilj i sliku u glavi? I šta se dešava kad nešto isplanirano ne ide baš po planu?

Obično imam ideju šta želim sa slikom, i na koji način ću je koncipirati. Neminovno je da se promene u samom procesu događaju, i to je najzanimljiviji deo stvaranja. Ponekad me neka slika prilično namuči, a onda se zadržim na traženju rešenja. I to je ono što je nepredvidivo i što pred nas stavlja izazov – kako rešiti problem kada negde zapne. Tada me ta slika potpuno obuzme, u stanju sam da je posmatram satima, da eksperimentišem, da je menjam, i uglavnom se na kraju izvučem iz tih muka. Postalo je jasno da je ideja savremene umetnosti orijentisana prema krajnjem proizvodu, a ne prema procesu i načinu izvedbe, ali za mene je i dalje taj put koji počinje u mojoj glavi, a završava se ispričanom pričom na platnu ili papiru, ono što mi podjednako budi uzbuđenje kao kada se nađem pred delom koje posmatram u galeriji ili muzeju, a imam blisku komunikaciju sa njim. Stvaranje doživljavam kao prostor igre od koje mi zavisi sve u životu.

Koje delo te ovih dana inspiriše, a koja situacija iz realnosti teži da bude pretočena u novo delo?

Inspiriše me Prado. 😊 Bila sam prošlog meseca u Madridu, što mi je prilično prijalo po završetku izložbe. Posle susreta sa delima Boša, Goje, Rubensa, Velaskeza, Ticijana, Fra Anđelika, mogu da kažem da nakon što sam videla sva ta neverovatna dela, inspiraciju crpim iz snage i posvećenosti sa kojima su ti autori stvarali istoriju umetnosti o kojoj danas učimo.

S obzirom na to da je tvoja izložba završena, na čiju izložbu i zašto šalješ sve one koji se pitaju šta sledeće posetiti?

Bilo je dosta zanimljivih izložbi u proteklih nekoliko meseci. Neke od njih su završene, neke verovatno još traju. U Galeriji Novembar je izložba Marije Dragojlović, u Centru za kulturnu dekontaminaciju je izložba Biljane Đurđević, do pre nekoliko dana mogla je da se vidi izložba Željka Đurovića u Galeriji Kolarčeve zadužbine, u Salonu Muzeja grada Beograda je u toku izložba Mirsada Begića, a pretpostavljam da će do leta biti još interesantnog programa.

Bijenale u Veneciji je u toku, što je publici uvek izazovno kao mesto koje okuplja umetnost iz gotovo čitavog sveta.

Šta je vajb „još jednog dana“ i koliko je značajan?

„Još jedan dan“ je najvažniji, s obzirom na činjenicu da nam savremeni način života guta vreme, koje je neobnovljivi resurs. Zato je taj „još jedan dan“ ili dan „gratis“ ono što nam može doneti puno toga. U tom danu može da se dogodi jedna mala promena koja ima snagu da pokrene revoluciju. Dovoljan je jedan trenutak u jednom danu da nam se promeni svest o onom drugom pored nas, o nama samima, o našem okruženju, a takvo osvešćivanje je dovoljan pokretač za velike promene.

Autori fotografija:
Reprodukcije i postavka – Vladimir Popović
Kristina i grupna – Zoran Popović, Jelena Glogovac Savić i Marija Konjikušić