Pre nekoliko meseci snimao sam svoju prvu emisiju za moj Vajb koncept, smisao trenutnog života. Radio sam je kao priču sa Kristinom Kikom Jovanović, čiji vajb je bio u potpunom skladu sa mojim i koja me je naučila da je za početak jednog divnog prijateljstva dovoljan izlazak iz zone komfora i odlučnost da se napravi korak u format koji vuče u novi tok. Dugo sam razmišljao o imenu, i poteklo je tek u fazi montiranja emisije koju sam, multi-praktično kako i živim, uspeo i da smontiram. Poteklo je u Flow. Iliti VajbFlou.
Kada sam se vratio sa zimskog odmora, u mejlu sam primetio poziv na izložbu Natalije Miladinović, draga Barbara je zvala u Galeriju Štab, i to ni više ni manje nego na „Flow“.
Koincidencije koje stvaraju svetove. Natalija je radila izložbu inspirisanu rekom Drinom, opijena bojom vode, tokom i rešena da napravi sopstveni. Nastao je pravi pravcati flow, od otvaranja koje je odisalo energijom prepune galerije Štab, gde su se razgovori ukrštali a tumačenja odjekivala, gde su smaragdni tonovi uvlačili, fragmenti mamili, a nelinearna postavka činila plovidbu zanimljivijom, uvlačivši tako sve prisutne u Drinu koja je ovaj put, umesto preko Save, svoj put do metropole našla kroz umetnički pohod jedne vrsne umetnice.
Natalija Miladinović
Umesto euforije, ostao je mir i sigurnost da ono što radim ima svoje mesto. To „strujanje“ su zapravo ljudi kroz koje se ovaj tok nastavlja – on se ne završava u prostoru galerije, već živi dalje kroz nova osećanja i kroz mene samu.
Natalija je porodična žena koja ceni prirodu i koja mi je svakom konverzacijom koju smo imali činila svet malo boljim mestom, što su radili i njeni radovi. Pri prvom susretu se činilo da se znamo, i kao i sa Kikom, osetio sam prijatelja na prvi pogled, još jednom. A prijateljski razgovori su najlepši.
Prošlo je već više od mesec i po otkako smo, 24. marta, „zatvorili“ Flow u Štabu. Imao sam to zadovoljstvo da budem deo kruga slučajno okupljenih, a nekako odabranih ljudi, koji je vođenje zatvaranja izložbe skovalo i osetio sam da je „Flow“ tek nekako u ulazu i da se tu ne prekida. Kako su tvoji utisci sada? Kakve su emocije koje nosiš iz celog iskustva izlaganja i strujanja kroz prostor Galerije Štab?
Sada, sa malom vremenskom distancom, ono što mi najviše ostaje jeste osećaj zahvalnosti. Kroz ovu izložbu sam zaista osvestila koliko imam divnih, dobrih i iskrenih ljudi oko sebe, koji su me nosili kroz ceo proces i dali mi veliku podršku. To „strujanje“ o kojem govoriš za mene su upravo ljudi, energija koju su uneli u prostor, način na koji su osetili rad i povezali se sa njim.
U tom susretu sam osetila da moj rad ima smisla i da pronalazi svoj put do drugih. Danas, umesto euforije, ostao je jedan mir i sigurnost da ono što radim ima svoje mesto i da se taj tok ne završava, već se nastavlja kroz ljude, kroz nova osećanja i kroz mene samu.
Kustoskinja Biljana Jotić je u razgovoru na pomenutom vođenju pričala o bojama vode i kako voli sve njene nijanse, i kako ih doživljava kod tebe. Kada je govorila o tome kako voli da vreme provodi u vodi, pomislio sam da i sami mi bojimo vodu kada smo u njenom toku. Kako si je ti bojila? Šta su bile boje težnje, šta mogućnosti, a šta možda strahova?
Kada mi je postavljeno pitanje koje je boje voda, zaista sam se duboko zamislila. To me je vratilo na samu suštinu ove izložbe i na pitanje zašto sam upravo tu boju izabrala kao dominantnu.
Drina me je pre svega privukla svojom bojom. Posmatrala sam je i kroz nju sam stalno videla smenu plavih i zelenih tonova, u odnosu na prirodu koja je okružuje, nebo, šumu, ali i njeno tlo. Ta promenljivost me je uvela u razmišljanje o boji kao nečemu što nikada nije konačno, već zavisi od svega što je dodiruje i okružuje.
Kako sam zalazila dublje, počela sam da osećam i njen karakter, brzinu, slojevitost, priče koje nosi. U toj vodi postoje tragovi svega: susreta, razdvajanja, borbi, strahova, ali i lepote i tišine. Mislim da me je upravo ta njena tajanstvenost navela da uđem u reljef, jer bez njega nisam mogla da izrazim dubinu te boje.
Sa druge strane, kroz poslednji rad u ovoj seriji, pokušala sam da odgovorim na isto pitanje na drugačiji način, kroz površinu. Kroz male formate na drvetu, želela sam da prikažem tu „staklenost“ vode, njen odraz i slojeve boja koje se u njoj pojavljuju. Zato se i taj rad, poliptih sačinjen od 25 delova, zove „Koje je boje voda“. To je bio moj pokušaj da na to pitanje odgovorim na najiskreniji način, kroz osećaj i kroz rad.
Natalija Miladinović
Kako sam zalazila dublje, počela sam da osećam karakter Drine, priče koje ona nosi, tragove susreta i borbi. Mislim da me je upravo ta tajanstvenost navela da uđem u reljef, jer bez njega nisam mogla da izrazim svu dubinu te boje.
Šta je ono što je Drina učinila da te je navela da nam je dovedeš u umetničkoj formi? Kako je sve nastalo?
Sam proces stvaranja započeo je tokom likovne kolonije u Višegradu, u neposrednom susretu sa prirodom. Okružena šumom, rekom, čestim izletima i pričama koje ta reka nosi, počela sam da osećam njen tok, njen mir i njenu brzinu.
Drina u sebi nosi mnogo slojeva, tišinu, ali i snagu, sve ono što je kroz nju prošlo: susrete, razdvajanja, borbe i tajne koje su ostale u njenom toku. Posmatrala sam kako se svetlost menja kroz vreme, kako dodiruje vodu, lišće, granje i pejzaž oko nje. Sve to je u meni izazvalo istovremeno i mir i nemir, snažnu potrebu da taj doživljaj prenesem kroz svoj rad. Tek kasnije, sa vremenskom distancom, shvatila sam da me je ta reka zaista povukla i da želim da je prevedem u svoj umetnički izraz.
Danas, nakon tog susreta sa sopstvenim emocijama, osećam potrebu da joj se ponovo vratim, da proverim da li se taj osećaj i dalje gradi ili je zaokružen.
Natalija Miladinović
Ljudi su u radovima pronalazili neku ličnu likovnost. Poput koleginice koja je u svom ateljeu napravila dve šoljice inspirisane izložbom – upravo to čini susret sa umetnošću živim i ličnim.
Koliko misliš da su tumačenja takođe bojila tvoju Drinu na još višem nivou? Koje ti je tumačenje koje si čula zapalo za uvo, a da bi podelila?
Zaista mi je dragoceno što niko nije ostao ravnodušan. I kroz fotografije su stizali lepi komentari, ali su reakcije u prostoru izložbe bile još snažnije. Jer su ljudi mogli da se prepuste veličini radova, reljefu i samom procesu gledanja. Nisu tražili jedno značenje, već su u slici pronalazili svoje. Neku ličnu likovnost koja izlazi iz apstraktne forme. Upravo kroz to traganje dolazi do komunikacije između rada i posmatrača.
Mnogi su govorili da reljef „treperi“, da imaju osećaj kretanja, kao da voda teče i kao da se i oni sami kreću. Kod nekoga je to budilo mir, kod nekoga nemir, u zavisnosti od toga šta nose u sebi. Pojedini su mi govorili da imaju osećaj kao da plove, da ih radovi uvlače i bude potrebu da zarone dublje, ne samo u sliku, već i u sopstveni unutrašnji prostor.
Posebno mi je ostalo jedno tumačenje koleginice umetnice, koja mi je nakon izložbe rekla da ju je ceo doživljaj toliko inspirisao da je u svom ateljeu keramike napravila dve šoljice inspirisane upravo ovom izložbom. Takvi trenuci su mi možda i najdragoceniji, jer pokazuju da umetnost nastavlja da živi i nakon susreta sa publikom. Zato verujem da svako gleda iz svog iskustva i da upravo to čini susret sa umetnošću živim i ličnim.
Natalija Miladinović
Umetnost je gledanje i osećanje, a kada to živite unutar porodice, taj mir se prirodno prenosi na rad. Ta prisutnost i podrška su ono što mi daje slobodu da stvaram – tada zaista osećam da mogu sve
Kako je ovo iskustvo izlaganja obojilo tvoju svakodnevicu? Kako te je nosio Flow koji si stvorila?
Ovo iskustvo mi je donelo jednu novu vrstu smirenosti i sigurnosti u sopstveni izraz. Kroz susrete sa ljudima i njihove reakcije, shvatila sam da ono što radim nije vezano samo za jednu temu ili motiv, već za nešto dublje.
Iako je Drina bila početna inspiracija, kroz rad sam osetila da je tok zapravo mnogo širi. Pokret koji se pojavljuje u kompozicijama nije samo prikaz vode, već način na koji ja doživljavam život i stvaranje. To me je oslobodilo na neki način da ne razmišljam striktno o formi ili boji, već da pratim taj unutrašnji tok i da ga dalje razvijam. Danas osećam da me taj flow ne napušta nakon izložbe, već da se nastavlja i u svakodnevici, u načinu na koji posmatram, razmišljam i stvaram. I možda je upravo to najvažnije, da se taj pokret ne završava, već da me vodi dalje, iz toka u tok.
Na prvu sam hteo da pitam kako balansiraš porodicu i posao, ali bi to bila greška. Pravo pitanje je, kao što sam uspeo da zaključim iz par druženja u Štabu – koliko porodica predstavlja važan element tvog stvaranja i na koji način mu doprinosi?
Porodica je za mene najvažniji i temeljni deo svega što radim. Način na koji živimo, kako se osluškujemo, kako zajedno prolazimo kroz svakodnevne trenutke, sve to direktno utiče na moj rad.
Verujem da je umetnost pre svega gledanje i osećanje. Ako to živimo u porodici, onda se to prirodno prenosi i na stvaranje. Podrška, razumevanje i prisutnost su ono što mi daje stabilnost i mir iz kog mogu da stvaram. Naravno, postoje trenuci kada je potrebno napraviti balans, sačekati ili se prilagoditi. Kroz porodicu sam naučila strpljenje i to smatram jednim od najvrednijih iskustava. Kada imam ljubav, podršku i razumevanje, tada imam i slobodu da stvaram. I tada zaista osećam da mogu sve.
Natalija Miladinović
Drina u sebi nosi tišinu i snagu, sve ono što je kroz nju prošlo. Izazvala je u meni istovremeno i mir i nemir, potrebu da taj doživljaj prenesem kroz rad. Danas osećam potrebu da joj se ponovo vratim, da proverim da li se taj osećaj i dalje gradi ili je zaokružen
Paletu boja vode donela si nam kroz 25-odelni rad. U pitanju je, u stvari, pomenuta refleksija, jer je boja vode uvek drugačija. Da li kroz svoj dalji rad zadržavaš svoj dobro poznati smaragdni ton ili refleksija postaje dublja i šarenija? Da li je sledeći tok pokrenut ili nastavljamo prethodni? Šta možemo da očekujemo na sledećem, siguran sam, prepunom otvaranju novih umetničkih svetova?
Ovaj rad doživljavam kao završetak jednog ciklusa, ali i kao početak novog. Verujem da će se paleta dalje širiti i menjati, ali kao i do sada, vodiću se osećajem. Ne planiram unapred u potpunosti, već želim da me proces vodi. I možda je to ono što je najtačnije, da će se tok nastaviti, ali u smeru koji će i mene, a nadam se i druge, iznova iznenaditi.
Autori fotografija:
Postavka – dela Natalije Miladinović
Portreti – Milena Popović
Sa otvaranja – Matija Borbelj i Matija Tošović
