Sećanje koje nas spaja: Otvorena izložba grupe SEKT(OR)A6 „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“ u KC Gradu

Umetnici iz grupe SEKT(OR)A6 – Katarina Pinterović (Beograd), Sara Jovanović (Knjaževac) i Stevan Božanović (Niš) – pripremili su izložbu „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“, koja je otvorena u KC Gradu 24. aprila. Projekat kroz multimedijalni pristup istražuje sećanja na odrastanje u postjugoslovenskom kontekstu, nostalgiju i tragove detinjstva u savremenom identitetu.

O izložbi „Jugoslavija, ne pušta te da odrasteš“

Tri osobe pričaju priču o jednoj eri iz tri različita grada (od manjeg ka većem) u tri dela: Bombardovanje, Porodični ručak i Praznici. Deo Igra je zajednički i za cilj ima povezivanje i zabavu, koja bi ipak trebalo da bude sastavni deo detinjstva.

Kao neko ko je rođen u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ko je rastao u vreme inflacije i sazrevao u zemlji koja je dugo vukla posledice od raspada Jugoslavije (koja se u tom periodu „tražila“ i čiji identitet nije bio u potpunosti jasan i definisan), možemo reći da smo morali da osetimo neki prizvuk nesnađenosti i ne možemo da negiramo da nostalgija koja se kasnije osećala nije bar trunku uticala i na izgradnju naših identiteta.

Deca koja nisu mogla da imaju sve što požele (ili da imaju dovoljno), odnosno koja su pripadala nekoj srednjoj, radničkoj klasi (koja je u tom razdoblju bila mnogo ispod srednje), ispoljila su taj propust kasnije u životu u vidu sindroma Petra Pana. Žudela su, i kada su bila u mogućnosti da priušte, dolazila do stvari koje se mogu okarakterisati detinjastim. Ostao je jedan maglovit osećaj detinjeg u njima, valjda paradoksalno tome što su prebrzo morali da odrastu.

KONCEPT NAŠEG STVARALAŠTVA:

Vizuelni identitet našeg trenutnog okruženja nas dovodi do toga da se sve više otuđujemo. Udaljavanje od najbližih, strah od taktilnosti i nemarnost prema slučajnim prolaznicima kroz naš život dovodi našu naciju do toga da postaje masovna mašinerija satkana od sajber nikova i kodova.

Otud integritet koji mi želimo da postignemo, prouzrokovan konstantnom potrebom i željom da ljude približimo jedne drugima i da ih nateramo da se gledaju u oči i da preusmere fokus sa društvenih mreža na direktan kontakt i opažanje licem u lice.

Opus našeg stvaralaštva se doticao interaktivnog dela od prvog rada pa do poslednjeg. Tekstil kao naša profesija je takođe nešto što je bilo utkano u skoro svaku našu instalaciju sa manjim ili većim učešćem. Želimo da stvaramo umetnost koja traje, ili nestaje, ali koja svakako ostavlja trag.

Želimo da aktiviramo, podstaknemo i probudimo ljude, da ih podsetimo da ako sa nekim ne podelimo priču, život ili trenutak, on onda zaista postaje prašina i odlazi u zaborav.

Kada si se nekome osmehnuo, kada si zapamtio nečije oči, kada si pitao koliko je sati, kada si plesao sa neznancem, on više nije neznanac, jer je deo tebe, jer je ostavio trag. Neki tragovi su loši, neki su dobri, mi se fokusiramo na one koji su nam izmamili i koji nam mame osmeh na lice. Svi smo mi ostavili nekome tragove i sami mi ostavljamo trag.

– Članovi grupe SEKT(OR)A6

Celokupni SEKT(OR)A6 su Stevan Božanović, Katarina Pinterović, Sara Jovanović, Irena Živković i Sanja Demirović.

Izložba traje do 5. maja 2026. godine.