Fabrika ne sme da stane! Marko Nikolić o Viskozi: „Zaborav nikada nije neutralan“

U toku je 19. Beldocs, mesto gde svim čulima prikupljam godišnju dozu dobre dokumentaristike. „Yugo ide za Ameriku“ otvorio je ovogodišnje izdanje festivala, i ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti jedan od jačih Beldocsa. Pored filma o čuvenom „najgorem autu na svetu“, na repertoaru se nalazi ostvarenje o još jednom jugoslovenskom industrijskom gigantu Viskozi, fabrici koja i dalje živi u sećanjima bivših radnika iz Loznice i šire okoline. 

Film „Fabrika ne sme da stane!“ oživljava priču o sada napuštenom, a decenijama ranije najživljem „gradu u gradu“. Ograde duge osam kilometara kriju monument sećanja, a radnici i njihova još uvek nestvarno sveža sećanja, vode nas u godine kada je fabrika živela, u dane druženja, u kolektiv podrške, ali isto tako mesto koje se uvlačilo u vazduh nelagodne mirise pomešane sa mirisima ruža o kojima su brinuli ljudi čije je zdravlje narušio neposredni dodir sa „spasiocem“ Loznice.

Slike izvučene iz ruina vode u sećanja, okupljene stare kolege u emocije, a Marko Nikolić sve pomenuto spaja u izuzetno dobru promišljenu celinu pružajući nam kvalitetan filmski program premijerno u Domu omladine Beograda, 24. maja u 17.30h. U susret premijeri razgovarao sam sa rediteljem Markom…

Zdravo, Marko, drago mi je da imamo prilike da razgovaramo o projektu koji me je pretpremijerno uvukao u ekran i odveo u vremena koje nisam imao priliku da živim, a koje sam sada osetio. Čime te je obuzela Viskoza i kako je došlo do toga da poželiš da nam doneseš ovu unikatnu storiju?

Zdravo i hvala što ste izdvojili vreme za moj film!

Svima nam je jasno da su prava radnika u Srbiji blago rečeno – zanemarena. Zašto je to tako… mislim da odgovor na to pitanje svi znamo. 

Nije uvek bilo tako.

Viskoza me je najpre obuzela kao prostor. To je impozantan, monumentalan prostor, zapravo organizam: napuštene kancelarije i laboratorije, mašinske i magacinske hale, tragovi ljudi i njihovog rada. Tragovi umrlog, ali nikada dostojno sahranjenog sistema. Imao sam utisak da sam u telu nekog kralja, koji nedostojno počiva na sred livade.

Vrlo brzo sam shvatio da Viskoza nije samo ruševina, niti samo industrijska priča. Ona je bila grad u gradu, država u državi. Za Loznicu i okolinu ona nije značila samo posao, nego način života: sigurnost, identitet, zajednicu, školovanje dece, odmore, stanove, društveni položaj, osećaj da budućnost postoji.

Zato me je najviše zanimalo šta ostaje u ljudima kada se takav svet ugasi. Ne samo šta ostaje od fabrike, nego šta ostaje od dostojanstva, vere da društvo može da bude organizovano tako da običan čovek ima svoje mesto. Zato sam poželeo da napravim film. Ne da bih oplakao fabriku, nego da bih kroz nju otvorio pitanje: šta smo izgubili kada smo pristali da ovakvi svetovi nestanu bez pravog razgovora?

Kako je izgledao proces nalaženja sagovornika koji su sama srž priče i koja ti je od njihovih priča ostala najviše urezana?

Proces nalaženja sagovornika je bio najlakši proces koji se može zamisliti. Svi u Loznici žele da pričaju o Viskozi! Nismo imali manjak sagovornika ni na jednom objavljenom pozivu.

Teškoće su nastale kasnije – kako odabrati prave, koja iskustva preneti. Imali smo jako veliki uzorak od kojeg je trebalo odabrati reprezentativni deo. Taj proces je odneo više vremena od samog snimanja. 

Jedan od sagovornika govori da je krenuo u šetnju po mestu koje je obeležilo njegov život, ali da je naišao na toliki metež i korov da nije ni smeo ni mogao dalje. Kakvi su bili izazovi organizovati snimanje u sada ruiniranom gigantskom prostoru nekadašnje fabrike? 

Veličina, kompleksnost i evokativnost prostora je apsolutno neopisiva. Voleo bih da sve ljude koji ovo čitaju pozovem u Viskozu, da je obiđu i da vide ono što smo i mi videli. Ali… ne mogu! To je ruševina, bez ikakvih sigurnosnih mehanizama. Beton, cigla i staklo, svuda po podu. Nema ograda, ima velikih visina, mogućnost povrede ili nečeg goreg je jako velika.

Po prestanku rada Viskoze u rezervoarima i bazenima kompleksa je ostala velika količina jako toksičnih materija. Zvanični podaci govore da njih tamo više nema, da je sve to odnešeno odatle u nekoliko navrata. Koliko im je verovati, to ne znam.

Mi, kao ekipa filma smo prihvatili taj rizik i mnogo puta obišli celu Viskozu. Na svu sreću bilo je samo manjih povreda, oni koji imaju strah od visine su imali veliki stres ali je sve to u opisu posla dokumentariste.

U prostoru je organizovana i izložba nastala od negativa koje je Aleksandar Kostić pronašao u ostacima Viskoze. Koliko je važno da se na taj, pa i na ovaj tvoj način otvaraju pitanja prošlosti, i šta isto tako kroz njih učimo u savremenom momentu?

Otvaranje pitanja prošlosti je posao istoričara i muzeja. Kole je taj teret preuzeo na sebe, verujući da obavalja posao koji je važan za njega lično, za svoj grad pa i značajno šire.

Ti negativi su jako važni jer oni nisu samo pronađene fotografije. To su momenti zamrznuti u vremenu, dokazi jednog života. Neko je nekada stajao ispred kamere, neko je radio, smejao se, učestvovao u kolektivu, verovao da pripada nečemu što ima budućnost. A onda su ti negativi završili u ostacima fabrike, gotovo kao da je i sećanje bačeno zajedno sa šutom.

Izložbe Aleksandra Kostića i moj film, svako na svoj način, pokušavaju da vrate dostojanstvo tim tragovima, vremenu i ljudima. Ne smemo da ih posmatramo kao nostalgiju ili egzotiku propasti, nego kao materijal za razumevanje sadašnjosti.

Prošlost nam ne treba da bismo u njoj živeli. Važna je zato što nam pokazuje kako smo došli do ovde. Kada gledamo Viskozu, mi ne gledamo samo socijalističku fabriku, nego i tranziciju, privatizaciju, deindustrijalizaciju, gubitak kolektivnog identiteta, gubitak vere da društvo (pa i firma, fabrika) ima obavezu prema čoveku.

U savremenom momentu učimo da zaborav nikada nije neutralan. Kada nešto zaboravimo, neko drugi umesto nas napiše značenje toga što se dogodilo. Falsifikuje naš život.

Da li postoji posebno zanimljiva priča koja nije ušla u film, da se nije uklopila u celinu ili da neko nije hteo da je podeli sa širom publikom i ako postoji da li bi je podelio? 

U film nije ušlo dosta toga, iz različitih razloga. Film ima ograničeno trajanje.

Bilo je mnogo interesantnih priča, ali ako ne čujem istu priču više puta – ja ne mogu da je smatram verodostojnom. Individualno sećanje je jako varljiva kategorija. Iako se ovaj film bavi baš sećanjima mi ne možemo da baš svako sećanje, špekulaciju i govorkanje stavimo u film. Pretvorili bismo ga u tabloid. 

Kao primer nepotvrđenog, ali više puta pomenutog ću navesti da sam više puta čuo ime čoveka iz tadašnjeg državnog vrha (ali na politiku – uticajnog i mnogo kasnije) koji je lično naredio konačni prekid rada Viskoze i odustajanje od početka ponovnog rada nekih pogona. Nećete ga čuti u filmu, niti ću ga ja pomenuti. Time se bave istraživački novinari. Ovo nije taj film.

Kako objasniti ponekada romantizaciju nečega što je toliko loše uticalo na životnu sredinu, ali u srcima sagovornika ostaje urezano kao najlepši period života koji ih je podigao? Kakva je ta moć koju je Viskoza imala da je budila tako jaku ljubav kod pojedinaca koje je zapošljavala?

Mislim da je tu važno napraviti razliku: ljudi ne romantizuju otrov, zagađenje ili bolest. Oni se sećaju sigurnosti, zajedništva, mladosti, plate, stana, ekskurzija, radničkih sportskih igara, osećaja da su bili potrebni i poštovani. 

Nema sumnje da je Viskoza imala svoju tamnu stranu, toga ima dosta u filmu. Bila je to hemijska industrija, sa svim posledicama koje ona nosi. Ali za mnoge ljude ona je istovremeno bila i mehanizam društvenog uspona – emancipacjie u najboljem mogućem smislu. Neko ko je došao iz siromašne porodice mogao je da se zaposli, da školuje decu, da dobije stan, da ode na more, da prvi put u životu ima osećaj progresa. Oni sa višim i visokim obrazovanjem su takođe imali priliku za učenje i napredak u struci.

Ta ljubav prema Viskozi, po mom mišljenju, nije ljubav prema fabrici kao mašini. To je ljubav prema periodu u kojem su ljudi osećali da nisu sami. Da iza njih stoji kolektiv, sindikat, sistem, grad, budućnost.

Zato je ta emocija komplikovana. Ona je istovremeno i nežna i opasna, i istinita i selektivna. I baš zato je filmski zanimljiva. Jer čovek može voleti nešto što ga je istovremeno hranilo i ugrožavalo.

Čak i ljudi koji su podeljenog mišljenja nisu imuni na ta vremena. Koliko je momenat očiglednog kolosa koji i dan-danas drži svoju teritoriju, pa makar i ovako ruiniranu i zaraslu, taj okidač ili je taj sistem bio toliko jak da je postao neodvojivi deo koji se utkao u DNK stanovništva sa ovih područja?

Viskoza se utkala u neku vrstu kolektivnog DNK ovog prostora zato što je generacijama određivala ritam života. Kada ustaješ, gde radiš, koga poznaješ, kako prehranjuješ porodicu, kada dobijaš stan, gde ti dete ide na praksu, čemu se nadaš. Takvi sistemi ne nestaju onog dana kada prestanu da rade. Oni nastavljaju da žive u navikama, traumama, nostalgiji, porodičnim albumima, priči, pa čak i u ćutanju.

Zato mi je bilo važno da film ne presudi jednostavno: Viskoza je bila dobra ili Viskoza je bila loša. Takva presuda bi bila previše laka. Mene zanima taj paradoks: kako nešto može istovremeno da bude izvor života i izvor ugroženosti. Kako nešto što je ljude podizalo može u isto vreme da ih truje. I kako se posle svega toga živi sa činjenicom da je jedan takav kolos nestao kao društveno-ekonomski sistem, ali je ostao kao unutrašnji pejzaž čitavog kraja.

Meni najveća nedoumica leži u delu gde sagovornik govori o opadanju nataliteta po propadanju Viskoze. Kako ti tumačiš taj momenat i šta misliš da prenosi? Da li se bolest i potencijalno uništavanje koje je donosio taj hemijski vazdušni oblak koji se širio teritorijama može opravdati mnogo višim natalitetom, proisteklom verovatno iz tadašnje egzistencionalne sigurnosti? Ili je pak ovo večito moralno pitanje?

Rapidno povećanje broja stanovnika Loznice u doba otvaranja Viskoze (pa i njegov pad posle zatvaranja) nije samo posledica povećanog nataliteta, već i migracija stanovništva iz okolnih područja ka Loznici. To je naravno prouzrokovano industrijalizacijom.

Kada sagovornik govori o natalitetu, ja to ne čujem kao odbranu zagađenja. To bi bila opasna zamena teza. Čujem to kao svedočenje o tome da je Viskoza ljudima davala osećaj da mogu da planiraju budućnost. Da mogu da imaju decu, da će ta deca ići u školu, da će porodica imati od čega da živi, da će sutra postojati.

Današnje društvo tako često ljude stavlja pred lažni izbor: ili posao ili zdravlje, ili plata ili priroda, ili budućnost porodice ili budućnost zemlje? Zašto nas političari teraju da se junačimo, da toliko trpimo? Ako je trpljenje vrhunska vrednost, zašto malo oni ne trpe? Zašto školuju decu u inostranstvu, kada je ovde baš tako dobro? Kada se pričalo o „junacima“ poput njih, naš narod je odavno promenio stihove Đure Jakišća u „Padajte braćo, plin’te u krvi, pustite mene da bežim prvi“.

Ako sistem proklamuje izbor između nezaposlenosti i poniženja, onda problem nije u ljudima. Problem je u sistemu.

Šta je nauk za sve generacije koje se danas bore protiv zagađenja životne okoline koje bi doneo neki planirani projekat, nalik na često pominjani rudarsko-industrijski kompleks Jadar npr? 

Mislim da ljudi koji se danas bore protiv zagađenja nisu protiv razvoja. To je važno reći. Oni su protiv modela u kojem neko drugi odlučuje, neko drugi zarađuje, a lokalna zajednica ostaje da živi sa posledicama. To nije razvoj, to je žrtvovanje.

U slučaju projekata poput Jadra, pitanje nije samo ekološko, nego i demokratsko: ko odlučuje o budućnosti jednog kraja? Da li ljudi koji tamo žive imaju pravo da kažu ne? Da li imaju pravo da znaju sve posledice? Da li država štiti javni interes ili interes investitora?

Jedna od najopasnijih rečenica koju smo nasledili jeste: „IMA KO O TOME MISLI.“ Film upravo pokazuje koliko ta rečenica može biti pogubna. Jer najčešće NEMA ko da misli umesto nas. Ili još gore, oni koji misle — nama ne žele dobro.

Ljudi moraju da se bave prostorom u kojem žive. Moraju da se bave politikom, ekologijom, ekonomijom, javnim interesom. Ne zato što je to ideološka poza, nego zato što je to pitanje opstanka. Ako ne učestvujemo u odlukama o sopstvenoj budućnosti, neko drugi će tu budućnost vrlo rado isplanirati umesto nas… i neće nam se svideti.

Tvoj kratki film „Znaci života“ se bavi hotelima, takođe napuštenim mestima? Koliko te taj momenat napuštenosti fascinira i šta je ono što te uvlači u takve priče koje očigledno žele da ih nam doneseš?

Ne privlači mene sama ruševina, nego trag života koji je iz njih nestao. To je možda najtačnije objašnjenje. Kada uđem u napušten hotel, fabriku, halu ili bilo koji prostor koji je nekada imao svoju funkciju – ja vidim odsustvo. U ovom trenutku je najbitnije pitanje – šta je odsutno? Šta je ovde bilo? Čega sada nema?

U „Znacima života“ bavim se hotelima, dakle prostorima koji su po svojoj prirodi napravljeni za dolazak, boravak, susret, odmor, uživanje, ali i prolaznost. Hotel je mesto gde ljudi ostavljaju privremene tragove: kofer, čašu na stolu, posteljinu, razgovor, pogled kroz prozor. Kada takav prostor ostane napušten, on postaje neka vrsta vremenske kapsule, kutije sa uspomenama. Sve je prazno, ali se oseća da je nekada bilo puno.

Slično je i sa Viskozom, samo na mnogo većoj i društveno snažnijoj skali. Viskoza nije bila prostor prolaznosti, već prostor življenja. Ljudi su tamo provodili čitav radni vek, hranili porodice, gradili identitet, pripadali jednom sistemu. „Fabrika – moj drugi dom“ nije samo parola. Zato je njena napuštenost drugačija. Teža je. U hotelima osećamo melanholiju prolaznosti, a u Viskozi osećamo posledice istorijskog prekida.

Po mom mišljenju, napuštena mesta su zanimljiva zato što postavljaju pitanje odgovornosti. Zašto je prestalo da postoji? Šta se desilo sa ljudima koji su ovom prostoru davali smisao? Takvi prostori deluju mrtvo, ali su zapravo puni priča. Samo više nema onih koji ih svakodnevno izgovaraju.

Ta mesta traže da ih neko ponovo pogleda, ali ne kao dekoraciju propasti, nego kao dokaz da je tu postojao život. Film mi tu služi kao način da iz tog ćutanja izvučem glas. Da od napuštenog prostora napravim prostor sećanja, ali i pitanje za sadašnjost: šta radimo sa mestima, ljudima i sistemima koje smo jednom proglasili nepotrebnim?

Koje napušteno mesto ili pak možda neka nova priča te vuče da je ispričaš u danima koji dolaze? Da li nešto novo krčka u tvojoj filmskoj niši?

Trenutno sam još uvek duboko u „Fabrici“, tako da ne bih rekao da sam potpuno izašao iz te priče. Razmišljanje se ne završava poslednjim kadrom filma. Ovakvi filmovi nastavljaju da rade u vama i posle premijere, jer otvorite mnogo više pitanja nego što možete da zatvorite.

Postoji nešto što se krčka. Ne zanimaju me ruševine kao atrakcija (iako one zaista i jesu atrakcija), nego mesta u kojima se vidi trag nekog velikog obećanja koje nije ispunjeno. Hoteli, fabrike, odmarališta, industrijski kompleksi, domovi kulture – sve su to prostori u kojima se nekada proizvodila neka vrsta zajedničke budućnosti.

Teme evoluiraju, prerastaju prethodne, menjaju oblike, manifestacije. Ukoliko iz Filmskog centra Srbije nastave (sada već skoro dve godine prekinuti) niz konkursa za podršku filmskim umetnicima i filmskom stvaralaštvu, znam da ću se na njima pojaviti sa razvijenim idejama za nove filmove, koje su mi sada samo u fioci hard diska.

Zašto publika treba da pogleda Fabriku i kada je očekujemo van festivalskog života, dostupnu široj publici?

Hemijska industrija Viskoza nije samo prošlost. Ona nas upozorava na to kakva može da nam bude budućnost. U njoj se vide i snaga jednog vremena i njegove opasnosti. To nije jednostavna priča, i baš zato je važna.

Publika će, nadam se, u filmu prepoznati pitanje koje je danas možda važnije nego ikada: kakav život želimo? Da li gledamo unapred ili samo želimo da nam u ovom trenutku bude dobro? Da li ćemo prihvatiti mizeran posao u zamenu za zdravlje, a bakšiš kao zamenu za budućnost? Ko ima pravo da odlučuje šta će se dogoditi sa prostorom u kojem živimo? Da li ćemo se opustiti i nadati se da će sve biti dobro ili ćemo razmisliti i pružiti otpor?

Za mene je ovaj film poziv na sećanje. Ne sentimentalno, već odgovorno sećanje. Ako ne razumemo šta se dogodilo sa Viskozom, teško ćemo razumeti šta nam se događa danas. Još teže ćemo umeti da prepoznamo šta može da nam se dogodi sutra.