Pedro Almodovar je poslednjih decenija gradio svoje filmsko telo kroz korišćenje fiktivnih elemenata, ali sve više zadire u sopstveni privatni život i kreativne procese. Sama činjenica da je „Gorki Božić”, višeslojan i emotivno intiman film govori nam da u njemu i dalje tinja plamen za stvaranjem i da nema naznaka da će mu kreativnost iščileti.
Kroz njega pokušava da razloži kompleksne ljudske emocije, pre svega svoj odnos prema umetnosti i stvaranju, a zatim i da nama, gledaocima, približi emotivne scene koje će nas podsetiti da sve može da se prebrodi. Makar kroz samu formu filma, koji ovde služi kao jedna vrsta isceljiteljskog sredstva.
Almodovar je stilski razigran i naspram prethodnog prvog engleskog govornog naslova, vraća se korenima i onome što najbolje radi. Likovi su realistično osmišljeni, a njihovi međuljudski odnosi prikazani su dovoljno uverljivo da, čak i kada se radi o izmišljenim situacijama, deluju prepoznatljivo i blisko stvarnom životu. Film prikazuje male borbe i probleme sa kojima junaci moraju da se nose; od depresije i tuge zbog gubitka voljene osobe, pa do sitnih svakodnevnih frustracija na privatnom planu, koje ih polako razaraju.
Ono po čemu se film posebno izdvaja jeste njegov najrazigraniji ton još od „Sve o mojoj majci”. Dijalozi su vrcavi, a scene prirodno dolaze do urnebesnih situacija koje će najviše prijati dugogodišnjim fanovima Almodovara. Spomenuću samo da ima jedna od najlascivnijih scena muškog striptiza viđenom na filmu. Ukoliko ste tek novi gledalac njegovog obimnog opusa, ovo će vam biti samo mali nagoveštaj sveta u koji ulazite i avantura koje vas čekaju ukoliko krenete da istražujete njegov golemi broj dugometražnih naslova.
Film počinje zvukom kucanja po tastaturi dok se preko platna ispisuju imena glumaca i Almodovarovo prezime. Ubrzo vidimo da priča počinje još 2004. godine. Režiserka Elsa (Barbara Leni) pregorela je od posla u marketinškoj agenciji i počinje da dobija napade panike. To postepeno utiče i na njen profesionalni i na privatni život, posebno na odnos sa dečkom Bonifasiom (Patrik Krijado), vatrogascem koji povremeno radi i kao striper. Definitivno se kao najsmešniji lik izdvaja Bonifasio, kojeg glumi Patrik Krijado. On ima neverovatan osećaj za prirodnu komediju i tajming, i u pojedinim scenama odlično uspeva da otelotvori tupavog, ali dobronamernog momka naše junakinje Else.
Ni Elsine prijateljice nisu u boljoj situaciji. Patricija (Viktorija Luengo) živi sa sinom i ima probleme sa mužem koji je stalno odsutan zbog poslovnih putovanja, na kojima se nazire da je potencijalno i vara. Njihova prijateljica Natalija (Milena Smit) pati od depresije nakon gubitka deteta. Svi oni dele svoja nezadovoljstva i nesreće, a film im prilazi sa velikom empatijom i pokušava da ih oslobodi teskobe.
A onda, kao što to često biva u Almodovarovim filmovima, dolazi do obrta. Ubrzo shvatamo da ono kucanje sa početka filma zapravo nije povezano sa Elsom. Ona je samo svojevrsna zamena za drugog glavnog junaka priče, režisera i scenaristu Raula (Leonardo Sbaralja), uspešnog i ostvarenog režisera, koji dobija ponudu da snimi novi autobiografski film pod nazivom „Gorki Božić”. Tada postaje jasno da je Almodovar ovog puta, umesto jednog glumačkog avatara, odabrao dva.
Ubrzo vidimo da Raul, živi sa svojim mladim dečkom Santijem (Kim Gutijeres) i da dosta svojih nesigurnosti i drame, polaže na pleća, svoje najbliže saradnice, producentkinje i prijateljice Monike. (Aitana Sančez-Hihon)
Ona ga napušta, i sama se susreće sa velikom nedaćom, gde njena bliska prijateljica u nesreći gubi dete. Čak je i Raulova, veza sa dugogodišnjim dečkom nategnuta, jer Raul iskaljava bes zbog svojeg nedostatka inspiracije čak i nad njim. Ovde olako može da se provuče paralela da se na sebi svojstven način Pedro, izvinjava svim svojim saradnicama od kojih je sigurno uzimao delove njihovih života i inkorporirao ih u svoje filmove.
Međutim, narativno ove dve pomešane priče, auto fikcije i meta momenata ipak uspevaju da nam podare jake emotivne scene. U jednoj od njih, Elsa i Patricija dele veoma dirljiv trenutak. I to se sve dešava dok ide pesma pevačice Čavele Vargas. Tu vidimo da on kao režiser i dalje nije izgubio svoju veštinu, da kroz fiktivne likove i muziku, uspeva da nas i dalje emotivno dodirne.
Kroz krupne kadrove njihovih lica dobijamo jednu od emotivno najjačih scena viđenih ove godine na filmu. Barbara Leni i Viktorija Luengo igraju sa neverovatnom dozom ranjivosti, ostavljajući utisak kao da su se potpuno emotivno ogolile pred kamerom. Njihov bol, iscrpljenost i unutrašnji konflikti osećaju se i u trenucima tišine, u svemu onome što ostaje neizrečeno kada pokušavamo da se izborimo sa emocijama koje nas tište.
Fotografija i svaki kadar su snimljeni fantastično! Kameramen Po Esteve Birba je uspeo da u tim enterijerima, koji su istovremeno šareni i kičasti, i simetrični. Ali i dalje deluju kao da u njima obitavaju ljudi od krvi i mesa. Jedna od najlepših scena jeste prikaz ostrva na kojem naše junakinje pobegnu. Da iscele svoje muke. Jedan poseban kadar, na tamnoj plaži koji ih zahvata iz ptičje perspektive, dok njih dve leže na obali plaže. I more koje nadire sve bliže i bliže njima, deluje kao da je proizašlo iz sveta snova.
Ako bih imao zamerke, onda je to činjenica da ne dobijaju svi likovi dovoljno prostora za razvoj. Povremeno deluje da su tu samo da podsete na Almodovarovu raniju karijeru. Što često stvara efekat karikatura, a ne zaokruženih likova.
Iako će sam kraj delovati nedovršeno i naprasno, čini mi se da je to bila potpuno namerna odluka. Gledaoci tako dobijaju prostor da sami dovrše priču koju ni sam autor, kao ni njegovi fiktivni alter egoi, nisu u stanju da privedu kraju. Upravo u tome leži dodatna draž filma za publiku koja ne traži jasna objašnjenja, već je spremna da maštom dopuni motivacije likova i zamisli moguće pravce u kojima bi njihove sudbine mogle da se nastave ili privedu kraju.
Jedno je sigurno, sa 76 godina Almodovar i dalje snima sa istom strašću, sigurnošću i autorskom hrabrošću koja ga je decenijama izdvajala od savremenika. „Gorki Božić” nije njegov najzaokruženiji film, ali jeste delo autora koji i dalje ima potrebu da preispituje sebe, svoje likove i emocije koje mu daju inspiraciju i snagu da se i dalje bavi pravljenjem filmova. A upravo iz te potrebe nastaju njegovi najbolji i najiskreniji trenuci.
