Izložba slika makedonskog autora iz privatne kolekcije Igora Stankovića, pod nazivom „Saga o stvaralačkim nemirima“, biće otvorena u petak ,12. juna u 19 časova, u Galeriji MTS Dvorane, u okviru obeležavanja 30 godina makedonsko-srpskih diplomatskih odnosa. Izložba će u MTS Dvorani (prvi sprat) biti otvorena od 12. juna do 12. jula.
Izložba „Saga o stvaralačkim nemirima“ posvećena je velikanu makedonske likovne umetnosti Petru Mazevu, a beogradskoj publici biće predstavljeno deset umetničkih dela.
Petar Mazev (1927, Kavadarci — 1993, Skoplje) bio je beogradski student Akademije likovnih umetnosti i jedan od najprepoznatljivijih likovnih umetnika druge polovine 20. veka, sa brojnim izložbama priređenim u beogradskim likovnim prostorima.
U katalogu izložbe, poznata istoričarka umetnosti Viktorija Vaseva Dimeska kaže:
„Izložbom Petra Mazeva, jedne od ključnih figura u razvoju savremene makedonske likovne umetnosti druge polovine 20. veka, nastavlja se nastojanje MKIC-a u Beogradu da predstavi ključne makedonske umetnike koji su gradili, inovativno osmišljavali i profilisali našu likovnu scenu, a čija se dela nalaze u beogradskim privatnim zbirkama“ i dodaje:
„Mazev je beogradskoj publici poznat po nizu izložbi, ali ipak uvek ostaje nešto neviđeno, nešto što je pritajeno i strpljivo čekalo da bude otkriveno. I upravo ovakav sistem predstavljanja, ovakav koncept, omogućava nam da ispratimo dela koja ili nismo poznavali, ili smo ih, viđena nekom prilikom, zaboravili“.
Kako kaže Vaseva Dimeska, deset Mazevljevih dela nastalih u periodu od 1977. do 1992. godine odslikavaju bogatstvo različitosti njegovog rukopisa i pružaju složen presek njegovog stvaralačkog potencijala.
Pažljiv izbor dela pokreće sublimisano bogatstvo raznovrsnosti rukopisa, čime se prati i iščitava njegova vizuelna retorika. Tako, od naglašenije figuracije u delu „Pokraj Radike“ (1977) i ekstatične „Karijatide“, kojoj je tesan prostor platna, nastaje 1987. godine groteskna kompozicija „Bez reči“, u kojoj je forma eksplozivnija od kolorita, dok u plemenitoj, harmoničnoj igri forme i boje preplet rasprsnutih kolorističkih senzacija gotovo skriva figuru u kompoziciji „Čovek koji stoji“.
U delu „Prezir“ (1988) portret ne izražava njegovo interesovanje za ovaj motiv kao takav, već predstavlja izazov bogatstvu sadržaja raznovrsnih oblika lica, formi i senki, koji podstiču njegov eruptivni temperament.
Već u kompozicijama „Bez naslova“, „Portret“ i „Žena sa crvenim osmehom“ nastupa virtuozna igra crteža, koja otvara enigmatičan prostor za otkrivanje oblika koji neprestano navode i zavode.
Poslednja dva dela iz ove zbirke ujedno su i među poslednjima na njegovom stvaralačkom i životnom putu, nastala neposredno pred iznenadno gašenje njegove palete: uz „Oplakivanje“ (1992), potresno mirnu kompoziciju, vinuo se i krik, poslednji pozdrav — „Za mog sina“ (1992).
Poslednjih godina života Mazev se predao najdubljim treptajima duha; nije napustio borbu koja ga je dovela do sve naglašenijeg deformisanja prizora slike kao odraza sopstvenog očaja i nemoći pred izgorelim pejzažom čovekove sudbine, i do kraja ostao veran koloritu, mirisu rodnog podneblja i makedonskoj duhovnoj i likovnoj riznici.
Ulaz na izložbu je slobodan.
