Ostavio sam onog pisca. Onog što je lepo pisao, nešto što mu je neko opisao kao neo-filozofiju. I dalje filozofiram, ali ne zapisujem. Ne objavljujem, al’ se čuje. Ponavlja se poneka mudrost koju sam onomad rekao na kafi, u koju ni sam do tog momenta nisam verovao. Često tako rodim neku misao ni od kuda, a pametnu. Pa ko da nije moja, ko da mi je neko dao. Sišla besplatno, pa je prosledio drugima na korišćenje. Rečenice koje krekuju stvarnost, i moju i tuđu. Menjaju tokove rasta, dana, života. Misli. Kreativne. Iskrene. Pa samo da idu, da se ne zaustave, ne nalete na branu, ćorsokak, ćorava posla, svakog gosta tri dana dosta, do sledećeg posta, tamo osta.. evo opet teče, samo, nenajavljeno, kao bujica, lava, talas, krdo, misli brdo, vid ga vr’dno.
Samo da se ne zaustavi.
A pokušaće. Smetnuće se u rukavac, u donju fioku, posred sveske svaštare, dok se tela baškare, tu gde pisac drema, pa ni san da dođe, prizivao galvanizaciju a nema gvožđe, ni za vina grožđe, ni kosku da glođe. Šta se sad tu zbilo, gde su otišle, misli što se množe, bez kojih ne može. Ko li ih je skrio, pokrio sa senom, isušio stručnom spremom, ukrotio ljutog lava, sada spava jedna lama.
– Jesi li me čuo, rešio sam nedoumicu dugu moj život ceo? Jesi, i oduševio si se. Il si pomislio što je ovaj glup i misli mi dodelio smrt. A ni minut ne žive.
– Je l’ je nisi čuo? Nešto si danas umoran, iznuren, pomeren. Bio si i juče, i prošle nedelje i one tamo. I bićeš, i neka, biće toga veka.
– Je l’ si joj se divio? Jesi, pa si onda tamo negde radio sve da je preneseš, al’ je potom u sebi ubiješ, u svoju pećinu se nabiješ i tamo izumreš.
– Jesi reko da ne možeš da slušaš govornika? – Stalno pričaš, nemoj tako, ako pričaš nije lako. Svako će ti sudi da si ludi. Ja tako ne bih smeo, odmah bih uveo, moram držim fokus da svačiji um zadivim, da ne umrem i zaglavim. Bez para, bez nara, cigara, u zgradi vratara, gazdinog dinara, a tu je i Mara što smara, i Lara što će da me ogovara. Mara i Lara kad na kafu sednu sraće mi po slengu.
– Da li si je priglio, pohvalio, zadivio, al ’ se odmah druga ote i zabrinu tebe sada, pa mi nju kao moju prodaješ? Uzeo si i moj džemper, i patike moje obuo, i ključ od stana, prisvojio oca veterana, ceo život moj da živiš, al sve žulja, pa bi sada da ga menjaš. A ne ide ta promena dok uzora ne promeniš. Ne znaš šta si, ne znaš ko si, drugog nađi pa ga nosi, ovaj ovde ne menja se.
I ko čuše i ko nije, neću da se ništa krije, nek se sklone sa mog puta, nek ne dahću mi za vratom, nazivaju psihopatom, meteoropatom, lopatom… Jer misao misli rađa, neću da ih iko svađa, oću nekog što je ište, neću nazad u skrovište. Oću nekog kome znači, a ne onog što tumači. Oću nekog ko na moju novu rađa, da se deca druže dok su mlađa. Oću nekog što će da je voli, da je smesti u životnoj školi, da je gaji i neguje i sa mnom je podiže u skladu. Da pijemo limunadu, gledamo paradu, odemo na adu, rušimo fasadu. Da ostane golo biće, da ostane da je množi, da uživa u svojoj koži, da radi, da se loži, životni da položi, smrt duše da odloži, nekom šansu da pruži, da se nova ljubav rodi iz života u slobodi.
Sloboda, ah, evo je reč. Vratio sam pisca. Ako ga ne omu, čitaćete priču novu.
A neće.
Jer sloboda treba da se ne da, da se gaji kao čeda, da se neguje i čuva kao zasađena drva. Kao cveće koje niče, kao voda što izvire, kao belo kad je čisto, kao crno kad je isto. U njoj se autentičan idejno nađe, a od njega nema slađe. Onda se redovno osećaš mlađe, nemaš svađe, uživaš u svemu što te snađe. A kad ti treba još građe, idi kod nekog ko će uvek da te nađe. Zanemari ove što pitaju i slute, naslikaj nestvarne vedute, otpevaj pesme što su i srećne i ljute, dodaj svetu malo sunčane žute.
Lako se sloboda množi kad se nađu autentični u svojoj koži.
Budi čuvar svojih i tuđih misli, daj im mesta da nove rode.
Da dan bude lagan poput pera.
Srdačno,
pisac.
Naslovna fotografija: Bojana Janjić
