Pre par nedelja saznao sam za novu web seriju SDNS – „Seks, Droga, Nasilje i Strah“, pa sam odmah odradio klik na YouTube i bacio se na gledanje iste. Utonuo sam u noćni život Novog Sada, sa ekipom prijatelja koja se suočava sa stresom i odgovornostima koje nosi odrasli život. „Jutro će promeniti sve“ vajb, ali čini mi se nijansama siroviji, suroviji, miks svih osećaja. Veče se prelilo u dnevne, pa svakodnevene izazove kroz koje pratimo Mirka, Dunju, Mariju i Dušana, koji, svako na svoj način, hendluju ne tako sjajnu svakodnevicu. Motivi naslova rasuti su kao lišće u 13 epozodnih parkova. Duše su ogoljene, strahovi otkriveni, nasilje prisutno, seks i droga su vazduhu. Mirku nedostaje doslednosti da završi započeto, Marija ga naizgled završava, ali uz po koju liniju. Dušana nepravda podstiče na nasilje dok ga ljubav vodi u pravo, dok njegova sestra Dunja upada u njenu zamku, pokušavajući da svima bude ispravna, iako proda po neku neispravnu stvar.
Rediteljski tim, Tamara Kostrešević i Srđan Kner, pobrinuli su se da na dlanu dobijemo pravu vožnju kroz kroz ljubavne, poslovne, zavisničke i emocionalne krize. Priča me je uvlačila sve dublje u svet likova koje igraju Doroteja Vuković, Aleksa Jovčić, Marko Petković, kao i Jelena Lončar koja je donela jednu od upečatljivijih uloga i približila nam višedimenzionalnu Dunju, devojku iz disfunkcionalne porodice, dilerku, ali brižnu sestru i prijateljicu koja je, čini se, jedino loša po sebe na momente. U dubinu lika i projekta koji odskače vodi nas Jelena, mlada glumica poznata po ulogama u domaćim serijama i na daskama koje život znače.
I naš projekat i uloga Dunje su za mene predstavljali specifično i autentično iskustvo, jer je to bila neka kamerna verzija snimanja gde svi rade sve i svi se dobro poznajemo, i to je bilo uzbudljivo.
Jelena Lončar
Opiši nam Vajb projekta SDNS u nekoliko rečenica?
„Seks, Droga, Nasilje i Strah“ je serija koja prati četvoro prijatelja (među kojima su i brat i sestra) u srednjim dvadesetim godinama, njihove živote, izazove, mehanizme odbrane i suočavanja. Stvorena je od strane ljudi istih godina. Zapravo, celokupan naš tim se upoznao i združio tokom studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i tako združeni smo se vrlo entuzijastično (i sa ništa manje ljubavi) bacili u jedan gerilski projekat koji se sada nalazi na YouTube-u.
Kako je došlo do saradnje sa Tamarom i Srđanom? Šta za tebe predstavlja ova uloga?
Saradnja se desila spontano, prirodno, Srđan i ja smo klasići (sa studija glume), Tamara je takođe naše godište, studirala je režiju, tako da smo još na Akademiji imali prilike da radimo zajedno i sprijateljimo se.
Na početku procesa, dok smo se nalazili i čitali scenario, Tamara je na nekoj od tih prvih proba rekla da ona doživljava ovaj projekat kao eksperiment, tako da mi je to ostalo u glavi i tako smo mu i pristupili. I naš projekat i uloga Dunje su za mene predstavljali specifično i autentično iskustvo, jer, iako sam do tada snimala i neke druge, profesionalne projekte, ovaj se ispostavio kao neka kamerna verzija snimanja, gde svi rade sve i svi se dobro poznajemo. I to je bilo uzbudljivo.
Jedna od glavnih tema u seriji je prijateljstvo i taj glas razuma koji nas vraća i podseća koliko smo zaista tu jedni za druge, zato valjda prijateljstva i postoje
Jelena Lončar
Dunja nam dolazi u mnogo nijansi. Jedna je da brine za svoje prijatelje, što pokazuje odmah na početku, kada skonta da Mirko razmislja o suicidu, kao i kasnije kad Marija krizira usled nedostatka opijata. Koliko je bilo teško interpretirati ovako teške priče i doneti ih tako nonšalantno da se publika na prvu poveže i poveruje im? Ja sam vam verovao.
Drago mi je da imaš takav dojam. Ne znam koliko je bilo teško, ne znam ni čime bih to mogla da izmerim. Trudila sam se samo da uđem do kraja u Dunjinu perspektivu.
Kad smo kod verovanja, tvoj lik me je nekako vodio kroz seriju i u mnogim trenucima bio glas razuma. Koliko je bitno svakom čoveku da ima jedan takav glas u okruženju?
Naravno, da, bitno je, to je jedna od glavnih tema u seriji, to prijateljstvo, razumevanje i koliko smo zaista tu jedni za druge i kao podrška i kao glasovi razuma. A bitni su jer nas ti glasovi vraćaju. Zato valjda, između ostalog, prijateljstva i postoje.
Da li ti imaš osobu koja je tvoj glas razuma ili si ti taj i u realnom životu?
I jedno i drugo se događa.
Poželela sam da neko ko prolazi kroz toksičan odnos, kroz situacije koje gleda, prepozna sebe i osnaži se da iz njega izađe. Kada se toliko granica pređe u svakom smislu, nema nazad i neće biti bolje.
Jelena Lončar
Pored brige o prijateljima, Dunja brine i o porodici, kako o pijanom ocu kome daje novac uprkos njegovim ekcesima i pijanstvu, tako i o bratu Dušanu sa kojim živi trudeći se da mu maksimalno olakša period u kom pokušava da pronađe svoj put. Daje se, čini se, bez zadrške i ličnih granica. Koliko misliš da su lične granice u tom smislu bitne?
Mislim da su te granice jako bitne, u njenom slučaju su pređene više puta i od strane najbližih, čak i brutalno, fizički. Uloga je napisana tako da je ona sa tim odrastala i da je navikla da često i sama sebe gura preko svojih granica (u svakom smislu). I da, često se ne zauzme za sebe nego se povinuje tuđim potrebama ili pak svojim strastima, iako su loše po nju. Ima momenata kada toga postane svesna, što ne znači da čini nešto povodom toga.
Šta miliš da nam poručuje česta nezahvalnost ostalih likova prema njenoj dobrodušnosti?
To ostavljam gledaocima da dožive. 🙂
Pored svega, Dunja se nalazi i u zamci toksične veze zatrovane do krajnjih granica, ali i pored svih očiglednih mana ona nalazi put nazad u isti odnos. Koliko je u tom smislu ovo bitan primer ljudima koji su u sličnim odnosima? Šta im Dunja poručuje, a šta bi im ti poručila?
Dok sam se bavila tim odnosom između Dunje i Stefana, osvestila sam koliko donekle sličnih situacija sam čula da su se desile u mom okruženju. I poželela sam da neko ko to gleda, a prolazi kroz nešto slično, dođe do prepoznavanja, uvidi neke stvari i reaguje na to. Da svakoga ko je u takvom odnosu osnaži i obodri da iz takvog odnosa izađe, da ga prekine, uprkos tome što to nekad deluje kao začarani krug. Kada se toliko granica pređe u svakom smislu, nema nazad, neće biti bolje.
Taj svet serije nije nimalo udaljen od nas, to su mladi ljudi naših godina koje srećemo svuda, u noćnim izlascima, na treninzima, na ulici, i koji se samo nijansama razlikuju od nas i naših prijatelja.
Jelena Lončar
Da li Dunju posmatraš kao dobrog lika, s obzirom na sve nesebične stvari koje smo spomenuli o njenom liku, ili je vidiš kao loš uticaj jer previše dopušta? Ili pak ništa nije crno-belo?
Ne bih mogla tako odsečno da definišem. Ona je mlada žena koja traži ljubav i sigurnost, ali na tom putu često proklizava. Ništa nije crno-belo.
Većina glumaca, zarad što verodostojnijeg donošenja svoje uloge, trudi se da maksimalno opravda i razume svoje likove. Kako si uspela da razumeš momenat trgovine ilegalnim supstancama? Koliko si je možda osuđuivala, a koliko je razumela, baš zbog svih okolnosti sa kojima se bori i svega prethodno pomenutog?
Nisam je osuđivala, na nekom intuitivnom nivou sam je razumela pročitavši celu sezonu i gradeći sa kolegama njen svet, svet te ekipe i njihove odnose. Taj svet nije nimalo udaljen od nas, to su mladi ljudi naših godina kojima smo okruženi, koje srećemo u noćnim izlascima, na treninzima, na ulici, i koji se samo u nekoj izvesnoj meri razlikuju od nas i naših prijatelja ili poznanika. Delimo više-manje iste probleme i iste radosti. I bežimo i tražimo sigurnost, svako na svoj način. Haos nastaje kada te supstance, koje konzumiraju s nadom da će ih spasiti ili ugušiti neka osećanja ili sakriti od problema, a zapravo ih samo anesteziraju, počnu da konzumiraju njih i njihovo zdravlje. Do te mere da može da postane kobno.
Jedna scena je bila neka vrsta eksperimenta, imali smo samo jedan tejk, a kada me je Tamara pitala koju pesmu želim, prva koja mi je pala na pamet bila je „Putem Mimoza“, jer sam htela da kroz nju doživim Dunju u tom trenutku.
Jelena Lončar
Šta su, po tvom mišeljenju najače poruke koje Dunjin lik šalje? Šta si sama možda naučila od nje?
Mislim da je to individualno šta će ko doživeti kao najjaču poruku ili uvid. Neke sam već i spomenula kroz prethodne odgovore. Ali, recimo da je to da sam moraš preuzeti odgovornost za svoj život, za svoje postupke, odnose (svoj udeo u odnosima). I ne bežati od problema, jer će te stići. Jer što se više nešto zatrpava, potiskuje i ne komunicira to će jača eksplozija biti od svih tih nagomilanih stvari. I u onim najbližim odnosima ima stvari preko kojih ne treba prelaziti ma koliko da nekog voliš.
Mene je lično serija ponajviše kupila tvojom scenom, dok se uz pesmu „Putem Mimoza“ benda KoiKoi utapaš u svemu što se Dunji nakupilo u tom momentu. Koliko je tebi značila ta scena i koliko ti je muzika pomogla u izvedbi iste?
Hvala ti! Ta scena je i sama za seba bila neka vrsta eksperimenta, snimali smo je u jako specifičnim uslovima i imali smo jedan tejk da to uradimo. Tamara (rediteljka) mi je objasnila kakvu scenu vidi na tom mestu u scenariju i pitala: „Brzo, koju pesmu želiš da ti pustimo?“ Meni je prva na pamet pala „Putem Mimoza“. Pustila sam da vidim i gde bi ta pesma Dunju odvela i šta bi sve moglo da izađe iz nje u tom trenutku. Naravno da mi je pomogla, u tom periodu sam je baš često slušala i tokom snimanja „zarazila“ njom i deo ekipe, tako da je ostala tu do kraja. I drago mi je što jeste.
Što se više nešto zatrpava, potiskuje i ne komunicira to će jača eksplozija biti od svih tih nagomilanih stvari.
Jelena Lončar
Vajbu scene koju sam izdvojio potpomaže dobra muzika koja je protkana kroz ceo serijal. Koja je tebi omiljena numera iz serije i koliko muzika generalno znači ovakvim projektima?
Uh, to je teško pitanje jer je gotovo sva muzika iz serije ono što inače volim da slušam. Naravno da ona mnogo znači, kao i u svakom projektu, donosi poseban kvalitet i atmosfere. Jako mi je drago to što smo uspeli da se umrežimo sa takvim izvođačima i da njihova muzika postane neodvojiva od serije.
Kada bi izdvojila jednu svoju scenu kao tebi najjaču koju bi izdvojila? Šta leži iza njene jačine?
Ne bih mogla da izdvojim samo jednu scenu, ali iza svake te „jačine“ mislim da uglavnom zapravo leže krhkost i ranjivost.
Gde trenutno možemo još da te gledamo, a šta su neki novi planovi i projekti?
Trenutno sam na probama, radim na predstavi „Lisistrata“ u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“, premijera nam je u maju. Planovi i novi projekti su tu, ali o njima ne smem još da govorim. 🙂
