„Humor je u svetu koji gori postao odbrambeni mehanizam”: Filip Grujić i Aleksa Borković o filmu „Yugo ide u Ameriku“

Mala ekipa srpskih avanturista uputila se na 10.000 km dugo putovanje od Njujorka do Los Anđelesa i za 50 dana doživela u starom yugu više zgoda nego što ih prosečan čovek doživi u životu. O putovanju i filmu „Yugo ide u Ameriku“, koji je prikazan u Takmičarskom programu – dokumentarni film 32. Sarajevo Film Festivala, pre projekcije govorili su reditelji Filip Grujić i Aleksa Borković.

Kultno vozilo kragujevačke Zastave, kako obožavano tako i kuđeno od onih koji su ga vozili, bilo je apsolutno najveći izvozni poduhvat jugoslovenske automobilske industrije. Dočekan na tlu SAD-a kao najpoželjniji jeftini mali automobil i automobil godine 1986, u kratkom periodu je prešao put od zvezda do trnja i zakitio se titulom najgoreg automobila.

Priču o njemu pričaju momci koji su mlađi od yuga. Njihova sećanja su, zapravo, sećanja na roditeljske priče kako o vozilu tako i o socijalizmu, pa se čini da je odlazak na ovo putovanje više plod želje za dobrom zafrkancijom nego istraživačka misija o tome kako je najbolje vozilo postalo najgore.

Yugo kojim ste putovali stvarno se ponašao kao da je živ i kao da ne želi da putovanje prođe glatko. Zvuci kao iz filma strave i užasa, menjač koji hvata samo rikverc, poludeli brzinomerač… Prethodno ste imali vozačkog iskustva sa yugom. Jeste li, u pripremnoj fazi i pre polaska, očekivali da ćete imati toliko i takvih problema sa vozilom?

Filip Grujić: Zapravo, kao što sam i pomenuo u filmu, u yugu pre snimanja filma nikad nisam svesno bio; nakon porodilišta su me uneli u njega, dovezao me je u stan, moji roditelji su ga imali od kad su se upoznali, do trenutka kad su se i razišli i od tad za mene je yugo, kao i Jugoslavija, samo neka vrsta fikcije. Prostor koji smo tek sad osvojili. Zatim smo tek kroz pripremu putovanja i kasnije samo putovanje, počeli da upoznajemo automobil, da razaznajemo njegove zvukove, emocije, štucanja i poskakivanja, da vidimo kad je umoran i kad mu treba odmor, ali i kad je raspoložen za vožnju.

Yugo zaista jeste bio živ organizam, mi smo upoznavali njega i on je upoznavao nas. Ali moram da kažem, više smo se mi prilagođavali njemu i menjali rutu putovanja kako se njemu prohte (na primer, ako se pokvari, mi umesto na jug idemo na sever, jer samo tamo zna naša dijaspora da ga popravi). Tako da, srećni smo što smo imali toliko problema, zato što su ti problemi okosnica filma, ali i podsećanje da nije sve u brzini, ima nešto i u tome da negde ostaneš duže nego što si planirao.

Aleksa Borković: Yugo nas je, dakle, usporio, a spor ritam je nešto što mom karakteru prija. Upravo iz razloga koje je Filip pomenuo – tako se sklapaju prijateljstva, i sa yugom i sa saputnicima i sa slučajnim i neslučajnim prolaznicima.

Publika će sigurno obožavati ovaj film, jer daje više prilike za grohotan smeh nego najsmešnija humoristička emisija. Apsurdne situacije u koje svako malo upadate i način na koji se sa njima nosite prosto pršte od neforsirane duhovitosti, ironije i domišljatosti. Mogli bismo takav smisao za humor nazvati balkanskim, ali tu je Amerikanac Nik, tu su i neke komične izjave poput one o Jugoslovenima („Zar oni nisu komunisti? Pa ne baš…“) što se savršeno uklapa i čini smeh univerzalnim. Koliko je sveprisutnost humora vaš životni stil i koliko je pomogla da se nosite sa nedaćama koje su stalno iskrsavale?

Aleksa Borković: Mislim da je humor, u svetu koji gori, verovatno postao odbrambeni mehanizam. Međutim, humor takođe otvara prostor za autoironiju, koju oberučke prihvatam. Kada su se desile prve projekcije, pogotovo one na našim prostorima, nekako sam osetio olakšanje zato što su ljudi reagovali na taj humor. Prepoznali su se u situacijama i otvorili ka jednom narativu koji je iz druge perspektive – nas koji nismo proživeli ono što mnogi koji gledaju film jesu.

Filip Grujić: Bilo bi neiskreno pričati ovu priču bez svesnosti da je sama situacija pomalo apsurdna. Videti yuga na američkim putevima, pored ogromnih kamiona i pikapova, već je samo po sebi smešan prizor. Nama je ipak bilo važno da ovaj film ne bude podsmevanje automobilu i ljudima koji su ga pravili, da yugo ne bude samo šala, već da ima i svoje razloge zašto je u tom društvu, u tadašnjoj reganovskoj Americi bio predodređen da bude šala. Da objasnimo i kako je politička situacija tih godina odredila yugin put već unapred. Ali smo svejedno odlučili da se ne plašimo smeha, da se ne plašimo da budemo i mi i yugo povremeno smotani, da se ne plašimo da budemo iskreni u tome. Verujemo i da će publika u Sarajevu prepoznati apsurd i smejati se i uživati u putovanju s nama.

Da ste uspeli da snimite one „shapeshifters“ u Arizoni, dobili bismo i naučno-fantastični sastojak filma. Možemo li tako reći da ste snimili road dokumentarac?

Aleksa Borković: Da, moglo bi se reći da smo snimili road dokumentarac, a sve te bizarnosti su ipak očekivani deo putovanja. Amerika je prosto velika zemlja, statistički je nemoguće da ne nastanu najrazličitija verovanja u najrazličitije mitove.

Filip Grujić: Bodrijar kaže da se Amerika bolje upozna na putu, nego kroz sociološka istraživanja. Ali put je nešto što zaslepljuje, što opčinjava, što sasvim zamagljuje život sa strane i ukida bilo kakvu mogućnost promišljanja. Tako da, ovo jeste dokumentarac puta, ali voiceover mu daje jednu melanholičniju crtu, koja je imala vremena da promisli stvari – tako da je ovo dokumentarac puta koji je prošao. A to je sasvim drugačija emocija.

Odabir muzike koju ste koristili je fantastičan. Američka himna u izvedbi raštimovanog hora tako prigodno zvuči, poput posmrtnog marša na sahrani yuge. Ko je zaslužan za široku paletu muzičkih numera, od Dubrovačkih trubadura, preko D’Boys, pa sve do Kralja Čačka?

Aleksa Borković: Mislim da je ovde pre svega Filipov eklektičan ukus doprineo otvaranju ka duhovitim i hrabrim izborima. Veliki posao je tu napravila i Kristina Todorović, koja je svojim sjajnim osećajem za ritam, kako u filmskoj montaži, tako i u muzici, doprinela muzičkoj slici filma. Kada je u pitanju komponovana muzika, tu je takođe Filip napravio dobru procenu oko odabira saradnika – Boška Mijuškovića, koji je u potpunosti prepoznao našu energiju i artikulisao je kroz soundtrack koji savršeno preslikava naš osećaj na putu. Onaj koji je mladalački, prepun želje za nečim nepredvidivim.

Filip Grujić: Bilo nam je važno da napravimo zanimljiv kontrast između američkih predela i muzike sa naših prostora. Sećam se kad sam jednom putovao kroz Ameriku sa kumom koji živi u Kanadi duže od pedeset godina. Vozili smo se kroz Kaliforniju, a on je pustio vojvođanske tamburaše. Taj spoj, odnosno ta mešavina nečega što je tu i nečega što je ostalo tamo; to nam je bilo važno da prikažemo, jer i naš američki yugo je jedan emigrant.

Stigli ste do cilja. I, šta sad?

Aleksa Borković: Taj cilj, srećom, nije bio konačan, pa ćemo put nastaviti i mi i yugo. Svako na svoju stranu, a možda nam se putevi ponovo ukrste, ko zna.

Filip Grujić: Meni se to pitanje, ipak, vraćalo mesecima posle snimanja, jer sam znao da je prošlo nešto što više nikad neću moći da iskusim prvi put. Ni snimanje filma, ni takvu avanturu. I osećao sam veliku prazninu zbog toga prilikom povratka u realnost. Ali srećom, kao što kaže Aleksa, neki novi ciljevi su se pojavili. Neke nove stvari su postale važne. Neki novi životi počinju.

Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)