Godinu dana nakon što je film „17“ nagrađen na CineLinkovom programu Work in Progress, rediteljka Kosara Mitić vraća se u Sarajevo sa završenim filmom.
„17“ predstavlja priču o povučenoj sedamnaestogodišnjakinji Sari koja tokom maturskog putovanja od celog razreda mora da sakrije veliku tajnu, a kada se putovanje otme kontroli, između nje i devojke iz razreda stvoriće se neočekivano prijateljstvo koje će ih zauvek obeležiti.
Inspirisan stvarnim događajem koji je uzdrmao region, debitantski dugometražni film Kosare Mitić intimna je priča o traumi, ćutanju, izolaciji i ženskoj solidarnosti. Umesto da događaju pristupa senzacionalistički i sa ciljem da šokira publiku, rediteljka nudi film koji pažljivo pristupa žrtvama nasilja, posledicama sa kojima su prisiljene da se nose, kao i načinima na koje te posledice pokušavaju da prevaziđu.
Nikada me nije zanimalo da šokiram publiku niti da iskorišćavam traumu. Želela sam da istražim ćutanje, izolaciju, sramotu i način na koji društvo često izneveri mlade žene kada se nađu u ranjivoj situacij.
Kosara Mitić
Film „17“ predstavljen je i nagrađen u programu CineLink Work in Progress na prošlogodišnjem Sarajevo Film Festivalu. Šta ti je ta nagrada značila i kakav je osećaj vratiti se godinu dana kasnije sa završenim filmom?
CineLink Work in Progress bio je jedan od prvih trenutaka u kojima je film „17“ zaista zakoračio u svet i susreo se sa ljudima izvan našeg autorskog tima. Dobijanje nagrade nije bilo samo priznanje filmu nego i izuzetno važna emocionalna podrška u osetljivoj fazi procesa. Kada snimate svoj prvi dugometražni film prolazite kroz brojne trenutke sumnje i nesigurnosti, a poverenje institucije poput Sarajevo Film Festivala dalo nam je snagu da nastavimo da štitimo samu srž priče. Što je još važnije, CineLink je film „17“ predstavio festivalskim selektorima, distributerima i drugim profesionalcima iz filmske industrije koji su od tog trenutka postali deo njegovog putovanja. Povratak u Sarajevo godinu dana kasnije, sa završenim filmom, vrlo je emotivan. Na neki način imam osećaj da se zatvorio krug. Sarajevo je bilo uz nas dok je „17“ još bio samo san, stoga mi izuzetno mnogo znači da se vratim i napokon prikažem film ljudima koji su u njega verovali još u najranijoj fazi.
Budući da je ovo tvoj debitantski dugometražni film, koji su bili najveći izazovi prelaska sa kratkometražnih na dugometražni projekat? Šta te je u tom procesu najviše iznenadilo?
Prelazak sa kratkometražnog na dugometražni film bio je ogroman korak, ne samo zbog obima produkcije, nego i zbog emocionalne odgovornosti koju donosi pripovedanje duže priče. U kratkom filmu možete istraživati jedan trenutak ili određeni osećaj, dok dugometražni film od vas traži da ostanete uz likove tokom mnogo dužeg putovanja i razumete sve nevidljive slojeve koji se kriju iza njihovih postupaka. Najveći je izazov bio zadržati emocionalni intenzitet Sarine priče, a istovremeno ostaviti dovoljno prostora za ceo svet koji je okružuje: grupu tinejdžera, njihove odnose, atmosferu putovanja i ćutanje koje obavija ono što joj se dešava. Izazovno je bilo i raditi sa mladim glumačkim ansamblom i voditi ih kroz vrlo zahtevan materijal, a pritom zaštititi njihovo poverenje i ranjivost.
Najviše me je iznenadilo koliko me je sam film tokom procesa naučio. Krenula sam sa vrlo jasnom idejom o onome što želim da istražim, ali glumci, posebno Eva, lokacije i ritam snimanja otkrili su mi nove dimenzije priče. Shvatila sam da stvaranje dugometražnog filma ne znači kontrolisati svaki detalj, nego stvoriti prave uslove kako bi nastalo nešto istinito. To otkriće bilo je jedan od najlepših trenutaka u radu na filmu, ali me je istovremeno naučilo poniznosti. Dirnulo me je koliko su se duboko glumci i članovi ekipe povezali sa pričom i koliko su sopstvenih iskustava i senzibiliteta uneli u film. Snimanje dugometražnog filma ne podrazumeva samo snažnu rediteljsku viziju, nego i stvaranje prostora u kom se ta vizija može podeliti sa drugima i kroz njih preobraziti.
Sarino ćutanje nije praznina, ono je jezik za sebe. Trauma često izgleda tiho – može postojati u ukočenom telu, u odloženoj reakciji ili u nemogućnosti govora.
Kosara Mitić
Novine su, 2016. godine, izveštavale o slučaju makedonske studentkinje i uznemirujućem događaju tokom apsolventskog putovanja. Pojedini elementi te priče podudaraju se sa onim kroz šta prolazi Sara, protagonistkinja tvog filma. Da li si bila upoznata sa tim slučajem i da li je on na neki način uticao na film? Kako pritupiti tako osetljivim temama, a da ih ne pretvoriš u senzacionalizam?
Podsticaj za snimanje filma proizašao je upravo iz tog stvarnog događaja. Najviše me je obuzela činjenica da niko nije znao da je devojka trudna. To me je uznemirilo više od samog čina, jer nije razotkrilo samo pojedinačni, nego kolektivni propust. Kada se bavite tako osetljivim temama, smatram da je nužno izbeći senzacionalizam. Nikada me nije zanimalo da šokiram publiku niti da iskorišćavam traumu. Umesto toga, želela sam da ostanem blizu Sari, njenom emocionalnom iskustvu i da istražim ćutanje, izolaciju, sramotu i način na koji društvo često izneveri mlade žene kada se nađu u ranjivoj situaciji. Nadala sam se da ću stvoriti prostor za saosećanje i promišljanje, a ne za osuđivanje ili spektakl.
Sara je većinu filma tiha i povučena, ali glumica Eva Kostić daje joj neverovatno snažnu energiju. Kako ste vas dve razvijale unutrašnji život lika i šta vam je bilo najvažnije tokom rada na posebno teškim scenama koje prikazuju bol i traumu?
Eva je od samog početka razumela da se tom liku ne može pristupiti samo kroz psihologiju. Sara je osoba koja je naučila da preživljava tako što je postala gotovo nevidljiva. Neno ćutanje nije praznina, ono je jezik za sebe. Mnogo vremena smo provodile razgovarajući ne samo o onome što Sara oseća, nego i o svemu što nije sposobna da izrazi. Njen unutrašnji život gradile smo kroz sitne detalje, sećanja, telesne osećaje i teret koji nosi u telu, a ne kroz dijalog.
Kod zahtevnih scena bilo je presudno da se nikada ne pretvore u patnički performans. Nisam želela da estetizujem traumu, niti da od Eve tražim da „pokazuje bol“. Umesto toga, usredsredila sam se na to da zaštitim Evu i stvorim okruženje potpunog poverenja. Svaka scena je bila pažljivo pripremljena, unapred raspravljena i snimana sa velikom pažnjom i brigom. Najvažnija mi je bila iskrenost. Trauma često izgleda tiho. Može postojati u ukočenom telu, u odloženoj reakciji ili u nemogućnosti govora. Želela sam da publika oseti Sarinu emocionalnu stvarnost, a ne da samo svedoči njenoj patnji. Eva je ulozi pristupila sa izuzetnom emocionalnom preciznošću. Imala je poverenja u tišinu, a upravo je ta hrabrost omogućila Sari da postane lik čiji se unutrašnji svet snažno oseća čak i kada gotovo ništa ne govori.
Solidarnost ne proizlazi iz toga da imate sve odgovore, nego jednostavno iz odluke da ostanete uz nekoga u trenutku njegove najveće ranjivosti.
Kosara Mitić
Devojaštvo je često obeleženo trenucima intenzivnih ženskih prijateljstava, ali ti odnosi mogu biti i krhki i složeni. Šta te je najviše zanimalo u prikazivanju prijateljstva između Sare i Line?
Sara i Lina se ne poznaju previše dobro, ali postepeno grade povezanost kroz sitne gestove, a ne kroz razgovore. Za mene je takva vrsta solidarnosti izuzetno snažna. Ona ne proizlazi iz toga da imate sve odgovore, nego jednostavno iz odluke da ostanete uz nekoga u trenutku njegove najveće ranjivosti. Njihov odnos je namerno nesavršen. Lina ne može u potpunosti da razume ono kroz šta Sara prolazi, a Sara nikoga nije u potpunosti spremna da pusti blizu sebi. Ali, čak i unutar tih ograničenja Lina nudi Sari nešto što joj je tokom celog filma nedostajalo: mogućnost da bude viđena bez osuđivanja.
Mislim da je devojaštvo često određeno upravo takvim intenzivnim, prolaznim odnosima. Oni mogu biti krhki, ali mogu postati i slamka spasa. Kroz Saru i Linu želela sam da istražim kako se empatija može pojaviti između dve mlade žene koje se istovremeno nose sa sopstvenim nesigurnostima. U filmu koji govori o ćutanju i izolaciji njihovo prijateljstvo postaje tih čin otpora. Ono nas podseća na to da čak i najmanji gest brige može promeniti tok nečije priče.
Radnja filma odvija se tokom srednjoškolskog maturskog putovanja. Kako ste pristupili odabiru mladog glumačkog ansambla i koji su bili glavni izazovi rada sa mladim glumcima na tako emocionalno zahtevnom materijalu?
Odabir mladog glumačkog ansambla bio je vrlo osetljiv i važan proces, jer ceo film zavisi od toga da li će gledaoci poverovati da su to stvarni mladi ljudi koji se poznaju godinama. Nisam tražila samo glumce sposobne da odigraju pojedinačne uloge, nego i odgovarajuću grupnu hemiju – sitne gestove, napetosti, prijateljstva i tišine koje postoje među tinejdžerima. Sa Evom i ostatkom mlade glumačke ekipe provodili smo vreme gradeći međusobno poverenje pre početka snimanja.
Budući da je materijal emocionalno težak, posebno za tako mlade glumce, moja prva odgovornost bila je da stvorim sigurno okruženje u kom mogu da istražuju svoje likove, a da se pritom ne osećaju izloženo ili pod pritiskom. Zahtevnim scenama uvek smo pristupali kroz emocije i iskustva likova, a nikada kroz intenzitet samog događaja. Najveći izazov bio je zaštititi ih, a istovremeno od njih kao izvođača tražiti da posegnu za vrlo dubokim emocijama, ali iznenadile su me njihova zrelost i osetljivost. Filmu su dali mnogo iskrenosti i intuicije, a brojni trenuci koji deluju najautentičnije proizašli su upravo iz njihovog sopstvenog razumevanja likova.
Kamera nikada ne sme da postane voajerska. Mora da ostane uz osobu koja je preživela nasilje i da se usredsredi na njeno emocionalno iskustvo, a ne na sam čin.
Kosara Mitić
Pozadinska buka izuzetno je izražena u filmu i uranja gledaoca u atmosferu haotičnog putovanja. Kako ste zvukom i atmosferom izrazili Sarinu izolovanost unutar grupe?
Zvuk je bio jedno od najvažnijih pripovedačkih sredstava u filmu. Od samog početka želeli smo da publika doživi svet onako kako ga doživljava Sara. Buka autobusa, muzika, razgovori, smeh i neprestano kretanje stvaraju glasno okruženje u kom se čini da su svi međusobno povezani, dok Sara postaje sve izolovanija. Umesto da usamljenost izrazimo tišinom, odlučili smo se za suprotan pristup. Svet oko nje je glasan i pun života, ali je ona od njega emocionalno odvojena. Taj kontrast postao je ključan za izražavanje njenog unutrašnjeg stanja. Često najpre čujemo grupu, pre nego što je zaista vidimo, dok Sara ostaje emocionalno udaljena, gotovo progutana atmosferom koja je okružuje. Pomno smo radili na oblikovanju zvuka kako bismo publici omogućili da se oseća kao da je zaista u toj situaciji. Svaki sloj zvuka trebao je da podrži Sarin subjektivni doživljaj, a ne samo da reprodukuje stvarnost. Nadala sam se da publika neće samo posmatrati njenu izolovanost, nego da će je osetiti iznutra.
Film sadrži eksplicitne prizore seksualnog nasilja. Kakvu si odgovornost osećala kao autorka kada si odlučivala kako da prikažeš te trenutke? Smatraš li da je seksualno nasilje moguće prikazati, a da te scene ne budu eksploatacijske?
To je verovatno bila odgovornost koju sam najsnažnije osećala tokom celog procesa. Od samog početka znala sam da ti prizori, ako ih uključimo, moraju da postoje zbog emocionalne istine priče, a ne zato da bi šokirali, provocirali ili zadovoljili radoznalost. Pitanje nikada nije bilo kako nasilje učiniti dramatičnijim, nego kako prikazati njegove posledice po osobu koja ga je doživela. Verujem da je seksualno nasilje moguće prikazati na način koji nije eksploatacijski, ali to zahteva stalnu svest o perspektivi iz koje se priča pripoveda.
Kamera nikada ne sme da postane voajerska, mora da ostane uz osobu koja je preživela nasilje i usredsredi se na njeno emocionalno iskustvo, a ne na sam čin. Taj pristup je usmeravao sve naše kreativne odluke, od kadriranja i glumačkih izvedbi do montaže i oblikovanja zvuka. Jednako je bilo važno stvoriti sigurno okruženje tokom produkcije. Jako smo pazili na sve i imali vrlo otvorenu komunikaciju kako bi svi uključeni razumeli svrhu tih scena i kako bi se tokom celog procesa osećali zaštićeno. U konačnici, „17“ nije film o samom nasilju. To je film o onome što dolazi nakon njega, o ćutanju, izolaciji, osećaju krivice i otpornosti mlade devojke koja pokušava da pronađe put nazad k sebi.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
