Na ovogodišnjem međunarodnom filmskom festivalu Beldocs, biće prikazano više od 100 filmova. Održaće se u periodu od 20. do 26. maja u Beogradu.
Na programu se mogu naći filmovi koji se tiču šarenolikih tema, i svaki filmski naslov će naći svoju publiku. Tom prilikom sam gledao neke od naslova, koje rado predstavljam čitaocima Vajba i gde će stopostotno pronaći naslove koji će im držati pažnju.
Od stanja i preseka beogradske muzičke scene i društvenih dešavanja, pa do odlaska do ostrva u Hrvatskoj i promišljanjima veterinarke koja počinje da preispituje svoj rad. Skoknućemo i do Los Anđelesa, i kultnog pisca krimića, Džejmsa Elroja i osetićemo dečije Zavrzlame u neobičnom svetu koji je nastao na predlošku pisca Dona Delila. I za kraj ostaje najslađe, priča o radnicima i fabrici.
No Compromises, Belgrade (2026) „Beograd bez kompromisa”
Dvojica mladića, Alexander i Samuel su se jedva poznavali. Tokom posete Beogradu, dolaze na ideju da žive zajedno mesec dana i iznajme stan. Nisu imali veliki plan, ubrzo su krenuli sa snimanjem dešavanja po gradu. Sve je počelo od naše alternativne scene koja ih je zainteresovala. Nije bilo velikog plana, ili kompleksne ideje, samo su hteli da osete vajb Beograda i njegovih dešavanja. Videćete Beograd kroz prizmu dvojice autsajdera. Koji su imali dobro oko, da prikažu kroz razne montažne sekvence, lepotu i ružnoću Beograda. Gde i on postaje poput glavnog aktera dokumentarca. I podsetićete se da je i dalje šarmantan. Sa svim borama i posekotinama.
Međutim inicijalna ideja je postala mnogo zahvalnija za istraživanje i sprovođenje. Donela je prikaz društvenih problema koji muče Beograd današnjice. Agresivnu ekspanziju džentrifikacije putem projekta Beograd na vodi, koja je pogazila mnoštvo “samostalnih” kulturnih centara, gde su se sakupljale razne supkulture i pokušavale da naprave scenu koja radi iz ilegale. I koja ne dobija nikakav vid pomoći i podrške od strane države.
Alexander i Samuel, kroz razgovore sa raznim muzičarima sa naše scene, uviđaju da je projekat takvog tipa, samo izgovor da se ruši i gradi. I da to ulepšavanje krajeva i napuštenih delova grada, uveliko šteti razvoju umetnika i scene, ali da najveću štetu čini građanima.
Najupečatljivije scene beleže proteste pokrenute nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, tragedije u kojoj je život izgubilo 16 ljudi, a čija odgovornost ni nakon godinu dana nije jasno i potpuno razrešena. Protesti su prerasli u širi izraz nezadovoljstva zbog korupcije, političke neodgovornosti i urušavanja poverenja u institucije, okupljajući studente i građane širom grada i zemlje.
Jedan od centralnih motiva jeste oslobođeni SKC, prostor koji je pod upravom studenata dobio novi život. Kroz rekordan broj događaja koji se sastojao od tribina, radionica i bogatog kulturnog sadržaja, i na taj način vraćajući se mladima, kojima država ne obezbeđuje prostor da razvijaju svoje programe i mogućnost za ličnim izražavanjem.
Od bitnijih sagovornika tokom dokumentarca pojavljuju se: Spejs Noksi, Macha Ravel, Worm Man, Dolores, SAUD (SUTRA), SLVC024 (SLUTka), Proto Tip, Klotljudi i Nikola Hajduković i Marko Nastić. Kroz razgovore sa njima, momci dobijaju dobar uvid u razvoj scene i njenom trenutnom stanju. Mnogi sagovornici su otvoreno pričali, da od bavljenja muzikom u Beogradu, ne može da se živi i da moraju da rade prave poslove.
Neki će ispričati samo anegdote sa nastupa, dok će drugi da se bave njihovim razvojem na tom muzičkom hodočašću. Od spomenutih sagovornika, najviše se ističe frontmen benda Klotljudi, Ilija Uzelac. Koji svojim izgledom i držanjem podseća na misterioznog mistika Raspućina. On je na njihovo pitanje da li može da se živi od muzike u Beogradu, parafraziraću odgovor: „Apsolutno ne! Sve ovo što radimo je čisto ludilo. Ne postoji smisao iza toga. Pre je postojao smisao… ali smatram da je dobro, što više ne postoji. Samo radi! Ne postoji nada! I za mene to nije hobi, sve sam žrtvovao zbog ovoga!”
Ove reči odlično sumiraju rad i trud ljudi sa naše muzičke scene, da kada i živimo u najgorim vremenima, uvek će postojati potreba u ljudima da se bave kreativnošću i da stvaraju zajednice. Iako njihov cilj i ideje nisu lako ostvarive, želja za zajednicom i jačanjem iste, donosi najbolje rezultate.
U svemu tome je napravljen i presek naše scene, i bilo bi sjajno kada bi izdali muziku iz filma u vidu kompilacije u fizičkom obliku, jer bi se na taj način dodatno zahvatio, trenutak u vremenu. Dođite zbog scene i Beograda, a ostanite zbog iskrenih i smešnih momenata između sagovornika, i podsetićete se zašto je bitno praviti ovakve dokumentarce. I trajanje je naprosto predivno, svega pedesetak minuta.
O mačkama i ljudima (2026)
Uvodni kadar nam pokazuje lice veterinarke Sunčice Ane Veldić (ujedno, režiserka, scenaristkinja, montažerka i glavna uloga) i fokus je na odrazu unutar optičkog stakla, u kojem naziremo, da je u toku operacija. Tokom tog procesa, Sunčica razgovara sa svojom koleginicom, i ubrzo shvatamo da je u pitanju kastracija mačke. Za sve ljubitelje životinja, i pogotovo mačaka, ovo može biti težak momenat, ali ako budete prešli preko te scene. Dobićete dokumentarac koji načinje pitanja u vezi ljudskog uticaja na razvoj čitave vrste, i gde mora da se raskrsti sa hladnim i profesionalnim stavom, i da se pronađe trunka empatije.
Sledeći kadrovi nam pokazuju, par mačaka koje pokušavaju da se pare, i one nemaju mira za taj čin, jer se približavaju dvoje ljudi i njihova stopala koja koračaju ka njima. Kadar se podiže naviše, i vidimo da te osobe zapravo nose kaveze i da love mačke. Kroz ubrzanu montažu vidimo i procese operacija i šta sve veterinarke rade tokom njih.
Njihov posao je usko vezan da putuju na razna ostrva širom hrvatskog primorja, i da se pobrinu za natalitet mačaka i da ih ujedno zaleče. Snimak iz drona prikazuje jedno od ostrva, parking i njihove pripreme da krenu u lov, dok iz jednog kutka mačke, ne sluteći šta ih čeka, nevino prilaze njihovom vozilu.
Od samog starta film je postavljen tako da Sunčica razgovara i postavlja pitanja u vezi uticaja njenog posla, kako sa svojim koleginicama, tako i žiteljima ostrva. Već prvi nategnuti momenti nastaju kada njene lokalne koleginice nemaju problem da uštroje dvomesečne mlade mačke koje još nisu razvile sve hormone. Dok njihove koleginice iz inostranstva, smatraju da je to pogrešno i da takav čin može biti loš po njihov razvoj, kroz konstruktivnu diskusiju razmenjuju mišljenja što zapravo načinje i duboku retrospektivu kod Sunčice i vezi njenog rada.
Kroz razgovore sa koleginicama i žiteljima sa ostrva, prožima se i dosta verbalnog humora. To izistinski uzdiže da dokumentarac ne bude suvoparan i hladan. Postignut je dobar balans između emotivnih momenata koji će vas naterati da povremeno pustite najiskreniju suzu, ali da se od nekih izjava aktera, srčano nasmejete na sav glas. Jedan od takvih šaljivih primera, jeste kada su u aktivnom lovu na mačke i izgovore sledeće rečenice: „Šta tu ja mogu kada samo škopim, ja ne liječim, samo škopim! Ja sam škopac najobičniji! To mi je verovatno u genima zapisano da sam škopac!”
Pored mačaka, osvrće se i na žitelje ostrva. Mladi odlaze na kopno u potrazi za karijerom, dok većina starih žitelja ostaju sami, i jedino društvo im postaju mačke. Tu se postavlja i pitanje, šta će biti kada i poslednji žitelji tih ostrva odu na onaj svet, i kako će to uticati na veliki broj mačaka na tim ostrvima.
Stvari postaju mnogo zanimljivije kada i sama junakinja, dobije vest da mora da ide pod hirurški nož. I to je okosnica gde se razdvaja racionalnost i profesionalnost i nazire se solidarnost i empatija sa životinjama koje nemaju svoj glas ili pravo izbora.
Svemu tome pripomaže konzistentna montaža na kojoj su radille Jelena Maksimović i Višnja Skorin. Iako se snimci sastoje od razgovora između raznih ljudi. Oni su montirani da budu dinamični, i priča je u konstantnom pokretu i nema dosadnih ili bespotrebnih delova. Posebno bih izdvojio dizajn zvuka i muzike, od strane Nine Džidić-Uzelac. Na tragu elektronskih gličeva, i raznih žičanih intrumenata sa zvučnim efektima, preuzetih sa samih ostrva, stvaraju jednu meditativnu zvučnu podlogu, ali unose u datim momentima i dramatičnost i setu. Kao neko ko voli životinje, istovremeno sam osetio golemu tenziju i osećaj tuge tokom gledanja, ali nada ipak preovladava u ovom dokumentarnom filmu. I to je najjači adut.
Ellroy vs L.A. (2025)
Džejms Elroj je pisac kultnih kriminalističkih romana poput: Poverljivo iz L.A. i Crna dalija i ovom prilikom režiser Frančesko Zipel pokušava da dočara njegov komplikovan odnos sa gradom u kojem je proveo čitav život stvarajući, Los Anđelesu.
Elroj je bez dlake na jeziku, njegove reči su poput napunjenog pištolja koje često koriste njegovi heroji. Ispaljuje ih u rafalima i one eskplodiraju u sočnim psovkama dok pripoveda o proživljenim stvarnim događajima iz života na ulicama grada koji ga inspiriše. Njegovi omiljeni likovi su ulični probisveti, kriminalci, kurve i narkomani.
Oni su deo autentičnosti koju prožima kroz svoje pisane radove, i od kojih je napravio pretparačku popularnu literaturu koja i dalje pleni pažnju današnjih čitalaca. Kroz ove razgovore on otvoreno priča o tome da je i dosta stvari izmislio poput policijskih procedura ili zločina. I da preciznost i tačnost nisu bitne. I po njemu, prošlost je podložna promenama jer i sam živi u njoj.
Istovremeno dok sedi komforno u fotelji i direktno gleda u kameru. Njegov hrapavi glas, hipnotišuć je dok u kratkim rečenicama poput kakvog bit pesnika propoveda o krvnim deliktima i istorijatu Los Anđelesa. Sve to biva uzdignuto za nivo više kroz versatilnu i filmsku muziku italijanskog benda Calbro 35. Bend je inače za samo tri dana snimio čitav album, i to na osnovu montiranog filma bez ikakve muzike.
I uradili su pošten posao, jer njihova muzika priziva najbolje razdoblje filmskih trilera i krimića iz perioda sedamdesetih godina. Njihov zvuk je analogan i živahan, i nije samo omaž jednoj deceniji koja je daleko iza nas. Ona se odlično uklapa sa Elrojevim glasom, i čini jednu neraskidivu celinu, gde prate ritam njegovog stila pričanja i i stvaraju prljavu atmosferu.
Vizuelni aspekt filma je zaista pedantno napravljen, istraživali su razne snimke iz arhiva o starom Los Anđelesu, koji se mešaju i sa raznim noir filmskim klasicima. To nas istovremeno vraća u neka davna vremena, kada je Los Anđeles ispod sve te lepe svetle i sunčane površine. Zapravo imao golemi sloj prljavštine i ludila i opasnosti. Ako bih mogao najbolje da opišem dotični dokumentarac, to bi bio koncertni film gde Calibro 35 izvode sjajni muzički materijal, a Elroj se tu našao da bude trešnjica na vrhu i da doda na autentičnosti. I sve to sa arhivskim snimcima deluje kao razglednica iz prošlosti.
Verujem da će tvrdokornim fanovima koji prate njegov rad i dalje, dosta stvari biti već poznato jer je pričao o njima u intervjuima koje je davao za razne medije. Ali neosporivo je da je ovo tip dokumentarca koji vredi gledati u bioskopu zbog montaže, dizajna zvuka i same muzike.
Mare’s Nest (2025) „Zavrzlama”
Režiser Ben Rivers je napravio film koji će zasigurno pokupiti simpatije i ljubav svih ljubitelja arthaus filmova. Ako niste u tom taboru, imaćete osećaj da vas film izaziva, jer pred vama je prava „Zavrzlama”. Inspiracija za scenario je proizašla iz predstave koju je napisao američki pisac Don Delilo, predstava u pitanju je: „The Word of Snow”. U toj predstavi hodočasnik kreće na put da pronađe profesora koji bi trebao da mu pomogne da odgonetne rešenja za globalno zagrevanje i klimatske promene koje prete da unište svet.
Ben Rivers je uzeo samo deo priče , a zapravo je napravio scenario još tokom COVID-19 pandemije koja je uzdrmala čitav svet. Osećaj od totalne izolovanosti od ostatka ljudi i potencijalnom istrebljenjem pred virusom koji je napravio havariju po čitavom svetu, su zapravo poslužili da Rivers napiše i režira film koji se bavi sa mnoštvom egzistencijalističkih tema koje more modernog čoveka.
Svet unutar filma je doživeo apokalipsu, i odrasli ljudi su nestali sa lica Zemlje. Ostala su samo deca, sama da se snalaze kako znaju i umeju. Film počinje sa saobraćajnom nesrećom gde se kola zakucavaju u drvo, i iz njih izlazi junakinja filma, Mun (Mun Guo Barker) koja nailazi na kornjaču na putu i počinje da joj pripoveda o nastanku sveta. Prvo što će svakom filmofilu zapasti za oko da je uvodni segment sniman na 16 milimetarskoj traci i da Rivers, ima tendenciju da snima scene u kojoj mlada Mun, ide i istražuje svet i to uglavnom u apsolutnoj tišini.
„Zavrzlama” je sačinjena od osam poglavlja, i svako je snimljeno (16mm film, digitalne kamere) i ispripovedano kroz apstraktne načine, ali koji su ponovo prepoznatljivi kao deo pripovedačke prirode koje se prenosilo još od plemenskih zajednica sa svakim sledećim kolenom i time ostajalo utabano u kolektivnim sećanjima naših predaka. Znam da nam je pažnja danas najvrednija valuta, ali u nekim trenucima sam se borio da sve ispratim u celini. I moram priznati da se isplatilo do kraja, jer film ovde diše i ima šta da kaže, često kroz bogati simbolizam i neverovatnu fotografiju i lokalitete koji su snimani na pravim lokacijama i van studija.
Naša junakinja koju glumi Mun Guo Barker, je pred sobom imala zaista težak zadatak da nam predoči uverljive dijaloge i heroinu u obliku Mun. Često deca glumci nemaju baš najbolji raspon na početku svojih karijera i kada god ih stave u nešto ozbiljnije uloge, gde dijalozi zapravo imaju šta da kažu i poruče, dešava se da podbace. Međutim to ovde nije situacija, Mun je uverljiva i neverovatna u ulozi deteta koja prolazi jednu vrstu sopstvene Odiseje u potrazi za odgovorima i rešenjima. Takođe i ostatak dece su bili dobri u ulogama, i njihova pojava je na neki način predočila da čak iako je kraj sveta tu, dečija perspektiva ponudi spas u apatetičnosti u kojoj se možemo pronaći kao ljudski rod kada dođe do apokalipse.
Najupečatljivija scene jeste ta sa pronaleženjem mudraca, gde u jednoj od dužih dijaloških scena koje bi u rukama manje sposobnog režisera delovale poput parodije, ovde dobijamo Delilovo poigravanje sa jezikom i šta on uopšte može da znači za nas kao rasu i kako ga koristimo za prenošenje znanja i ideja. Tokom filma ima jedna od scena koja priziva mit iz Grčke priče i spaja čak i inspirisanu ideju iz knjige „The Lord of the Flies”. Ali ipak je najupečatljivija jedna od poslednjih u kojoj Mun, ulazi u pećinu i pod okriljem baklje u crno beloj boji sa povremenim svetlosnim bljeskovima otkriva sudbinu odraslih.
Snimanje kamerom bio je zadužen sam Rivers i njegova direktorka fotografije Kameron Pelon Brusosa, zaista su uspeli da izvuku maksimum od stare i nove tehnologije kamera i da nam podare scene i krajolike kao iz naših snova, što u neku ruku i ne bi bila pogrešna interpretacija samog filma. I sam zvuk je jako specifičan, svaki izbor je bio nameran, i tražiće od vas tišinu, da biste mogli da doživite neverovatne momente.
Iako često meandrira, i deluje da bi čitav film bolje funkcionisao kao vrsta umetničke video instalacije, nekako mi je drago što se u dobu gde nam se bukvalno serviraju filmski naslovi bez trunke mašte i autorstva. Ovde vidimo jasnu viziju autora, koji se bori protiv vetrenjača na njemu sopstven način i pokušava da nas zaintrigira i animira. Čak iako film ne daje odgovore, već samo gradi slojeve sa sve više pitanja i pitanja. I onda poput pesme benda Frustrations pod naslovom „Too Many Questions”, koja savršeno opisuje osećaj gledaoca kada se završi. Nadam se da će inspirisati ljude da posle gledanja uđu u razgovore o čemu je zapravo i na taj način podariti dugački život. Jedna stvar je sigurna, ovakav vid rada i umeća pravljenja filmova je pred istrebljenjem, i treba ga očuvati.
Fabrika ne sme da stane! (2026)
Fabrika ne sme da stane! je pogled u prošlost koja nam, uprkos vremenskoj distanci, i dalje deluje blisko i poznato. Kroz priču o fabrici Viskoza Loznice, ovaj dokumentarac osvetljava snažnu simbiozu između fabrike i građana. Koji su kroz pošten rad, ostvarili mogućnost da steknu finansijsku stabilnost, sigurnost i dostojanstven život.
Kao što je često bio slučaj sa velikim industrijskim kompleksima iz vremena stare Jugoslavije, film kroz svedočenja bivših radnika i radnica gradi emotivnu sliku jednog vremena. Njihova sećanja mešaju slatko gorku nostalgiju. Neki od sagovornika govore o kolektivu kao prostoru zajedništva, solidarnosti i bogatog društvenog života, podsećajući koliko radno okruženje može imati važnu ulogu u oblikovanju zajednice.
Istovremeno, dokumentarac ne izbegava ni tamniju stranu priče. Kroz brojna svedočenja otkriva se kako je fabrika postepeno počela da se rasparčava i propada, uprkos tome što su pojedinci na vreme upozoravali na posledice i time mogli da spreče dalju propast. Delimično me je ovakav narativ podsetio na dokumentarni film „Žulj”. U kojem smo 1987. godine imali priliku da vidimo radnike basina Rakovica, koji su pričali o lošem rukovođenju fabrikom, rastu inflacije i kako su morali da istrpe eksploataciju na radnom mestu. Razni akteri iz sadašnjeg dokumentarca, samo potvđuju iste stvari koje je i taj stari dokumentarac prikazao, i to bez ikakve cenzure.
Ali, na stranu teških momenata, dokumentarac je veoma emotivan i nosi poletnu energiju i istoriju, koju treba sačuvati od zaborava. Da bi novije generacije imale uvid u prošlost. Nema patetike, već samo emocionalne ljudske priče koje mogu da nas podsete da čovečanstvo može da se adaptira na sve nelagode i da nastavi život. Posebno bih pohvalio način na koji je film snimljen i montiran. Velika pažnja je posvećena da fabrika ima upečatljivo prisustvo tokom čitavog filma. Iako je propala, i ne služi više ničemu, ima dosta kadrova koji prikazuju njenu lepotu čak i u toj ruini. Vidi se da je uloženo mnogo truda da se kroz razne dron snimke prikaže, kako taj veliki industrijski kompleks deluje poput palog i uspavanog diva.
Veliki kuriozitet predstavlja i to što jedan mladić tokom istraživanja fabrike pronalazi filmske negative, koje potom razvija i na taj način otkriva deo izgubljene istorije, sačinjene od više od 20.000 fotografija. Posebno je poetično što se izložba tih slika, održava upravo u prostoru fabrike. Ako tražite dokumentarni film koji bi na bingo listi, štiklirali sledeće stavke: emotivne i ljudske priče, pogled na deo istorije sa distance bez nostalgičnih i patetičnih naočara, odličnu režiju i montažu, i epsku muziku koju je komponovala Janja Lončar, onda će ovo biti film za vas.
