Sećate li se trenutaka, kada uveče padne mrak. I kada se pogase sva svetla unutar doma, ili ofisu i ostanete potpuno sami. Čujete sitne zvukove, poput neonske lampe koja zuji, ili kada se iz tišine prelamaju razni neočekivani zvukovi.
Ono malo svetlosti koja dolazi od spoljašnih rasveta, i povremenim prolaskom kola i odsjaja od farova koje dopiru do prozora i posle se prolamaju kroz prostorije i menjaju im izgled. Konstantno igranje senki i svetla, čine da te prostorije postaju iščašene i strane. Um nam podsvesno govori, da ništa nije kao pre i da treba da osetimo jezu i nelagodu.
Sviđa vam se ovakav opis za predložak horor filma? Onda ste na pravom mestu, jer novi film Kejna Parsonsa, mladog režisera sa Youtube-a, upravo donosi pomenuti efekat strave i užasa. U pitanju je Backrooms: Bez izlaza, baziran na kripipasti koja je nastala na internet forumu 4chan. Na njemu se jednog dana pojavila slika koja je prikazala prazan prostor sa hodnicima koji su imali bolećivu žućkastu boju i kratki tekst koji govori da ako nismo dovoljno pažljivi, možemo lako završiti u ne-prostoru zvanom Backrooms. To je bilo dovoljno da raspiri maštu mnoštva internet korisnika koji su počeli da kroz razne dopune kripipaste šire mitologiju i svet.
Mladi Kejn Parsons je otkrio dotičnu kripipastu, i to je poslužilo da napravi kratki serijal epizoda Backrooms. Dodatno je proširio mitologiju sveta, i napravio je neverovatnu atmosferu kroz korišćenje raznih montažerskih finti i praktičnih efekata. U datom momentu je imao samo 15. godina, i sa razlogom je opisan kao dečko koji obećava. Čitav serijal ima milionske preglede na Youtube sajtu i smatra se za jedan od uspešnijih na toj platformi.
Ono što je dobro u vezi filma Backrooms: Bez izlaza, jeste da vi kao gledoci, ne morate da imate gorepomenuto predznanje. Čak je i efektivnije ako u film uronite sa kompletnom nepoznanicom. Na taj način moći ćete da cenite atmosferičnost koju temeljito gradi kroz jake osećaje jeze i klaustrofobičnosti.
Klark (Čuetel Ežiofor) je vremešni prodavac nameštaja i neostvareni arhitekta. On se razveo od žene i pokušava da se dovede u red kroz terapiju. Njegova terapeutkinja Meri (Renate Reinsve) se trudi da kroz igranje uloga, mu pripomogne da se izbori sa svojim unutrašnjim demonima. Ubrzo vidi da je Klark oko sebe izgradio mnoštvo zidova koji mu ne dozvoljavaju da napreduje u privatnom, niti u poslovnom životu.
Klarkova prodavnica je neugledna, i umesto bogatog asortimana nameštaja, tu se nalaze stvari koje bi pre došle iz stanova vaših baka i deka. I jasno je i njemu da bi one sve trebale da završe na đubrištu istorije. Ima i nekolicinu zaposlenih, Bobija (Fin Benet) i Ket (Lukita Maksvel) koji mu pomažu oko snimanja reklamnih spotova u kojima glumi pirata i reklamira svoje Otomansko carstvo. Sa druge strane Meri, takođe ima svoje traume koje potiču iz detinjstva i vezane su za njenu majku.
Unutar prodavnice se konstantno dešavaju razni problemi, nestanak struje, treperenje svetala i konstantno veliki računi za struju. To inicira da Klark, uposli električara i da istraže stvari. Ubrzo saznaje da se na njegovu struju neko povezao, ali ni on ni električar ne znaju ko crpi tu energiju. Tokom jedne neprospavane večeri unutar prodavnice, Klark, doživljava probleme sa strujom i to ga odvodi do podruma i prekidača. I tada će otkriti da se unutar podruma nalazi portal u svet Backrooms. I povešće ga u jedan beskrajan svet koji je prepun čudnih detalja i lokacija.
Moram priznati da nisam imao velika očekivanja od Backrooms: Bez izlaza, jer u poslednje vreme vidimo najezdu Youtube tvoraca. Koje sve češće Holivud najavljuje kao spasioce horor žanra, pa i same filmske industrije. Stoga ni ne čudi da gledanje filmova najavljivanih autora ulazim sa dobrom dozom zadrške.
Šta mogu da kažem o dugometražnom prvencu Kejna Parsonsa? Odistinski verujem da je ovo njegov film, i da je umešanost studija bila minimalna. Definitivno su uticali na izbor glavnih glumaca: Čuetela Ežiofora i Renate Reinsve. Njihova imena i uloge sa kojima su se probili pre ovog filma, su bile ključne da privuku gledaoce u bioskope. Ponajviše one koji nisu upoznati sa serijom sa Youtube-a i kripipastom.
Njihov izbor je zapravo pun pogodak, jer je reč o dvoje talentovanih glumaca sa širokim emotivnim rasponom. Iako su Klark i Meri, scenaristički prilično tanko oblikovani i ostaju tek skice ličnosti definisane osnovnim željama i svakodnevnim problemima. Čuetel i Renate uspevaju da ih učine uverljivim. Upravo zbog toga funkcionišu kao efikasni surogati za publiku, koja kroz njih doživljava širok spektar neprijatnih emocija: konfuziju, strah, jezu, klaustrofobiju i dezorijentisanost pri ulasku u prostor Backroomsa.
Čuetel uspeva da od Klarka napravi izrazito antipatičnu figuru, koji sam sebi ispada najveći neprijatelj. Čak i sa svim svojim manama, on uspeva da stvori trunčice empatije spram njega. Kroz sitne manirizme, pronalazi dovoljno ljudskosti i da probudi tračak empatije kod gledalaca. Teško je ostati ravnodušan pred čovekom koji je vidno podbacio u životu. Reinsve, s druge strane, gradi Meri oko potisnute traume koju pokušava da racionalizuje kroz svoj terapeutski poziv. Iako scenario nije detaljnije produbio njihove motivacije i likove, zapravo daje dovoljno informativnu paralelnu sliku dvoje usamljenih ljudi, koji pokušavaju da nađu načina da samo postoje.
Sada dolazimo do srži filma, možda će to ljudima zvučati čudno, ali najupečatljiviji karakter koji ima najbolje prisustvo kroz čitav film. Jeste sam prostor Backrooms-a. Da, dobro ste pročitali, same prostorije koje prikazuju beskrajne nizove hodnika, osvetljeih neonkama i raznih oblika i formi i u kojima se nalaze nasumični predmeti od kojih pre niste imali bojazni. Posle gledanja Backrooms-a, ćete početi da preispitujete sopstvenu realnost i možda nikada nećete pogledati stolicu za sedenje na isti način.
Kejn Parsons i njegov scenograf Deni Vermet su kroz praktične efekte i koriščenje softvera Blender, napravili, najluđi zamislivi dizajn lavirinta viđenom na filmu ovakvog tipa. Lavirint, prkosi svakoj ljudskoj logici, arhitektonskoj doslednosti i osećaju za orijentaciju. Sve izgleda kao da je nastalo na kraju vremena i da će se svakog momenta raspasti i da svaki prljavi zid ostavlja utisak da iza njih vreba nešto strano, nešto što nikada nije trebalo da dospe u domen ljudskog vidokruga. Takva scenografija ne izaziva samo strah, već i duboku egzistencijalnu nelagodu i strah od nepoznatog.
Da bi sve to izgledalo još stvarnije, doprineo je i rad kameramena Džeremija Koksa. Njegovo učestalo koriščenje širokih kadrova i to iz poprilično nekonvencionalnih uglova, potpomoglo da sam prostor izgleda konfuzno i beskrajno. I kada je često snimao likove otpozadi ili iz krupnih prednjih kadrova, iako je fokus bio na glavnim likovima. Mi kao publika, imali smo odličan osećaj, koliko su naši heroji mali i nebitni u beskrajnom svetu Backrooms-a. Veliku ulogu u čitavoj prezentaciji igra i zvuk, uglavnom imam problem sa modernim hororima, gde se sve polaže na tihe scene, koje prethode “jump scares“, gde će vam jasno biti signalizirano kada možete da ga očekujete. U slučaju Backrooms-a, stvari su mnogo pedantnije i efektivnije, i taj jedan “jump scare” je opravdan i od njega ćete poskočiti u sedištu kada krene ludilo.
Naravno, dolazimo i do muzike koju je radio sam Kejn Parsons, sa svojim muzičkim partnerom Edom van Brimenom. Zvučna podloga savršeno prati ideju liminalnog prostora. Melodije podsećaju na muziku iz tržnih centara, zaboravljenih video igara ili javnih prostora koje svi prepoznajemo na podsvesnom nivou, ali su ovde usporene, izobličene i lišene svog izvornog konteksta. Rezultat je osećaj da slušamo nešto istovremeno poznato i potpuno strano, što se fenomenalno uklapa sa nelagodom koju film gradi.
Najveći uspeh filma leži u tome što verno prenosi iskonsku ljudsku potrebu za istraživanjem, čak i kada nas instinkt upozorava da ne bismo smeli da zakoračimo dalje u nepoznato. Takvu vrstu želje je teško zaustaviti i ona nas često košta samih života. Najsnažniji delovi filma jesu oni u kojima zajedno sa likovima istražujemo beskrajne prostorije i hodnike. U tim trenucima film postiže ono najvažnije, da publika ne posmatra događaje sa distance, već aktivno učestvuje u njima, deleći sa protagonistima osećaj fascinacije, nelagode i straha pred nepoznatim.
Kao najveću zamerku izdvojio bih scenaristički tretman glavnih likova, ali i potrebu filma da pojedine aspekte svog koncepta previše objasni kroz priču sporednih likova. Jasno je da ovako neobična premisa, zasnovana na istraživanju prostora koji prkosi logici i mitologiji koja namerno ostaje nedorečena, može delovati odbojno široj publici. Ipak, reč je i o filmu pronađenih snimaka, podžanru koji je tokom prethodnih decenija dokazao da publika ume da prihvati neizvesnost. Bio bi daleko snažniji, kada misteriju ostavi nedorečenom i oslanja se na osećanja dezorijentisanosti, nelagode i straha, koja prenosi izuzetno uverljivo. I da je čitava priča ukorenjena tom pristupu, celokupno iskustvo bilo bi daleko jače i upečatljivije.
Kejn Parsons je uradio odličan domaći zadatak za film prvenac. Pokazao je da ima osećaja da pravi nelagodnu atmosferu i da stilski i vizuelno iskoristi sve moguće alate da se film istakne. I da nosi njegov glas, i da ne bude samo kopija nečega već viđenog. Nadam se da će uspeh na boks ofisu doneti mogućnosti da se koncepti i mitologija Backrooms-a dodatno istraže kroz nastavke. I da će se uspeh preneti i unajmljivanje mladih ljudi koji žele da se igraju u tom velikom pesku pravljenja filmova. Siguran sam da su producenti poput Ozguda Perkinsa, Džejmsa Vana i Šona Levija prepoznali talenat i da će horor ponovo biti trojanski konj, sa kojim će kroz nove Youtube nade, da se stvore uslovi za novi preporod Holivuda i filmske industrije.
Ako tražite atmosferičan i neobičan naslov. Koji zaista vredi pogledati u bioskopima i osetiti šta zapravo film može da uradi sa svim senzornim čulima, onda će Backrooms: Bez izlaza poslužiti.
