Anđela Janković: „Kada se ne bi stideli svoje ranjivosti, upravo ona bi bila lek”

Dani obojeni evropskim filmom ovih dana krase atmosferu na Paliću. Prilika da se u tom trenutku nađete ispred velikog ekrana bioskopa koji mirišu na pravu kinematografsku magiju i Letnje pozornice koja svakom novom danu donosi poseban vajb, a zatim upijete autorska ostvarenja stvorena za čovekovu dušu, neprocenjiva je.

Kada sam doputovao u ovaj prirodom obavijen grad, put me je prvog dana odveo u bioskop Abazija. Na repertoaru je bio „Duplikat“, domaće filmsko ostvarenje koje na zanimljiv način spaja „Dvojnika“ Fjodora Dostojevskog sa savremenim IT okruženjem.

Film prati Jana, čoveka koji se bori sa sopstvenim odrazom, duboko uznemirenog i suočenog sa krizom identiteta koja se urušava na njegov život. Osećaj preplavljenosti i anksioznosti koji ga zatvara u sopstveni svet misli nezaustavljivo nadire i preliva se na publiku. Uzdasi, nemir i nesigurnost stvaraju osećaj zarobljenosti… odraz savremenog sveta punog trigera i izazova sa kojima se čovek svakodnevno suočava.

Ipak, tamo gde postoji tama, postoji i svetlo. Sunce i nadu donosi lik Marije, koja ostaje svoja do kraja, ne dopuštajući da dobre namere budu promenjene okolnostima, verujući u čoveka i onda kada se čini da bi ta vera mogla da pukne po šavovima. Anđela Janković ovu ulogu igra nenametljivo i nonšalantno, bez prenaglašenosti, dajući filmu posebnu čar, onu istu koju njen lik unosi u priču.

Film je tu da pokrene razmišljanja, pitanja, zaključke i ostavi zrno nade. Zato svaki kadar ima posebnu težinu. Postoji posebna doza upornosti koja je, posebno u današnjem vremenu, neophodna kako bi se autorski film stvorio, pronašao put do publike i ostao sa nama dugo nakon gašenja ekrana.

Jutro nakon ove specijalne projekcije u okviru Festivala evropskog filma Palić, na terasi sa pogledom na zelenilo ogromnih krošnji drveća, šetalište i jezero, našli smo se sa Anđelom Janković, koja je tog dana sijala autentičnošću poput sunca koje je obasjavalo Palić. Posle nekoliko razmenjenih reči, sve što je moglo da liči na konvencionalni novinarski posao pretvorilo se u drag razgovor ljudi koji se prepoznaju po vajbu, razmišljanjima i osmehu koji je Anđelin poseban trag.

Reči su potekle prirodno…

Igraš u filmu „Duplikat“, koji je inspirisan Dostojevskim i bavi se krizom identiteta. Da li misliš da smo danas, pogotovo mi mladi, sve više opterećeni tim krizama identiteta zbog brzog života, preplavljenosti informacijama i stalne težnje ka uspehu? Misliš li da ovaj film na neki način prikazuje to stanje i kako ti gledaš na ta stalna previranja u nama ljudima?

Apsolutno. Mislim da film obrađuje temu krize identiteta, koja danas pogađa apsolutno sve generacije, ne samo mlade, što je možda ranije bila drugačija situacija. Potreba za potvrdom društva veća je nego ikada i to se najviše ogleda u ekspanziji društvenih mreža i odnosima koji, nažalost, postaju sve površniji. Mislim da lik Marije, koji tumačim u filmu, predstavlja jednu vrstu društvenog pritiska koji u glavnom junaku, Janu, budi anksioznost. Ali isto tako Marijina toplina i ranjivost tu anksioznost poništavaju. Mislim da bi, kada bismo svi radili na tome da se ne stidimo svoje ranjivosti, upravo ona bila lek koji bi nas spasio od anksioznosti i straha od društvenog neprihvatanja.

Zaključak bi možda bio da je prava osoba, koja se pojavi u pravom trenutku, možda najvažniji faktor da se sačuvamo i da je svima nama potreban neko sa kim možemo da podelimo svoje misli?

Apsolutno. Verujem u to. Verujem da su deljenje i ljubav smisao svega. Mislim da smo se izgubili jer težimo bliskosti, a nemamo alate, možda ni strpljenje ili hrabrost da se otvorimo kako bismo došli do istinske bliskosti. I onda to dovodi do jednog rebusa iz kog nastaju razni problemi.

„Duplikat“ ti je prvi dugometražni film, što znači da ti je ovo i prvi festival gde se predstavljaš na ovaj način. Kakav ti je vajb ovde na Paliću? Šta za tebe znači sve što se trenutno dešava na ovom predivnom mestu?

Vajb mi je fenomenalan. Sinoć sam tokom projekcije filma u jednom trenutku postala svesna gde se nalazim i šta se dešava. Pipala sam haljinu, pipala materijal, što su zapravo vežbe protiv anksioznosti koje smo naučili tokom rada na filmu. Osećam veliku zahvalnost zbog prilike. Maločas sam govorila kako mislim da mladi retko imaju priliku da kroz svoj rad obrađuju teme koje imaju određenu dubinu. Upravo zbog toga sam najviše zahvalna. Atmosfera na festivalu je opuštena, letnja i veoma mi prija. Osećam se slobodno.

Pre ove filmske uloge, jednu od zapaženijih odigrala si u seriji „Močvara“ koja se na neki način takođe bavi psihološkim temama. Da li priželjkuješ neku drugačiju tematiku ili bi volela da nastaviš da istražuješ teme ljudskog uma?

Iskreno, to je pitanje koje mi se trenutno najviše vrzma po glavi. Završavam četvrtu godinu, ostalo mi je još nekoliko ispita i već neko vreme razmišljam da upišem master pozorišne režije. Upravo zbog svih tih psiholoških tema došla sam do zaključka da psihološki aspekt pruža mnogo širu sliku određene teme. Mislim da trenutno više prostora za tako nešto ima u pozorišnoj ili filmskoj režiji. Pozorište me trenutno više privlači, ali mislim da bih ostala na tim temama, jer verujem da upravo one mogu da naprave najveći pomak u društvu. To za mene ima smisao i doživljavam kao dar od Boga da pomognemo ljudima da pronađu svoj smisao.

Kako se kao mlada glumica boriš sa svim izazovima koje danas nose umetnici… manjkom prilika, pronalaženjem posla i situacijom u kulturi, koja je poslednjih godina posebno teška? Šta misliš da svako od nas može da uradi kako bi doprineo da stvari budu bolje?

Skidam kapu svim mladim ljudima koji se bore uprkos svim preprekama koje nas konstantno okružuju. Ali mislim da je to dugoročno dobro jer nam razvija hrabrost, upornost i strpljenje koje je potrebno u svakoj sferi života. Kako se snalazim? Radim u kafiću, šetam pse, planiram da pokrenem radionicu nakita i trudim se da pronađem hobi koji je povezan sa umetnošću. Bavim se i muzikom, ali se istovremeno trudim da sačuvam svoje vrednosti i načela, i da ne pristajem na sve samo zato što posla nema dovoljno. Mislim da je to način da čovek sačuva svoj etički kompas.

Da se vratimo filmu, koji tek treba da započne svoj dalji festivalski i striming život. Kako bi ljudima opisala vajb svog lika i zbog čega bi im preporučila da pogledaju „Duplikat“?

Mariju bih opisala kao veoma toplu, vedru i dobru osobu, koja je spremna da prihvati tuđu ranjivost i da joj priđe bez osude. Mislim da ljudi treba da pogledaju film zato što pruža nadu i postavlja veliko pitanje na koje odgovor dolazi tek posle mnogo rada i mnogo strpljenja. Mislim da su nam danas najpotrebniji nada, vera i ljubav. Znam da to zvuči kao kliše, ali možda je upravo zato kliše što je izgovoreno toliko puta da smo zaboravili koliko je istinito. Ovaj film to zaista pruža na kraju. Gledaoci će pogledati film i sami će se uveriti.

Šta te ovih dana inspiriše?

Ovog dana me najviše inspirišu životinje, psi. Imam dva psa koja sam udomila i inspirišu me njihova dobrota, kao i dobrota ljudi oko mene. Zapravo me najviše inspirišu mir i dobrota, jer mi upravo to daje najveću snagu. Film koji sam sinoć pogledala je „Ah, praznina, ta strašna praznina“, koji me je oduševio jer se takođe bavi pitanjem identiteta. Izgleda da je to tema koja me trenutno okupira. Da li je to nešto lično ili nije, videćemo s vremenom. Ali očigledno je da to nije tema koja pogađa samo nas ovde, već ljude širom sveta.