Nemanja Ćeranić je reditelj-autor čiji rad pratim i veoma poštujem. Drago mi je što sam živ u isto vreme dok on radi i gradi svoju filmografiju. Ništa od onoga čega sam se plašio u vezi sa filmom nije se desilo. Odahnuo sam nakon premijere. S obzirom na to da je Nebojša Pajkić (potpisan je kao i korežiser ovog filma) bio glavni scenarista i da sam donekle naviknut na neke njegove tendencije i ispade, ovo se ispostavilo kao trezven i pametno izveden naslov koji može da stane rame uz rame sa mnogim velikim klasicima žanra trilera.
Bio je ovo golemi produkcijski poduhvat u kojem je čitava filmska ekipa bila na visokom nivou i koji nam je isporučio prvi srpski film koji može da se meri sa stranom produkcijom. Nije nastao kao produžetak serije, što se vidi po načinu na koji film teče, gradi neverovatnu atmosferu i dobro izlaže ovu priču.
S druge strane, Ćeranić je ovde angažovao mlade glumce i dao im priliku da pokažu šta zaista umeju kada utonu u svoje likove, bez obzira na to da li su ti likovi fiktivni, odnosno da li se ova priča ikada zaista desila. To je, na kraju krajeva, nebitno. Svaki lik ima odličnu karakterizaciju i možemo da se saživimo sa njima.
Blagoje Jovović (Aleksandar Gavranić) planira da se skrasi sa svojom ženom Gladom (Tamara Ristoska) i izgradio je uspešnu firmu sa svojim prijateljem i budućim kumom, Jakovom Jovovićem (Zlatan Vidović). Sve je išlo savršeno, ali Blagoje u prevozu ugleda jednog čoveka, što u njemu budi nemir i snažnu potrebu da ispravi nepravde i osveti žrtve onih koji su počinili najveća zlodela tokom Drugog svetskog rata.
Što se Aleksandra Gavranića tiče, moram da priznam da sam imao predrasude jer su u onih nekoliko uloga u kojima sam ga gledao uglavnom preovladavale sporedne krimi-džimi uloge, u kojima nije imao prostora da pokaže koliki raspon zapravo poseduje. Ovo je njegov film i jedna veoma ozbiljna uloga koja će ga zasigurno vinuti među velike zvezde domaćeg filma. Uz to, Nemanja i direktor fotografije Dušan Grubin u nekoliko scena ga tako pozicioniraju i koriste njegovo markantno lice da zaista imate osećaj kao da gledate klasičnu filmsku zvezdu. Sve vreme mi je prolazilo kroz glavu da ovaj čovek u pojedinim trenucima ima crte lica slične Dejvidu Bouviju i da bi komotno mogao da ga glumi u njegovim fazama iz osamdesetih i devedesetih godina, kada bi se snimao biografski film o tom periodu života pokojnog muzičara.
Društvo mu pravi uvek pouzdani Zlatan Vidović, koji u nekoliko scena krade šou i unosi snažnu ljudsku crtu, povezanu sa nečim što je našem narodu veoma blisko i što izuzetno vrednujemo. To je kumstvo. Naravno, takav motiv može da deluje kao prežvakani sentiment koji se učestalo koristi kako bi se dva lika povezala i izgradio njihov odnos. Ipak, upravo zbog toga njihova dinamika i prijateljstvo funkcionišu odlično. Nisam siguran da li su ova dva glumca prijatelji i van filmskog seta, ali kada film pogodi takvu vrstu hemije, voleo bih da ih ponovo vidim u nekom zajedničkom projektu.
Tamara Ristoska takođe je imala veoma tešku ulogu jer je morala istovremeno da prikaže razumevanje za svog budućeg izabranika i za njegove želje, koje ga sve dublje vuku na put bez povratka. Njihov odnos tokom filma prikazan je kroz bračna preispitivanja, ali i otkrivanje ne tako daleke prošlosti i trauma koje njen izabranik nosi. Uvek je teško igrati suprugu koja mora da podeli taj teret, a Tamara je unela dovoljno empatije i nežnosti da bi se izgradio zaista dinamičan i realističan odnos između nje i njenog izabranika.
Tu su i razne druge uloge, za koje, ruku na srce, nemam ništa loše da kažem niti imam bilo kakvih prigovora. Mislim da je svako na ovom projektu ostavio srce na terenu, što se jasno vidi u konačnom proizvodu, filmu koji je 10. oktobra premijerno prikazan na FEST-u.
U rediteljskom smislu, ovo je čistokrvni autorski film, potpomognut ozbiljnim scenarističkim tretmanom Strahinje Madžarevića i Mirka Stojkovića. Njihov doprinos ogleda se u priči koja oduzima dah i izgradnji veoma bogate tenzije kakvu biste očekivali u trilerima koji dolaze s one strane okeana. Uz to, scenografija koju je napravio Kiril Spasevski neverovatna je i zaista je nepojmljivo da imamo film koji je sniman u Argentini, čime je stvoreno živo i uverljivo okruženje. Siguran sam da je tek mali broj scena sniman kod nas, u studijima.
Generalno volim filmove koji se dešavaju u epohama koje su iza nas. Kostimografkinje Ružica Bukvić i Milica Terzić detaljno su prenele stil oblačenja iz tog razdoblja. One su verne saradnice Nemanje Ćeranića, tako da je zaista lepo videti da se ta saradnja nastavlja i da će, nadam se, tako ostati i u budućnosti.
Dušan Grubin je od ovog filma napravio vizuelno remek-delo, dostojno svega onoga na šta, inače, nismo navikli u našoj filmskoj produkciji, ali i mnogo više od toga. Uspeva da kadrira na takav način da nam tačno prenese sve ono što naši junaci ne izgovaraju tokom filma, kao i težinu tereta na koji su se obavezali.
Film ima jednu od najbolje iskadriranih scena u kojoj je prikazan antagonist, Ante Pavelić. O toj sceni će se pričati i u godinama koje dolaze, jer smatram da je takva postavka, uz švenkovanje i promene perspektive u malom prostoru, nešto zaista posebno. Dobijate osećaj da je vreme stalo i da je čitav prostor izgubio i ono malo vazduha koji likovi udišu u tim kadrovima. A kada prvi put čujete njegov glas, imaćete osećaj kao da je sam Đavo progovorio iz dubina pakla. Za tako nešto bila je potrebna velika suzdržanost.
Nema ni trunke senzacionalizma koji bi se mogao očekivati od filma koji se bavi ovakvom tematikom. Sve je zategnuto i uglađeno. Postoje tu omaži mnogo većim autorima koji su uticali na Ćeranićev rad. Vidljivo je da voli Kopolu, Šumahera i Pakulu. Ako sebe smatrate filmofilima, znaćete i o kojim je ostvarenjima reč. Ako ih nikada niste gledali, vreme je da proširite svoje znanje.
Zvuk je generalno velika boljka naših filmova, pogotovo kada je reč o tišim dijalozima, u kojima se često umeša i sama muzika iz filma, pa sve postane veoma nerazgovetno. Međutim, ovde to nije bio problem. Svaki takt izgovorenog dijaloga uklopljen je sa muzikom i nema ometanja, što je za domaći film veliki uspeh. Kompozitor Dušan Banić napravio je melodije zasnovane na ritmu udaraljki, koje grade neverovatnu atmosferu i često unose svojevrsnu dozu nervoze. Ipak, produkcijski su tako dobro osmišljene i toliko su slušljive da bih voleo da muzika bude objavljena na vinilu.
O filmu će se posle ove premijere pričati svašta, ali jedno mogu da potvrdim: ovo nije nikakva propaganda, kao što se govorilo i kao što su se takve priče širile po našoj maloj varošici prethodnih nekoliko godina, otkako je film najavljen. Ovde imamo uvid u rad jednog vrlog zanatlije i njegove ekipe, koji su pre svega želeli da isporuče veoma jak film. U tome su i uspeli.
Naslovna fotografija: Tracktor Production
