Godina je 1986. i dobijamo uvid u život jedne jevrejske porodice koja na prvi pogled živi idiličnim američkim životom. Irvin Perl (Majls Teler) mlakonja je od čoveka. Po struci je inženjer, a kod kuće je okružen porodicom koju pre svega drži na okupu njegova supruga Hester (Skarlet Johanson). Ona vodi domaćinstvo i praktično drži sve konce u svojim rukama.
Sa njima žive i sinovi Skot (Gavin Gaudi), koji uskoro puni 18 godina i od roditelja traži najskuplju moguću proslavu rođendana, i mlađi Ben (Roman Engel). Obojica uskoro odlaze na koledž, što Irvina sve više opterećuje jer ne zna kako će svojoj deci obezbediti novac za studije.
Njihovu porodičnu idilu urušiće Irvinov stariji brat Geri (Adam Drajver), bivši policajac. On je „veći od života“, nosi sjajna odela, skupe satove i vozi najbolji model Mečke tog vremena. Živi kao sveže razvedeni gradski momak koji posećuje zabave i bez mnogo truda šarmira ljude oko sebe. Njegov dolazak u porodični dom ponovo će spojiti braću koja dugo nisu bila u kontaktu.
Geri ima ideju kako da se zaradi velika količina novca i dolazi kod Irvina sa poslovnim predlogom. Predlaže mu da učestvuje u poslu sa ruskom firmom koja se bavi čišćenjem otpada iz lokalnog kanala, koji je jedan od najzagađenijih u gradu. Irvinovo inženjersko znanje omogućilo bi mu da napravi dobar dogovor sa njima, pruži konsultantske usluge i tako sa strane zaradi dodatni novac.
Irvin, kao i svaki čovek koji želi da zbrine svoju porodicu, nije imun na dodatnih deset hiljada dolara, naročito u trenutku kada njegova deca odlaze na fakultet. Problem je što mu Geri prećutkuje jednu važnu stvar: ljudi sa kojima posluju nisu baš ono za šta se predstavljaju.
Tu se otvara jedna od centralnih tema filma, a to su pohlepa i cena američkog sna. Ideja da će čovek, ukoliko je dovoljno vredan, istrajan i spreman da radi, moći da obezbedi bolji život svojoj porodici jedna je od temelja prikaza savršenog američkog sna. Međutim, film prikazuje i drugu stranu te priče. Kako nas pohlepa vodi na stranputicu, a ono što je trebalo da bude prečica do sigurnosti postaje put ka potpunom urušavanju idiličnog porodičnog života.
Tu dobijamo prikaz muškarca koji nije uspeo da svojoj porodici obezbedi ono što smatra osnovnom sigurnošću: „krov nad glavom, hranu, školovanje i mogućnost da njegova deca imaju bolji život od njega“. Irvin upravo iz tog osećaja slabosti donosi veoma pogrešne odluke. On želi da dokaže sebi, svojoj ženi i deci da je sposoban da ih zaštiti, kako u fizičkom, tako i u finansijskom smislu.
Film postaje posebno zanimljiv jer dovodi u pitanje samu ideju tradicionalne muškosti. Irvin želi da bude zaštitnik, ali njegova potreba da zaštiti porodicu na kraju postaje ono što je ugrožava. Što više pokušava da kontroliše situaciju, to više gubi kontrolu nad onim što pokreće domino-efekat koji će urušiti njihove živote.
Nasuprot njemu je njegov brat Geri, čovek koji na prvi pogled predstavlja sve ono što Irvin nije. On je samouveren, uspešan, bogat i društveno dominantan. Deluje kao ostvarenje savršenog muškarca koji je ispunio sve bitne stavke i vidno je da Irvin želi da bude poput svog brata. Međutim, iza tog sjaja nalazi se čovek koji je već izgubio sopstvenu porodicu. Njegov status i novac nisu mu doneli blagostanje i dobit, samo privid uspeha. Perl braća na taj način predstavljaju dve verzije neuspeha: dok jedan čovek pokušava da sačuva porodicu po svaku cenu, drugi ju je izgubio i smatra da će kroz status nadomestiti takav gubitak.
Zbog toga porodica u ovom filmu nije samo pasivna žrtva loših odluka jednog čoveka. Svaki član porodice na različit način oseća posledice Irvinovog i Gerijevog pokušaja da preuzmu odgovornost za njihovu budućnost. Deca počinju da shvataju da svet odraslih nije ni približno siguran onoliko koliko su verovala, dok Hester, koja je od početka bila osoba koja drži kuću na okupu, postaje neko ko mora da se nosi sa posledicama odluka koje nije ona donela, da održava privid normalnosti i da se ujedno bori sa svojim problemom. Režiser Džejms Grej upravo tu pokazuje koliko je tanka granica između žrtvovanja za najbliže i uništavanja onoga što pokušavamo da zaštitimo.
Kada govorimo o glumačkim sposobnostima Adama Drajvera, uloga Gerija se čini kao baš ona koja će mu doneti prvu veliku nagradu. Geri krade svaku scenu u kojoj se pojavljuje, kamera ga voli i on često zasenjuje sve likove oko sebe. Ali stvari postaju mnogo zanimljivije kada prikaže kako se taj sjaj kruni. Čovek koji je na početku delovao kao da kontroliše svaki aspekt svog života, ali i života bratovljeve porodice, postepeno gubi kontrolu.
Upravo zbog toga Geri funkcioniše kao savršena suprotnost Irvinu. Dok Irvin od početka izgleda kao čovek koji nema dovoljno samopouzdanja da bi ispunio sve norme koje se očekuju od glave porodice, Geri je sopstvenu predstavu o uspehu gradio na vrlo krhkim temeljima. Na taštini i samoobmani koja će ga skupo koštati. Jačina jednog glumca je u tome što može da prikaže kako maske padaju i kako često mi, kao pojedinci, umemo da se u društvu prikazujemo mnogo drugačijima nego što zaista jesmo, a zapravo je veoma malo potrebno da ta maska spadne. Sa te strane svaka scena u kojoj se nađe sa Majlsom Telerom je istovremeno bolno iskrena i intimna. Mi zaista kao publika verujemo da su to dva brata na putu od trnja i bola. I time emotivni deo filma biva još potentniji.
Ne smem da zaboravim ni Skarlet Johanson, koja je ovde dala sebe i transformisala se u Hester. Iako bismo njen lik mogli da otpišemo kao klasičnu domaćicu, Johansonova nju predstavlja kao ženu koja ima jasan cilj i zna kako treba voditi svoju porodicu. Ona je najbliža savetnica svog muža i često mu predstavlja dodatni moralni kompas. Njen lik ima svoju bitku koju mora da vodi tokom velikog raskola koji ih zadesi. Kroz nekoliko facijalnih ekspresija i eksplozivnih emotivnih scena, koje su se taložile sa svakim sledećim lošim korakom, dobijamo junakinju koja je spremna po svaku cenu da održi privid mira i sačuva porodicu.
Iako je budžet bio skromniji nego što bi se očekivalo za film ovakvog kalibra i sa ovakvom glumačkom postavom, „Tigar od papira“ uspeva da iz ograničenja izvuče veoma sugestivne kadrove i pozadine koje zaista prizivaju period osamdesetih. Pohvale zato idu snimatelju Hoakinu Baka-Asaju, koji vešto skriva detalje savremenog sveta. Prigušeni tonovi i tekstura slike daju filmu dodatnu dozu prljavštine, dok se noćne scene posebno izdvajaju načinom na koji koristi kontrast svetlosti i tame. Baka-Asaj veoma ekonomično postavlja kadrove, ali upravo iz tih jednostavnih rešenja nastaju scene koje postaju sve intenzivnije kako priča odmiče. One ne samo da grade gustu atmosferu već i podižu uloge, povremeno razbijajući porodičnu melodramu elementima trilera. Nisam za to da previše otkrivam, ali nekoliko scena odigranih u gotovo potpunom mraku, naročito one u kojima se pojavljuju pomenuti Rusi, izdvajaju se kao neki od najintenzivnijih trenutaka filma. Igrajući se onim što ostaje izvan vidokruga gledalaca, Baka-Asaj gradi napetost koja u pojedinim trenucima gotovo oduzima dah.
U „Tigru od papira“ nazire se jedan budući klasik nezavisne produkcije. Džejms Grej je uložio sopstveni novac i napravio mali, nezavisni film, sa budžetom od svega 15 miliona dolara, što je zaista minorna suma naspram onoga što smo navikli da vidimo kada se u ovakvim naslovima pojave velike zvezde koje su prepoznale kvalitet scenarija.
U ovom filmu porodica se ne raspada zato što među njenim članovima postoje zavist ili mržnja, već zato što ljudi koji je vole i žele joj najbolje počinju da donose odluke za koje veruju da su jedine ispravne. Upravo u tome leži najveća tragedija „Tigra od papira“: ponekad porodicu ne uništavaju oni koji joj žele zlo, već oni koji su uvereni da je štite.
Naslovna fotografija: IMDb, NEON
