Od Dunava do beskraja: Sandra Malić i Stanko Crnobrnja o umetnosti koja nastaje u dvoje

Svetlost koja ne dolazi spolja, već se rađa iznutra. Nebo koje se ogleda u reci, reka koja nosi nebo. Dva pogleda, dva trenutka, dve percepcije. I jedna slika koja pre tog susreta nije postojala.

Sandra Malić, multimedijalna umetnica, vajarka i dizajnerka, i Stanko Crnobrnja, reditelj, producent, scenarista i teoretičar medija, od 2019. godine stvaraju zajedno kao umetnički dvojac Original Duo Art (ODA). Njihov jezik je post-fotografija, umetnost koja fotografiju ne negira, već je uzima kao sirovu materiju, kao prvi korak ka svetu koji tek treba da nastane. Svaki njihov rad počinje kao dva odvojena pogleda, a završava se kao slika koju nijedno od njih ne bi napravilo samo.

Takav svet oživeo je na izložbi „Beskonačna svetlost“, postavljenoj od 7. do 25. septembra u Galeriji Grafički kolektiv. Oko 60 radova satkanih od slojeva boje, svetlosti i tišine, prizori netaknute prirode koji su, umesto da se zaustave u jednom kadru, nastavili da teku kroz pokretnu sliku i zvuk u zasebnoj prostoriji, više od 300 njihovih radova koji su se smenjivali na velikom ekranu i, kao srce postavke, dva ogledala u kojima se svetlost odbija iz jednog u drugo, stvarajući utisak beskraja. Posetioci su iz galerije izlazili drugačiji nego što su u nju ušli, a neki su, kako nam prenose sami umetnici, odlazili preporođeni, kao iz banje.

Tihi dijalog neba i Dunava, senka u dvorištu, jutarnji trenutak koji odjednom dobije težinu, dubinu i smisao. Iz takvih prizora nastaje umetnost Sandre i Stanka, a u razgovoru za Vajb vode nas kroz svoj zajednički proces, od prvog kadra do slike koja počne da živi svoj život. Umetnici koji svetlost ne mere u lumenima, već u pažnji.

Stanko, prošao si kroz televiziju, film, fotografiju, nove medije… Šta je to što te svaki put povuče da probaš nešto drugo?

Radoznalost. Uvek me vuče onaj osećaj da svaki medij ima svoju svetlost koju tek treba otkriti. To je kao otkriće novog sveta koji ima svoje sopstvene zakonitosti. Poslednjih godina to je post-fotografija. To nije negiranje fotografije, već polazak od fotografije kao materije, pa stvaranje nekog novog sveta. Kreativnost je prelaženje granice, a umetnost ono što ostane kada alat postane nevidljiv. Televizija te nauči ritmu, film te nauči tišini, fotografija te nauči trenutku. A kad sve to umeš da kombinuješ, dobiješ prostor u kome možeš slobodnije da dišeš. Kretanje kroz razne medije je poput muzike u pokretu, stalno preplitanje novog i već poznatog.

„Beskonačna svetlost“ nastala je iz zajedničkog rada, ali i iz svakodnevice koju delite. Kada svakodnevni život počne da postaje materijal za umetnost?

Kad počneš da vidiš nevidljivo, kao da običan trenutak ujutru ili senka u dvorištu dobije težinu, dubinu i smisao. Tada prestaješ da gledaš samo očima, a počinješ da gledaš srcem i umom, hvatajući svetlost svakodnevice koja se nalazi ispod površine. To se ne bira, to se jednostavno desi. Naš rad nastaje iz dva pogleda koji se ne takmiče, već se dopunjuju. Dve fotografije postaju jedna. Dva pogleda postaju jedno delo. Između nas nastaje prostor u kojem se pojedinačno pretvara u zajedničko.

Život pored Dunava promenio je način na koji gledate prirodu oko sebe. Koji prizor ili pojava iz tog okruženja vam je vremenom postao važan, a ranije ga možda ne biste ni primetili?

Postao nam je drag taj tihi dijalog između neba i reke što se menja iz svakog ugla. Nekada je to bilo samo okruženje, a sada je živa priča o prolaznosti i beskonačnosti. To je postala jedna od onih priča koje nosimo u sebi. Svetlost koja se, poput Dunava, neprekidno kreće, to je nešto što smo počeli da vidimo, svakodnevno, kada smo počeli da radimo zajedno.

Svaka slika na izložbi plod je susreta dve vizije, dva trenutka i dve percepcije svetlosti. Kako taj susret izgleda u vašem radu, od prvog kadra do konačne kompozicije?

Počne kao dva odvojena pogleda. Onda kroz dogovaranje, kroz slojeve boje, svetlosti, oblika i tišine, ta dva pogleda počnu da se prepliću. To je dijalog između naše dve energije, kroz kadar i kompoziciju. Jedna svetlost može biti nežna kao jutarnja rosa, druga oštra kao senka na zidu. Taj susret pulsira, menja oblik, sve dok ne postane sjedinjeni sadržaj nove slike. To je i najlepši deo, kada slika postane nešto što nijedno od nas dvoje ne bi napravilo samo.

Naslovi poput „Zemlja zelena“, „Letnje mnoštvo“, „Buđenje usnulog sveta“ ili „Sudbina – Kob“ daju tim slikama još jedan sloj. Kako dolazite do naslova i da li se nekada desi da on promeni način na koji kasnije gledate samu fotografiju?

Naslovi nastaju kao još jedan obrazac svetlosti i značenja, često iz nepredvidivih fragmenata reči ili osećaja. Kad ih dodelimo, slike dobijaju glas i publika ulazi kroz nove prozore posmatranja. Naslovi dolaze sami, iz pesme, iz sna, iz rečenice koju smo negde čuli. Ponekad je to samo jedna reč koja lebdi oko slike dok ne sleti na nju. I da, posle naslova slika nikad nije ista. Dobija svoje jedinstveno ime i time postaje stvarnija.

Na izložbi se priroda ne pojavljuje samo kroz fotografiju, pustili ste je da traje kroz pokretnu sliku i zvuk, umesto da je zaustavite u jednom kadru. Šta vas je navelo da je prikažete upravo na taj način?

Zato što priroda nikada ne stoji u mestu, njena svetlost diše, menja se i razgovara sa nama kroz više dimenzija. Pokret i zvuk nas vraćaju bliže toj dinamici, čineći je trenutno dostupnom i živom, a ne zaleđenom u jednom fiksnom kadru. Mi u našem radu ne izostavljamo ono što je duboko tradicionalno: priroda, ljudsko oko, pokret ruke i potreba da se svet iznova vidi i tumači. Pokret i zvuk su samo produžetak te potrebe.

„Beskonačna svetlost“ je konkretna instalacija sa dva ogledala koja kroz refleksiju stvaraju utisak beskraja. Koja je njena uloga u okviru izložbe i šta očekujete da ona prenese na posetioce?

Ogledala su vrata u beskonačnost, pozivaju posmatrača da uđe u prostor koji se ne može objasniti, nego samo doživeti. Očekujemo da, prelamajući stvarnost i pozivajući čak i na neku vrstu samospoznaje, ogledala probude osećaj beskonačne svetlosti i percepcije. Ogledala se ne slažu uvek, ona se prelamaju, suprotstavljaju, i onda stvore nešto što izgleda beskonačno. Svetlost koja se odbija od ogledala i vraća posmatraču, to je svetlost koja nastaje između dvoje ljudi. Između posmatrača i njegovog direktnog odraza.

Stanko, jedan si od ljudi koji su prošli kroz ogromne promene medija, od televizije i filma do digitalnog sveta. Kako danas, sa svim tim iskustvom iza sebe, gledaš na promene kroz koje su prošli mediji, ali i način na koji ljudi gledaju i stvaraju?

Sve je fluidno i istovremeno fragmentarno. Mediji, elektronski posebno, postali su, kao što je to Makluan (McLuhan) ustanovio još pedesetih godina, direktan produžetak našeg uma. To sada svi znaju i osećaju, ali i koriste. Šta je VI nego masivni produžetak i uvećanje naših intelektualnih kapaciteta? Odgovor na pitanje o pogledu na medije je sada više o intenzitetu i pažnji nego o količini informacija. Stvaranje nosi slobodu, ali i odgovornost da budemo prisutni i istinoljubivi. Znači, sve je postalo brže, lakše i dostupnije. Ali pitanje nije koliko slika pogledaš, nego koliko ih zaista vidiš. Danas je najveći izazov zadržati pažnju. I stvarati tako da ljudi zastanu i dožive.

Kada skupa radite na nekoj ideji, gde se završava ono što je početno bilo zamišljeno, a počinje ono što rad sam donese?

Počinje tamo gde prestaju opšti zakoni tradicionalne estetike koji, uopšteno, prizivaju određenu vrstu samokontrole i stvaralačke discipline. Mi imamo naš estetički kod, naš unikatni metod stvaranja i izuzetnu stvaralačku disciplinu, koja je uvek u sprezi sa nepredvidivom magijom trenutka. Tada naš početni koncept dobija dodatne slojeve, često iznenađujuće, ali duboko autentične. Ono što rad donese počinje tačno u trenutku kada se prepustimo. Tada slika počne da živi svoj život i često nas iznenadi, ali uvek na dobar način.

Kada se vratite na radove nakon što ih završite, šta vam je danas najzanimljivije u njima, ono što ste nameravali da napravite ili ono što se pojavilo mimo prvobitne ideje?

Najzanimljiviji nam je veliki raspon naših izražajnih sredstava i velika raznovrsnost, i u formatima, i u sadržaju onoga što stvaramo. Dodatno nas iznenadi i ono što nije bilo planirano, ali se desilo kroz igru svetlosti, prostora, vremena i naših stvaralačkih senzibiliteta. Iako planiranje i priprema nisu ključni deo našeg stvaralačkog procesa. Kao što je to, na primer, u filmskom i televizijskom stvaralaštvu. Mi radimo „na osećaj“, nesputani konvencijama koje nameću komercijalno, industrijsko stvaralaštvo, ali i strogi kanoni klasične estetike.

Da li vam je iz komunikacije sa ljudima koji su pogledali izložbu neki komentar ili viđenje vaših radova ostao posebno upečatljiv?

Jedna devojka je rekla da joj naše slike „otvaraju prozore u ona mesta gde je duša slobodna“. Ta rečenica potvrdila nam je to da naši radovi zaista uspevaju da prenesu vibraciju nečeg što prelama vreme i prostor. Mi smo uvereni da su brojni elementi u našim radovima lekoviti. To nam je potvrdila i ovakva reakcija jedne posetiteljke: „Ljudi dolaze i izlaze preporođeni, kao iz banje“. Naravno, lekovitost naše umetnosti mogu da osete samo oni posmatrači koji se iskreno i koncentrisano, ali opušteno prepuste dejstvu naših slika.

Šta za vas dvoje ovih dana predstavlja dobar vajb? Nešto iz vašeg rada, neki film koji ste skorije pogledali, neka promena koja se dešava u svetu u kom živimo, neka muzička kompozicija…?

Dobar vajb je kada nas dvoje radimo i ne moramo ništa da usaglašavamo kroz reči, jer znamo i osećamo da smo na istoj slici. Kada nas muzika povede tamo gde ništa drugo ne može. I kada vidimo da ljudi pred našim radovima zastanu, zaćute i osmehnu se. To je dovoljno.

Naslovna fotografija (atelje): Malić/Crnobrnja
Fotografije i radovi: Malić/Crnobrnja – ODA