61. Oktobarski salon pod nazivom „Slučajnost Univerzuma“ održava se od 7. novembra do 13. decembra. U selekciji francuskog kustosa Nume Hambursina našlo se 27 domaćih i međunarodnih umetnika koji će biti predstavljeni publici u pet beogradskih izložbenih prostora.
Već nekoliko decenija, koncepti istorijski neodvojivi od umetnosti – kao što su lepota, uzvišenost i remek-delo – isključivani su iz rečnika savremene kreativnosti. Ipak, oni i dalje zadržavaju svu svoju oštrinu kada je reč o osmišljavanju umetničkih dela i onoga što umetnici u njih ulažu. Razmišljanje o formi je, u stvari, preduslov za savremenu umetnost koja je istovremeno pristupačna i zahtevna, sposobna da kombinuje intelektualnu dubinu sa vizuelnom intenzivnošću.
Lepota je mnogo više od puke činjenice koja se spolja opaža; ona je izraz projekcije, volje koja se opire našoj vizuelnoj samozadovoljnosti i prolaznosti trenutka. Uzvišenost se pojavljuje kada reči postaju bespomoćne, na samoj ivici onoga što mašta još uvek može da obuhvati. Remek-delo se otkriva tokom vremena, kada se delo pokaže nezamenljivim i kada nijedna pojedinačna interpretacija ne može iscrpeti njegovu dubinu.
Niko neće naći definitivni odgovor u ovim rečima. Naprotiv, one povlače linije snage koje treba doživeti. Neizvesnost njihovih obrisa čuva njihovu plodnost i navodi svakoga od nas da formira sopstvenu procenu. Na taj način, one odzvanjaju definicijom Hane Arent o umetnosti kao „besmrtnom delu koje smrtne ruke mogu stvoriti i izvesti“, primoravajući nas da razlikujemo, među umetničkim delima, ona koja traju od onih koja blede.
Potičući iz različitih generacija i sredina i radeći kroz širok spektar praksi, umetnici čine umetničko delo mestom gde misao postaje prisustvo. Pogled na svet postoji u potpunosti tek kroz formu koja ga prenosi. U toj tenziji umetničko delo stiče svoju nužnost, prevazilazeći i komentar i puki vizuelni efekat. Usred neprekidnog toka slika koje se trenutno zamenjuju, ono uspostavlja drugačiju vrstu trajanja. Pripada sadašnjosti, a da pritom njome nije iscrpljeno, svesno je istorije koja mu prethodi i onoga što još uvek može da prenese. Na taj način, jedinke mogu da uđu u dijalog, a da se ne rastvore u globalizovanom jeziku savremene umetnosti.
Andre Malro je ovaj zahtev formulisao rečima:
„Umetnost je ono što čoveka čini nečim više od slučajnosti univerzuma.“
Estetika tako prestaje da bude samo pitanje dekoracije. Ona dotiče ono što spasava postojanje od neznačajnosti, slučajnosti i puke nužnosti. Nije reč o nostalgičnom povratku lepoti, već o pokušaju da se shvati šta nas u umetnosti oslobađa od puke slučajnosti.
Ako je čovek slučajnost, umetnost je ono što se suprotstavlja toj slučajnosti.
Lepota nikada neće biti suprotnost posvećenosti. Ona je jedno od njenih najefikasnijih oružja. Umetničko delo deluje kada ideji daje oblik koji sama diskusija ne može da stvori. Njegova snaga leži upravo u tome što prevazilazi slogane i uvrede i što je ukorenjeno u dugoročnom – u sferi sećanja. Dopire do onog dela nas koji argumentacija ne može dohvatiti; premešta uverenje iz domena mišljenja u domen iskustva. Umetnost daje presudi vreme da sazri i čuva prostor u kojem se oni koji drugačije misle i dalje mogu sresti. Čulno i dejstvo se međusobno hrane, pa lepota nije apstraktna koncepcija koja pluta iznad stvarnosti. Ona je neiscrpan izvor otpora, horizont suštinski važan za transformaciju sveta. Ovde u Beogradu, u oktobru 2026. godine, ovo uverenje dobija posebnu rezonancu. (Iz kustoskog teksta o koncepciji izložbe.)
Galerija Peking
Vuka Karadžića 2
Ovaj segment izložbe rezultat je bliske saradnje petoro mladih diplomaca Visoke škole likovnih umetnosti u Monpeljeu (Beaux-Arts de Montpellier) i Barthélémyja Toguoa, međunarodno priznatog umetnika koji se, između ostalog, zalaže za afirmaciju afričkog umetničkog stvaralaštva. Njihov susret zamišljen je kao omaž mladima, dijalogu između različitih sredina i umetničkoj slobodi.
Paul Rousseau ispod silikonske opne otkriva neobičnost svakodnevnih predmeta koji postaju neprepoznatljivi. Yue Lingjun prepliće priču o sopstvenom migrantskom iskustvu sa pričom o biljci čiji rast ne poznaje granice. Nicolas Foix suočava arhitekturu Monpeljea i Beograda kroz fragmente građevina i slike ruševina. Yang Yue preispituje navike stanovnika Novog Beograda rekonstruišući u svom radu njihove svakodnevne putanje. Flavien Desray menja namenu instrumenata nasilja, pretvarajući ratnu mašinu u zvučnu skulpturu, a žig za obeležavanje u prizor uzvišenog. Barthélémy Toguo predstavlja friz na papiru dužine deset metara, kao promišljanje o čovekovom mestu u svetu i načinu na koji čovek pronalazi svoje mesto unutar celine koja ga nadilazi.
U ovom prostoru, obeleženom istorijom nekadašnjeg prvog kineskog restorana, čiji je enterijer ostao gotovo netaknut do danas, susret umetnika različitih generacija i porekla slavi slobodu i inventivnost mladosti. Njihova dela svedoče o osobenim načinima na koje se umetnici bave lepotom i uzvišenim kako bi preispitivali svet. Ova celina predstavlja omaž toj energiji, radosti stvaranja i uverenju da je lepota snaga koja podstiče na angažovanost.
Galerija Kulturnog centra Beograda
Knez Mihailova 6
Daleke zemlje već veoma dugo nadahnjuju zapadne umetničke krugove i društvo u celini. Kako je Edvard Said (Edward Said) najbolje objasnio u svojoj kapitalnoj knjizi „Orijentalizam“, zapadni pogled ne prikazuje uvek Orijent i Istok u njihovom najboljem svetlu, niti ih štiti na odgovarajući način; on na izvestan način izostavlja njihove stvarne vrednosti i istorije. Louis-Cyprien Rials odlazi u Irak na intenzivno putovanje tokom kojeg susreće lokalno stanovništvo i pažljivo sluša njihove priče, proširujući značenje njihovih svedočenja i osvetljavajući ono što zapadni mediji danas ne bi prikazali. Kao strastveni istraživač, čitalac i putnik, Rials duboko ponire u istoriju zemlje i njenih stanovnika, u kojoj je proveo gotovo dve godine, istražujući različita mesta i aspekte života.
Video-trilogija obuhvata niz različitih priča iz Iraka: od biblijske Vavilonske kule, preko napuštenog stadiona koji je projektovao Le Korbizje (Le Corbusier), do sumerskih umetničkih artefakata, koji se pojavljuju kao povezujuća nit između različitih generacija, kultura, religija i etničkih zajednica. Rials se udaljava od zapadnog pogleda i pruža posmatračima drugačiju perspektivu na nepoznati pejzaž, pretvarajući ga u poetsku naraciju.
Ova postavka traje do 22. novembra 2026. godine.
Galerija Doma omladine Beograda
Makedonska 22
Galerija Doma omladine okuplja šest umetnika poreklom iz nekadašnje Jugoslavije, čiji umetnički putevi svedoče o značajnom mestu koje ovaj region zauzima u istoriji evropske umetnosti. Nastanjeni u Francuskoj, Filip Mirazović, Davor Vrankić, Brankica Žilović i Marko Velk izgradili su osobene umetničke opuse, istovremeno zadržavajući duboku povezanost sa svojim prostorom porekla. Dva rada Dada i Vladimira Veličkovića, istaknutih ličnosti evropskog umetničkog stvaralaštva druge polovine XX veka, smeštaju ovaj susret u širi istorijski kontekst.
Za ovu izložbu, prvih četvoro umetnika pozvano je da se bavi pitanjem lepote kroz dela posebno osmišljena za ovaj prostor. Slike Filipa Mirazovića preispituju predstave moći i nasilje istorije. Davor Vrankić olovkom stvara fantastične svetove izuzetne preciznosti, u kojima se čini da imaginacija pomera granice stvarnosti. Brankica Žilović koristi šivenje i vez kao alat za promišljanje o pamćenju i teritorijama. Crteži Marka Velka, rađeni ugljenom, oživljavaju figure prožete sećanjima i strepnjama savremenog sveta. Sve ove umetničke prakse povezuje ista težnja: njihova značenja ne otkrivaju se na prvi pogled, već zahtevaju od posmatrača da zastane i posveti im vreme kako bi sagledao njihovo puno značenje.
Kroz stvaralaštvo ovih umetnika afirmiše se i mesto Srbije u evropskoj kulturi, izvan njenih granica i istorijskih potresa. Njihovi umetnički putevi svedoče o vitalnosti kulture koju političke granice, ratovi i migracije nikada nisu uspeli da prekinu, kulture koja nastavlja da cirkuliše, menja se i prenosi. Njihov susret podseća da lepota može da nosi sećanje na istorijsko nasilje, a da istovremeno ostane snaga stvaranja i slobode.
Kuća legata
Knez Mihailova 46
Prostor Kuće legata okuplja četvoro umetnika čija dela daju poseban odjek pojmovima lepote, uzvišenog i remek-dela, koji prožimaju ovaj Oktobarski salon. Njihove umetničke prakse duboko se razlikuju, ali dele istu ambiciju: da mišljenju dodele vizuelnu snagu koja može da preobrazi našu percepciju sveta.
U svojim slikama Đorđe Ozbolt spaja reference na istoriju umetnosti, humor i neobičnost, stvarajući prizore čija lepota izmiče konvencijama. Velika platna Alina Bozbiciua prikazuju tela zahvaćena pokretom koji kao da ih prevazilazi. Snažni potezi četkice, rastakanje formi i intenzitet kompozicija daju njegovom slikarstvu dimenziju uzvišenog, u kojoj se fascinacija prepliće s nelagodom. Delo „Silent Landscape“ („Tihi pejzaž“) Anne Wenzel nesumnjivo predstavlja jedno od remek-dela savremene skulpture. Ova opustošena šuma, izrađena u keramici, evocira posledice katastrofe čija priroda ostaje neodređena. Ipak, pred ovim pejzažom pustoši posmatrač oseća gotovo neodoljivo divljenje. Lepota se pojavljuje tamo gde se očekivao užas, ne brišući pritom nasilje onoga što je prikazano. Upravo u toj napetosti, održanoj uz izuzetnu umetničku veštinu, delo dostiže univerzalnu dimenziju.
Abdelkader Benchamma zauzima čitavu jednu prostoriju zidnim crtežom realizovanim posebno za ovu priliku, uz koji su postavljeni crteži na papiru, povezani s njim u okviru jedinstvenog univerzuma. Oblici se razvijaju poput geoloških ili kosmičkih sila, između pojavljivanja i nestajanja, u kretanju čije razmere izmiču svakom pokušaju da budu sagledane. Uzvišeno ovde poprima oblik fizičkog iskustva – doživljaja sveta čija beskonačnost izmiče, iako je i sam posmatrač njegov deo.
Ova dela podsećaju da lepota ne isključuje ni nasilje ni strepnju. Ona može nastati u samom srcu katastrofe, dati oblik onome što čoveka prevazilazi i dosegnuti dubinu koju sam govor ne može da iscrpi. Ranjivost lepote upravo je ono što njenu odbranu čini toliko neophodnom. U tome se ogleda njena snaga angažmana: u tome što primorava posmatrača da svet sagleda drugačije.
Salon Muzeja grada Beograda
Bulevar kralja Aleksandra 30
Čudesno se ovde susreće sa zebnjom, dok se lepota suočava s nemirima i protivrečnostima sveta. Oda Jaune istražuje telo kao prostor metamorfoza, u kojem se senzualnost oblika prepliće s krhkošću i neobičnošću. Kod Chiharu Shiote niti materijalizuju nevidljive veze koje objedinjuju ljudska bića i njihova sećanja. Njena velika instalacija in situ, sačinjena od isprepletanih crnih niti, daje telo nematerijalnom i pretvara prostor u mentalni pejzaž. Skulptura Klare Kristalove unosi neobično u samo srce poznatog, crpeći iz bajki i detinjstva imaginaciju koja je istovremeno čudesna i uznemirujuća. Recycle Group preispituje kodove tradicionalne skulpture kako bi istražio nove mitologije našeg sveta.
Ova uznemirenost dobija mračniju dimenziju na prvom podzemnom nivou, gde slike umetnika Veljka Vučkovića preuzimaju atmosferu pretnje i dvosmislenosti karakterističnu za film noir. Kader Attia preispituje rane istorije, nasleđe kolonijalizma i protivrečnosti modernosti. Njegova instalacija „Untitled (Skyline)“ („Bez naslova – Panorama grada“) pretvara sedam frižidera u blistavu metropolu, čija prividna lepota prikriva kritiku kapitalizma i arhitekture kao instrumenta kontrole stanovništva. U svom video-radu „Reflecting Memory“ („Odraz sećanja“) umetnik istražuje trajnost trauma i neophodnost prepoznavanja nevidljivih rana kako bi se otvorila mogućnost njihovog zaceljivanja.
U dubini zgrade, Mathilde Denize istražuje tragove i fragmente postojanja, uspostavljajući dijalog između slikarstva i skulpture u univerzumu nastanjenom odsutnim prisustvima.
Jonathas de Andrade u potresnom video-radu, u kojem ribari prate ribe koje su upravo ulovili sve do njihovog poslednjeg daha, otkriva neobičnu bliskost nežnosti i nasilja. Radovi fotografa Vladimira Milivojevića Boogieja suočavaju posmatrače s marginama društva, njegovom brutalnošću, ali i njegovom krhkošću. Umetnička dela postepeno se stapaju sa stvarnošću zgrade prepuštene propadanju.
Na kraju ovog silaska pojavljuje se pet velikih crteža izvedenih tehnikom laviranja tušem, kao i video-rad Françoise Pétrovitch. Vitka stabla, tamne vode, čamci i ribari čine pejzaže zadivljujuće lepote. Njihova tiha poezija u kontrastu je s oronulošću prostora i otkriva da je upravo ranjivost lepote ono što joj daje snagu.
Lepota ne zahteva ni umiren svet ni idealne uslove da bi postojala. Ona može nastati iz nasilja i ruševina. Upravo u srcu haosa ona najintenzivnije pokazuje koliko je neophodna.
Numa Hambursin je francuski likovni kritičar, kustos i profesor, a od 2021. godine obavlja funkciju direktora institucije MO.CO. Montpellier Contemporain, gde je osmislio i realizovao izložbe i projekte sa međunarodno priznatim umetnicima, među kojima su Kader Attia, Kiki Smith, Berlinde De Bruyckere, Huma Bhabha i Neo Rauch. Godine 2023. bio je kustos izložbe „Immortelle“, značajne pregledne izložbe koja je okupila više od 400 radova 122 umetnika, istražujući vitalnost figurativnog slikarstva u Francuskoj.
Nakon opsežne obnove prostora Carré Sainte-Anne, obnovio je i svoju dugogodišnju saradnju sa tom institucijom. Bio je kustos izložbe kojom je prostor ponovo otvoren, „Adventice“ umetnika JR (2025), a zatim i izložbe „Mirage“ umetnika Jaumea Plense (2026), osmišljene posebno za monumentalnu arhitekturu nekadašnje crkve.
Od 2018. do 2021. godine rukovodio je Odeljenjem za modernu i savremenu umetnost u Kanu, u okviru kojeg su delovala tri umetnička centra: La Malmaison, Villa Domergue i Suquet des Artistes. U tom periodu organizovao je značajne izložbe posvećene umetnicima među kojima su Kehinde Wiley, Niki de Saint Phalle, Agnès Varda, Pierre et Gilles, Fiona Rae i Barthélémy Toguo.
Pre 2018. bio je direktor institucije Carré Sainte-Anne u Monpeljeu, gde je predstavio izložbe umetnika među kojima su Jean-Michel Othoniel, Chiharu Shiota, Gérard Garouste, Robert Combas, Hervé Di Rosa i JonOne. Kao aktivan autor i kritičar, Hambursin je objavio brojne tekstove o modernoj i savremenoj umetnosti. Godine 2018. dobio je nagradu za likovnu kritiku udruženja AICA France.
Predsednik Odbora 61. Oktobarskog salona je Vuk Vidor, dok su članovi Odbora Jelena Medaković, Mihael Milunović, Marko Luković i Nikola Božović.
Oktobarski salon realizovan je pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu grada Beograda.
Naslovna fotografija: Sunhi Mang
