Met Hejgen (Tom Ris Haris) je mladi glumac na vrhuncu svoje karijere. Sve je postigao svojim talentom i vrednim radom. Čak mu se smeška nagrada Oskar sa poslednjim filmom. Ono što vidimo u brzoj montaži u interakcijama sa raznim ljudima iza scena snimanja filmova jeste da je Met u dubini duše, iako veoma poznat, skroman i dobar čovek.
Tokom slavlja u lokalnom klubu u Gotamu sa svojim prijateljem Korijem (Kori Bauer), on ugleda prelepu devojku, Miju Tores (Žoana Ribeiro).
Nesvestan da je ona devojka lokalnog gangstera Markosa Zaba (David Densik), uvaljuje se u najgoru noć u svojem životu. Zabo ne prašta lako prevaru i sa svojom šarenolikom ekipom lakeja ga kažnjava u intenzivnoj sceni u kojoj je kadar iz ptičje perspektive fokusiran na Metovo prelepo lice, dok ono propada pod rezovima sečiva i liptanjem krvi na sve strane. Met gubi ono što mu je donosilo hleb nasušni.
Slomljen i ubrzo ostavljen i zaboravljen od strane sveta zabave i svojih doskora najbližih, on pada u depresiju. Ubrzo saznaje da postoji izvesna doktorka Kejtlin Kor (Naomi Eki) koja radi istraživanje sa nanitima koji bi pomogli da se ljudsko tkivo obnovi. On nudi sebe kao pokusnog kunića i stvari deluju da će biti bolje. Ali hoće li?
„Clayface“ je arhetipska priča o nastanku čudovišta. Horor žanr često koristi poznatu postavku: obična osoba, o koju se ogreše i oštete je za života, vođena željom za osvetom, postepeno se pretvara u punokrvno čudovište. Tokom filma dobijamo uvid u to kako jedna zvezda koristi svoje glumačko umeće i novostečene moći da menja sopstveni izgled i da se osveti. Ovakvo putovanje videli smo mnogo puta, ali je ovde ispripovedano na zabavan način, koji je imao prostora da se proširi i kao komentar na mentalitet slavnih ljudi. U svetu džet-seta postoji jedna sociopatska tendencija, a to je da mora da se uspe po svaku cenu. Čak i gaženjem preko leševa.
Taj potencijal ostaje nedovoljno istražen, a scenario, koji potpisuju Majk Flanagan („Ponoćna misa“, „Carrie“) i Hosein Amini („Vozač“), ostavlja utisak da su njihovi doprinosi neujednačeno zastupljeni. Flanaganov senzibilitet dolazi do izražaja u prikazu emocionalnog i psihološkog stanja glavnog lika, kao i u telesnim transformacijama koje izazivaju užas i nelagodu. Amini, s druge strane, unosi brojne akcione i kemp momente, bliže kriminalističkom filmu i komercijalno orijentisanoj zabavi za širu publiku. Taj sudar pristupa filmu daje dinamiku, ali istovremeno ostavlja utisak da se ozbiljnija psihološka i tematska pitanja guraju po strani, i da je prvobitna zamisao filma da se široka kokicožderska publika zabavi.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih bi publika došla da pogleda „Clayface“ jesu praktični efekti i inventivni prikazi telesnih transformacija. Od kože koja se topi i preoblikuje do grotesknih, čudovišnih izraslina na rukama koje poprimaju oblik sečiva. U mnogim scenama film uspeva da prikaže kako Met Hejgen sa svakim novim saznanjem o onome što mu se događa prolazi kroz novi nivo pakla, pokušavajući da razume i kontroliše svoje moći. Pojedini prizori toliko su neprijatni da je i veliki deo publike u sali ustuknuo i skrenuo pogled. Meso i krv ispunjavaju kadar, dok neprirodno osvetljenje priziva estetiku italijanskog đalo horora, poznatog po naglašenoj stilizaciji i vizuelnim ekscesima.
Džejms Votkins je pouzdan i temeljit reditelj koji ume da izgradi scene u kojima osećamo da je opasnost prisutna i stvarna i da nas učini nervoznim, naročito u trenucima iznenadnih štrecanja koja su pospešena tišinom ili dramatičnom muzikom koja gradi atmosferu. Film sadrži nekoliko takvih momenata koji dolaze niotkuda, ali se njegova najveća snaga krije u scenama Metovih mutacija. One se oslanjaju na strah koji je blizak svakome ko ne može ni da zamisli kako bi se nosio sa tako drastičnim promenama sopstvenog tela, naročito kada su pogođeni njegovi najosetljiviji delovi. Tu „Clayface“ pogađa suštinu svog lika i telesnog horora uopšte; i sama pomisao da nam se telo menja protiv naše volje dovoljno je grozomorna da izazove strah i nelagodu. Film nas navodi da se zapitamo kako bismo mi podneli takvo iskustvo.
Votkins se čak odvažio da režira jednu veliku, zabavnu i glupavu akcionu scenu koja razbija turobni tonalitet filma. Ta scena priziva savremene akcione spektakle, i čini mi se da bi u rukama reditelja ili rediteljke sklonijih maksimalističkom pristupu mogla da postane nešto zaista unikatno i o čemu bi se pričalo dugo pošto napustite salu. Ipak uspeva da razbije monotoniju i unese dozu razigranosti u film.
Tom Ris Haris dobro se snašao u ulozi klasičnog Betmenovog neprijatelja. Njegov Met Hejgen je simpatičan sve dok ne pređe granicu i pokaže nam da se ipak radi o sociopati. Kao što sam već spomenuo, žao mi je što film nije prikazao i njegove mračnije strane pre nego što se pretvorio u čudovište. Da smo u nekoliko scena videli da i tokom svog naizgled normalnog života ima mračnu stranu ličnosti, njegova ambivalentnost bila bi mnogo izraženija. Haris ima dobro prisustvo na ekranu, a najviše dolazi do izražaja u scenama transformacije.
Slabija strana filma su melodramatične scene između njega i njegove koleginice, koju tumači Naomi Eki. Iako se u početku čini da bi njihov odnos mogao da bude zanimljiv, ubrzo na površinu izlaze dijalozi koji povremeno zvuče kao da su preuzeti iz televizijske sapunice. Zbog toga izostaje i osećaj zabranjene, grešne romanse kojoj film očigledno teži.
Ako bih morao da izdvojim konkretnu zamerku, to bi bio prikaz grada, koji deluje jeftino, naročito u panoramskim kadrovima, u kojima digitalni efekti bodu oči. Razumem da je takav pristup verovatno posledica budžetskih ograničenja, ali mi je žao što vizuelni identitet Gotama iz „Betmena“, koji su oblikovali Met Rivs, direktor fotografije Greg Frejzer i scenograf Džejms Činlund, nije poslužio kao uzor. Odluka studija da ne očuva kontinuitet sa tim filmskim univerzumom deluje kao čudan izbor kada potenciraju da se film dešava u istom univerzumu kao i taj film.
Film može da stoji zasebno od ostatka DC filmskog univerzuma. Čak i u nekim momentima podseća kako su se nekada dvehiljaditih pravili filmovi, gde ide red montažnih sekvenci, pa dobro odabrane pesme poznatih muzičara, pa redosled drame, pa horora i tako u krug. Posle „Supergirl“, ovo će se zasigurno dokazati kao potencijalni hit kod publike i verovatno u budućnosti omogućiti da „Clayface“ dobije i svoje gostovanje u budućim filmovima o Betmenu.
Oktobar je mesec horora, a „Clayface“ ispunjava dovoljno žanrovskih uslova da bude sasvim dobar izbor za Noć veštica. Ako volite priče o telesnom hororu i ne smetaju vam prenaglašeni kemp momenti, onda ćete se naći na pravom mestu i u pravo vreme, u tmini bioskopske sale.
Naslovna fotografija: Blitz Film
