Što više zalazimo u nove tehnologije, dobijamo razne izmene u tome kako bi zapravo klasično pripovedanje priča trebalo da izgleda. Stvari su se izmenile do te mere da prvi ljudi, koji su se okupljali u zajednicama i pod okriljem vatre pripovedali razne mitove, basne i priče, sada imaju mnogo širu tehnologiju koja im omogućava da nas prenesu u nestvarne svetove koji nam raspojasavaju bujnu maštu.
Siguran sam da je, kada je davne 2011. godine pisac Kolin Meloj započeo rad na svetu Vajldvuda sa svojom ženom, ilustratorkom Karson Elis, imao najbolju nameru da uzme DNK iz raznih prethodnih uticajnijih svetova koji su ostavili veliki trag u svetu popularne kulture i našoj svesti. I da stvori sa njom nešto svoje, što će pre svega biti najzanimljivije najmlađima. I kako to uglavnom biva u svetu šou-biznisa, svom izdavaču je preneo samo jedan zahtev: da njegov serijal dobije adaptaciju, i to u formi ili klasičnog animiranog filma ili stop-animacije.
Stvari su krenule da se pomaljaju tako što je vlasnik studija Laika, Trevis Najt, došao u posed knjige, bio zapanjen Kolinovim i Karsoninim radom i zapljunuo tapiju da baš njegov studio mora da bude taj koji će doneti svet na veliko platno. Od tada je prošlo dugačkih 16 godina, Laika se postavila kao najdominantniji studio koji se bavi stop-animacijom u Americi, a i generalno u svetu. Iako im je i dalje najveći hit „Koralina“, po adaptaciji romana Nila Gejmena, svaki novi film donosio je nešto novo i uzbudljivo, a ta žarka želja da se očuva veština stop-animacije uvek je bila u prvom planu. Sve to uz želju da se postave nedostižni standardi kvaliteta i pokaže šta ljudske ruke, koje nisu male, mogu da stvore kada se isplate upornost, pedantan rad i čelična volja. Taj odgovor se nameće kao najnovije filmsko delo „Vajldvud: Tajna zabranjene šume“.
Sve počinje u malom mestu zvanom Portland, u državi Oregon. Na prvi pogled, to je jedan miran i skladan život u gradiću koji je prepun živopisnih likova. U jednom kratkom kameu pojavljuje se i lokalna gradska legenda The Unipiper, čovek koji vozi unicikl i svira gajde koje izbacuju vatru dok nosi kacigu Darta Vejdera.
Mlada tinejdžerka Pru Mekil (Pejton Elizabet Li) živi sa svojim mlađim bratom, ocem (Džejk Džonson) i majkom (Maja Erskin). Pru izvodi u šetnju svog mlađeg brata i sreće svog vršnjaka Kertisa (Džejkob Tremblej), koji gaji simpatije prema Pru i pokušava da sa njom podeli svoja interesovanja. U trenucima nepažnje, njen brat biva okružen jatom vrana, nakon čega biva otet i odveden u bujnu i divlju šumu nadomak grada. Pru i Kertis nisu svesni da će tokom ove avanture zakoračiti u neverovatni svet Vajldvuda, gde će se susresti sa svetom koji ima razne frakcije, a koje su mnogo bliže našem stvarnom svetu. One pružaju dobar uvid u različite perspektive naših heroja, ali ujedno i antagonista.
Ako je prikaz gradića Portlanda bio veran omaž pravom gradu, onda Trevis Najt i njegova vredna družina stop-animatora i ostalih filmskih saradnika najbolje čuvaju za trenutak ulaska u šume Vajldvuda. Kroz brze montažne scene provlače se i skriveni omaži prethodnim radovima studija Laika. Koralina, video sam te u pozadini, u jednom kadru!
Ponovo se vraćam na stari način pripovedanja. Sam Vajldvud podseća na stare folklorne priče koje su se prenosile s kolena na koleno i koje sada, uz pomoć stop-animacije, mogu da ožive i postanu opipljive. Već od prvih kadrova koji prikazuju ovaj svet, tokom ulaska u samu šumu, kada Pru i Kertis sreću armiju humanoidnih vukova obučenih poput Napoleonove vojske, biće im jasno da ovo više nije Kanzas i da je Toto zaista pobegao i ostavio ih na cedilu.
Tu odmah možemo da uvidimo ingenioznost stop-animacije. Šuma je živ lik koliko i naši junaci i razne frakcije koje će sresti na tom dugom putovanju. Ima pregršt pozadinskih detalja koji jasno dočaravaju geografiju šume, gde svaki list i svaka grana imaju svoju svrhu. Naši junaci pritom itekako mogu da utiču na prostor kroz koji se kreću, što svemu daje posebnu vrstu realističnosti kakvu do sada nismo često viđali u stop-animiranim filmovima.
Jedna od neverovatnih stavki jeste i sama animacija likova. Studio Laika uspeo je da postigne nešto zaista impresivno: dovoljno je da obratite pažnju na detalje poput njihovog disanja, graški znoja ili načina na koji se ponašaju kada se povrede i prikažu širok spektar emocija. iIli kada pocepaju odeću, i da primetite koliko je truda uloženo u to da sve deluje stvarno i zadrži kontinuitet. Čak ni u svojim prethodnim radovima nisu dostigli ovakav nivo detalja i realističnosti.
Možda bi najbolje poređenje bilo to da tokom vratolomnih akcionih scena, u kojima se smenjuju različiti biomi, od tamnica i velikih vila do bojnih polja, zaista imate osećaj kao da ste se zajedno sa našom junakinjom Pru prebacili u neki drugi svet. I ona sama jedva može da poveruje šta sve vidi svojim očima. A bogami i publika će isto biti veoma iznenađena.
Režiser Trevis Najt angažovao je i nagrađivanog direktora fotografije Kejleba Dešanela, kojem je ovo bio prvi put da učestvuje u snimanju stop-animiranog filma. On je čak predložio Trevisu ideju da sve izgrađene svetove zapravo premeste napolje, na prirodnu svetlost. Naravno, to nije bilo moguće jer bi različite vremenske prilike uticale na same lutke i scenografiju, a na različitim aspektima filma radilo je zasigurno preko 1.000 ljudi.
Kejleb je uspeo da uhvati ovaj živahan i bujan svet, dok su akcione scene, koje dodatno naglašavaju dinamiku filma i nadovezuju se na mirne i kontemplativne momente, umnogome bolje osmišljene i montirane nego u bilo kojem prethodnom ostvarenju iz bogatog opusa studija Laika. Najneverovatnije deluju scene u kojima se smenjuju dan i noć, a sve izgleda toliko prirodno kao da je zaista snimljeno u stvarnom prostoru. Scene velikih bitaka podsetiće vas čak i na neke holivudske klasike koji i danas važe za nenadmašne i koje je teško nadigrati čak i uz sav napredak tehnologije. „The Lord of the Rings: Return of the King“ na tebe mislim kao očigledan uticaj i spoj epske monumentalnosti.
Fotografija takođe dosta doprinosi tome da osetimo različite emocije kroz koje prolaze naši stop-animirani likovi. Pojedini momenti dostižu čak i nivoe horor žanra, dok drugi prenose dubok osećaj tuge i gubitka. S druge strane, akcione scene odlikuje fluidan tok dešavanja, u kojem nam rezovi u montaži daju jasan pregled bojišta i omogućavaju da u svakom trenutku znamo gde se koji lik nalazi. Sve je to izvedeno na pedantan način, uz pažljivo osmišljen storibording koji je uspešno uklopio kretanje kamere sa montažom.
Osvrnuo bih se i na glasovnu glumu. Kada je film najavljen, nisam uopšte gledao ko će sve davati glasove, pa sam tokom projekcije, kada sam video jaka glumačka imena poput Keri Maligen u ulozi vojvotkinje Aleksandre, Maheršale Alija u ulozi Brendana, Toma Vejtsa u ulozi Maksima i Anđele Baset u ulozi Generalice, kao i njihove mlađe kolege koje tumače glavne likove, samo rekao: kupljeno!
Pogotovo je impresivno koliko je dobro osmišljen ovako velik i šarenolik izbor glumaca i glumica, koji su dali svojih sto posto, a u pojedinim momentima toliko se pretopili u svoje likove da sam ih jedva prepoznao po boji i tonalitetu glasa. Da stvar bude još zanimljivija, glasovi se snimaju tako što svaki glumac dolazi zasebno i glumi u prostoriji za snimanje, dok mu se prikazuju lutke i različiti koncepti koji dočaravaju kako bi određena scena trebalo da izgleda. To samo po sebi znači da je pred njima, kao izvođačima, bio daleko teži zadatak da prikažu širok spektar emocija i da sve to u konačnom proizvodu bude uverljivo.
Izdvojio bih Keri Maligen kao vojvotkinju Aleksandru, koja gradi zaista vanvremensku antiheroinu, osobu koja nosi veliko breme gubitka koje pokušava da nadomesti. Iako je njena perspektiva pogrešna, možemo je posmatrati iz ugla osobe koja želi najbolje, ali nije svesna da je krenula putem sa kojeg nema povratka i da je pritom nanela ogromnu štetu žiteljima Vajldvuda. Kada se govori o istaknutim negativcima, njena Aleksandra će ove godine biti pri samom vrhu liste upravo iz tog razloga što je u svojoj nesvesnosti želela da ispravi nepravdu, a zapravo na putu dobrih namera izgradila temeljit put u pakao.
S druge strane, njene mlađe kolege, Pejton Elizabet Li i Džejkob Tremblej, uverljivo dočaravaju dvoje mladih ljudi koji kroz istraživanje ovog sveta spoznaju da svet nije najsigurnije mesto. Iz prve ruke shvataju da čak i u svetu magičnih kraljevstava postoji surova realnost za koju ih roditelji nisu pripremili i da će zbog toga morati brzo da odrastu. To me dovodi i do centralne teme koja se prožima kroz čitav film, roditelji, kakvi god da su. Oni uvek žele najbolje za svoju decu, makar i po cenu da ih drže pod staklenim zvonom i na taj način nepripreme ih za ono što pravi svet ima da im donose u životu.
Jačina Vajldvuda proizilazi iz teme roditeljstva i perspektiva dece koje moraju da nauče da se sami snađu u budućnosti i svetu koji ih neće maziti i štedeti. Stoga dobijamo kroz kompleksan prikaz frakcija i brzog odrastanja naših junaka, razne poglede na svet, šta je zapravo pravda, kako prepoznati zlo i kako na kraju treba postupiti kada vas život suoči sa takvim stvarima. I da u tom čitavom procesu ne izgubite sebe.
Da bi svet bio bogatiji za muziku, pobrinuo se Dario Marijaneli, koji je napravio folk i epski muzički album koji može da se sluša i mimo samog filma. Mada, neke od scena jednostavno bolje funkcionišu uz njegove inspirativne teme, koje će zasigurno probuditi razne emocije čak i kod najtvrdokornijih cinika koji žele da dobiju kompletan paket: film, muziku i sav taj džez. Ujedno, i sam autor knjige učestvovao je u muzičkom delu projekta sa svojim bendom „The Decemberists“, čija pesma i zatvara film. I obavezno ostanite do kraja filma jer ćete imati još štošta da vidite.
Vajldvud je u svakom pogledu neverovatan rezultat plodonosnog rada ogromnog broja ljudi. Svako ko smatra da više nema originalnih filmova i svetova trebalo bi da svrati do bioskopa i uživa u svim tim detaljima. Imamo sreću što je studio Laika pod patronatom jednog od najbogatijih ljudi u svetu filmske industrije i što zapravo može sebi da dozvoli ovakve ekscese.
Nadam se da će ovaj film s vremenom i širenjem svoje priče uspeti da postane važan naslov u industriji, pogotovo kada je reč o očuvanju stop-animacije, koja je godinama jedna od najskupljih tehnika animacije i koja, po mom mišljenju, može da prenese izuzetno širok spektar emocija, drugačiji od onoga na koji smo navikli u standardnim CGI ostvarenjima.
I ono što je najbitnije napravljena je od strane ljudi, ljudskih ruku i bujne mašte i to je ono ka čemu trebamo da stremimo kada se bavimo bilo kojim vidom umetnosti ili zanata.
