Sa britanskim kritičarem o skrivenim filmskim draguljima, dugim šetnjama od Geneksa do Ruda i bioskopu kao svesnom trudu
Na 33. Evropskom filmskom festivalu Palić, britanskog filmskog kritičara i pisca Nila Junga (Neil Young) sreli smo u dvorištu hotela Prezident. Na festival je došao zbog radionice za mlade filmske kritičare, ali Palić odavno ne doživljava kao usputnu festivalsku stanicu.
Na Palić se vraća već 15 godina. Najpre kao član žirija, a potom kao deo selektorskog tima, moderator Q&A razgovora i radionica, uz svoje kontinuirano učešće u festivalskom životu. U međuvremenu je zavoleo ovaj deo Evrope, u koji zalazi sve češće, sa istom radoznalošću prema ovdašnjim filmovima, gradovima, kulturi i ljudima.
Pre nego što počnemo, jedna mala stvar. Kod nas ćete njegovo ime često videti napisano kao Nil Jang, ali sam Jang kaže da je izgovor bliži varijanti Nil Jung. Držaćemo se njegove verzije.
Iza njega je više od pet decenija gledanja filmova, pisanja i festivala, ali u razgovoru nema one profesionalne distance koju bi takvo iskustvo moglo da donese. Jang je neposredan, duhovit i bez imalo pretencioznosti. Sa takvim ljudima priča lako prestane da bude puki intervju i preraste u druženje i dugi razgovor.
U tom duhu se odvija i ovaj naš razgovor. I kada smo ugasili mikrofone, nastavili smo o filmovima, muzici, mestima… Pričali smo o vajbu gradova, o tome šta nas u njima zadrži i kako obična šetnja ponekad može da bude najbolji način da ih upoznate. Jang nam je pričao o mestu iz kog dolazi, o tome zašto je svoj dom pronašao u Beču i kako tamo na svakom koraku čuje ljude sa naših prostora.
Kada je u Beogradu, voli da šeta od Geneksa do Ruda, od zapadne do istočne kapije grada. Prilično ozbiljna šetnja, ali čini se da upravo u tome Jang pronalazi pravu draž.
U Zrenjaninu je otkrio Genijalac, pivo koje nam je preporučio kao jedno od najboljih koje je probao, što je za njega bilo gotovo filmski neočekivano otkriće u ovom gradu. U sličnom duhu otkrio nam je i pank bend NiKola iz Bečeja, koji drugačije možda ne bismo otkrili. Kao neko ko je blizak andergraund kulturi, Jang prirodno naginje nepretencioznim, alternativnim mestima na kojima se okuplja lokalna kreativna scena, pa nam je pričao i o mestima koja voli u Novom Sadu i usput nam je ostavio još značajnih preporuka.
Među pričama koje je podelio bila je i jedna posebna beogradska anegdota koju je doživeo sa Helenom Viteman (Helena Wittemann). U pokušaju da pronađu izlaz iz dobro poznate beogradske saobraćajne gužve, palo im je na pamet da se popnu na komunalni kamion koji se tu zadesio i tako stignu do odredišta na koje su kasnili. Zvučalo je kao sasvim dobra ideja, sve dok vozač nije shvatio da bi mogao masno da naplati vožnju.
U razgovoru koji sledi ta se radoznalost seli na film i sećanje, na poseban karakter balkanske i istočnoevropske kinematografije, zaboravljene autore, filmsku kritiku, mlade filmofile i budućnost bioskopa. I, sasvim logično za VAJB, na pitanje šta zapravo znači dobar vajb.
Dešavalo mi se da se oblaci na nebu gotovo spoje sa oblacima na platnu. Upravo zbog takvih, gotovo magičnih trenutaka, letnji bioskopi imaju posebnu draž.
Nil Jung
Vodimo vas u onu vrstu razgovora zbog koje se na filmske festivale vredi vraćati, započetog tog popodneva u dvorištu hotela Prezident.
Decenijama analiziraš filmove. U današnjem svetu, koji se kreće neverovatnom brzinom, uspevaš li da sačuvaš te krhke filmske trenutke koji odbijaju da izblede? Može li film zaista da nas spase od zaborava?
Da. Iako se filmova često sećamo drugačije nego što su zaista izgledali, oni ostaju u našem sećanju. Imao sam pet godina kada sam prvi put gledao „Ajkulu“ (Jaws) u bioskopu i dan-danas ga se jasno sećam.
Bioskop je način da nešto ostane u nama, da nam se ureže u misli. Meša se sa našim sećanjima, sa uspomenama iz života, onog stvarnog koji vodimo kada ne gledamo filmove. Ako gledaš mnogo filmova, kao što ja gledam, ideš na mnogo festivala i putuješ, nadam se da tako stvaraš nešto što će ti ostati u sećanju.
Ponekad naletim na neku svoju recenziju i shvatim da sam čak zaboravio da sam taj film uopšte gledao. Zato ne tvrdim da imam savršeno pamćenje. Ali, kao što kažeš, filmove gledam više od 50 godina, tako da su oni koje vredi zapamtiti uvek tu.
Sa godinama si kroz film postao duboko povezan sa Balkanom, kao i sa ovim festivalom. Iz tvog ugla, u čemu se ogleda taj autentični vajb istočnoevropskog filma? Da li je u pitanju možda ona posebna doza lepe melanholije koju nosimo sa sobom ili nešto drugo?
Pa, može i tako da se kaže. Naravno, kada govorimo o balkanskom filmu, mislimo na Rumuniju, Bugarsku, zemlje bivše Jugoslavije. To je veliko područje srednje i istočne Evrope.
O ovakvim stvarima može da se govori uopšteno, ali možda je jedna od karakteristika to što su ti filmovi veoma neposredno vezani za tlo na kojem nastaju. Balkan, pa čak i zemlje u ovom delu Evrope, veoma su raznoliki sami po sebi. Dopada mi se što se kod filmova iz ovog kraja zaista oseća autentični duh sredine iz koje potiču.
Druga karakteristika je u tome što se ovde filmovi uglavnom snimaju sa manjim budžetima nego što bi to bio slučaj da su nastali u Francuskoj, Nemačkoj ili Švedskoj. Zato se ovde dešava da snimaš u svom kraju, angažuješ ljude koje poznaješ, možda čak i članove porodice, a to uglavnom doprinese tome da filmovi budu slojevitiji i bogatiji.
Volim da gledam stare filmove iz tridesetih ili četrdesetih godina u kojima vidiš Njujork, Pariz ili London, a sve je snimano na pravim ulicama. Jer, tada čak i igrani film postaje neka vrsta vremeplova.
Nil Jung
U VAJBU volimo da kažemo da stvaramo prostor za misli koje nisu u žurbi. Kada se svetla ugase i ostaneš sam sa bioskopskim platnom, koju emociju najviše tražiš? I šta čini film duboko ličnim za tebe?
Emocija koju tražim, u najboljem slučaju, jeste čitav spektar emocija. Baš sam pre neki dan razmišljao o filmu „Ted“ sa Markom Volbergom. Sećam se uz taj film plakao, kako od smeha, tako i od tuge.
Nemam problem da zaplačem uz film. Lepo je imati tu vrstu emotivne vežbe. Gledam i horore, i nekako zna da bude lepo kada te takvi filmovi malo uzdrmaju.
Mislim da treba da budeš otvoren… za emociju koja dolazi sa filmom i koja se prenosi na tebe. Ne bi trebalo da je vidiš kako dolazi. Ona treba da bude iznenađenje. Ako je emocija prava, onda nemaš kontrolu nad njom, a lepo je prepustiti se dok si u bioskopu, kada si u pravim rukama.
Kada se prepustiš reditelju koji zna šta radi, onda će i emocija koju on budi u tebi biti ona prava.
Kada govorimo o tome šta film čini ličnim za mene, najbolje reagujem na filmove koji su snimani na stvarnim lokacijama. Volim da gledam stare filmove iz tridesetih ili četrdesetih godina u kojima vidiš Njujork, Pariz ili London, a sve je snimano na pravim ulicama. Jer, tada čak i igrani film postaje neka vrsta vremeplova, gde možeš da posmatraš detalje u pozadini.
Nisam veliki ljubitelj studijskih filmova. Kada čujem da su ušli u studio, odmah osetim kako mi interesovanje opada. Tu je onda i na glumcima da budu još bolji da bi nadomestili taj prostor koji nedostaje. Razumem zašto je rad u studiju koristan, ali kad god vidim da je film rađen na stvarnim lokacijama, odmah se više zainteresujem. Tako da bih rekao da je to nešto što je meni lično važno.
Kao selektor koji je svojevremeno oblikovao jedinstveni filmski identitet Festivala evropskog filma Palić, koji filmovi iz ovogodišnje selekcije po tvom mišljenju nose najautentičniju, beskompromisnu energiju? Šta naši čitaoci nikako ne treba da propuste?
Preporučio bih film slovenačkog reditelja Olma Omercua, „Nezahvalna bića“ (Ungrateful Beings), koji sam gledao kada je pre nekoliko meseci premijerno prikazan na jednom drugom festivalu.
Zanimljivo je da je film, iako ga potpisuje slovenački reditelj koji danas živi i radi u Češkoj, uglavnom sniman u Hrvatskoj, na obali. Olmo je veoma zanimljiv režiser, u ranim je četrdesetim i iza sebe već ima nekoliko filmova, a rekao bih da je svaki vredan pažnje. Ako postoji ime koje vredi zapamtiti, onda je to Olmo Omercu.
Izdvojio bih i jedan kratki austrijski film koji sam uvrstio u program Vienna Shorts festivala, na kom takođe radim. Reč je o filmu „wedLOCK tradWIFE“ Gabrijele Nojdeker. On se prikazuje u programu Her Lens, posvećenom kratkim filmovima autorki, i reč je o izuzetno upečatljivom političkom eksperimentalnom filmu.
Pošto živim u Austriji, bilo je sasvim logično da odaberem i jedan austrijski film.
Bioskop je nešto što te tera da se pokreneš. Televizija dolazi do tebe, dok on iziskuje trud.
Nil Jung
Pisanje o umetnosti nikada nije sasvim neutralno. Kao kritičar, da li svoju ulogu vidiš samo kao analizu filmske forme i režije ili i kao svojevrsnu emocionalnu arhivu vremena u kom živimo?
Reći da su moje kritike emocionalna arhiva našeg vremena bilo bi ipak malo pretenciozno sa moje strane. Ali moj sajt, jigsawlounge.co.uk, čuva tekstove koje pišem još od 2000. godine. Kada pogledam unazad, to je ipak četvrt veka jednog kontinuiteta.
Volim da pišem i o putovanjima, o novim mestima i stvarima koje usput otkrivam. Voleo bih da se vremenom od svega toga stvori nešto u čemu čovek može da se izgubi, listajući stotine, pa i hiljade tekstova.
Trudim se da ne budem previše… zapravo, sve zavisi od toga za koga pišem. Nije isto da li pišem za časopis, za svoj sajt ili za neku drugu platformu. Kada pišeš za svoj sajt, blog ili Substack, imaš mnogo više slobode da kažeš ono što zaista misliš. Izazov nastupa kada moraš da vodiš računa o tome šta će urednici reći.
Volim da spojim pisanje o filmu sa pričama o mestima i putovanjima. Zato su mi najdraži oni tekstovi koji uspeju da prenesu atmosferu mesta, a ne da govore isključivo o samim filmovima.
Recimo, ovdašnja Letnja pozornica zaista je posebno mesto za gledanje filmova. Ako se dogodi neki magičan trenutak, to sigurno ne bih napisao u kritici za Variety. Ali u festivalskom izveštaju bih svakako pomenuo da sam, recimo, jedan izuzetan film gledao baš na ovom mestu, kada sam prvi put došao.
Prvi put kada sam bio ovde gledao sam „Elenu“ Andreja Zvjaginceva, i samo gledanje tog filma u ovakvom okruženju donelo mu je potpuno novu dimenziju. Dešavalo mi se da se oblaci na nebu gotovo spoje sa oblacima na platnu. Upravo zbog takvih, gotovo magičnih trenutaka, letnji bioskopi imaju posebnu draž.
Svi pričaju o Rivetu, Godaru, Šabrolu i Trifou, koji su svi divni. Ali za mene je Pijala bio kralj.
Nil Jung
Svetska kinematografija je puna skrivenih dragulja koje uobičajena istorija filma često zaboravlja. Kada bi trebalo da napraviš tajnu listu filmova koje bi svako istinski posvećen filmu morao da vidi, tu mislim na ona ostvarenja sa posebnim vajbom i prepoznatljivim senzibilitetom. Koji naslovi bi se našli na njoj?
Izdvojio bih filmove Jirgena Bethera (Jürgen Böttcher). On je nemački reditelj koji je danas u svojim devedesetim, još uvek je živ — ima, mislim, 95 godina — i napravio je neke izuzetne dokumentarne filmove. Živeo je u Istočnom Berlinu i čitav život bio vezan za istočni deo Nemačke. Napravio je dokumentarac o putovanju kroz Gruziju osamdesetih godina, „U Gruziji“ (In Georgia), koji je izuzetan film. Takođe je snimio i film o vajarima koji rade u jednom kamenolomu, „Im Lohmgrund“.
Mislim da je on jedan od velikih, a još uvek nedovoljno otkrivenih majstora filma. Jednog dana, kada nas napusti, svi će govoriti: „Otkrili smo neverovatno delo Bethera.“
Među rediteljima za koje mislim da nisu dovoljno poznati koliko bi trebalo, svakako bih izdvojio Bethera, ali i Alekseja Balabanova, ruskog reditelja, kao i Lina Broku (Lino Brocka), filipinskog autora čiji su filmovi trenutno u procesu restauracije. Recimo, Šon Bejker je promovisao njegov film „Bona“, koji se pre nekoliko godina našao u Kanu.
Filmovi Lina Broke dočaravaju život na Filipinima, ali uvek volim da istaknem da me nijedan film nije toliko podsetio na moje detinjstvo u Sanderlendu u Velikoj Britaniji kao njegov „Jaguar“ iz 1978. godine. Iako su gradovi potpuno različiti, način na koji on dočarava taj period i to mesto vratio me je u vreme mog odrastanja na severoistoku Engleske. Kada uspete tako nešto da dočarate iako snimate u Manili, onda je to zaista veliko dostignuće. Zato je Lino Broka definitivno neko čije filmove vredi istražiti.
I za kraj bih izdvojio još Morisa Pijalu, francuskog reditelja koji je takođe prilično poznat. Pa ipak, mislim da je jedan od onih velikih filmskih stvaralaca koji ne dobijaju dovoljno pažnje. Svi pričaju o Rivetu, Godaru, Šabrolu i Trifou, koji su svi divni. Ali za mene je Pijala bio kralj.
Svi koje ste naveli završavaju na mojoj listi za gledanje.
Ohrabrujuće je videti da su mladi ljudi u svojim dvadesetim godinama toliko posvećeni. Njihovi Letterboxd profili se pune, pokazuju veliko interesovanje i pažnju za film. Lepo je videti da su nove generacije tu.
Nil Jung
Možete li nam reći nešto više o radionicama koje ovih dana vodite ovde na Paliću?
U pitanju je MIOB – Moving Images Open Borders, mreža šest evropskih filmskih festivala posvećenih evropskom filmu, među kojima su Palić, Les Arcs u Francuskoj, Trieste u Italiji, Linz u Austriji, Scanorama u Viljnusu i Cottbus u Nemačkoj.
Oni organizuju program kreativnog novinarstva o kulturnim temama, u ovom slučaju konkretno o filmu. Imamo šest učesnika koji dolaze iz različitih delova Evrope – iz Turske, Bugarske, Bosne… Radimo zajedno, prolazimo kroz njihove kritike i tekstove, a njihovi radovi se objavljuju na sajtu festivala, na MIOB, kao i na Cineuropa web stranici.
Ovo što se dešava je predivan način da se iskusi jedan filmski festival. Niko od njih do sada nije bio na Paliću, pa im je ovo ujedno i prilika da upoznaju ovaj prelepi deo sveta. Danas nam se pridružio i jedan od članova žirija kritike, američki kritičar koji je govorio o svojoj karijeri. To je praktična radionica čiji je cilj da im pomogne da steknu više sigurnosti u pisanju na engleskom jeziku, ali i da razviju dublji odnos prema filmu.
Ohrabrujuće je videti da su mladi ljudi u svojim dvadesetim godinama toliko posvećeni. Njihovi Letterboxd profili se pune, pokazuju veliko interesovanje i pažnju za film. Lepo je videti da su nove generacije tu.
Stalno slušamo priče o smrti bioskopa, o tome da on kao takav nestaje i da ljudi više ne gledaju filmove. Ali onda se ispostavi da je „Odiseja“ (The Odyssey) tokom vikenda Svetskog prvenstva zaradila četvrt milijarde dolara na bioskopskim blagajnama, dok „Opsesija“ (Obsession) i dalje veoma dobro prolazi na box office-u.
Kada imate prilike da sretnete mlade ljude i iz prve ruke čujete ih kako razgovaraju o filmu, jasno vidite da bioskop ima budućnost – i da će je uvek imati. Naravno, uvek postoje izazovi i pretnje, ali dok ima mladih koji ne provode svoj čitav život gledajući striminge i sadržaje sa telefona, odlaziće se u bioskop ukoliko im se ponude filmovi zbog kojih vredi otići.
Bioskop je magija.
Bioskop je nešto što te tera da se pokreneš. Televizija dolazi do tebe, dok on iziskuje trud.
Lepo je gledati filmove, ali mislim da je suština festivala zapravo u tome da on bude izgovor ljudima da se susretnu. A to je tako lep izgovor.
Nil Jung
Naš magazin se zove VAJB. U tom duhu, šta je za tebe lično dobar vajb?
Biti sa ljudima koje poznaješ i voliš, ali i sa nekim novim ljudima koje tek upoznaješ. Mislim da je to prilično dobra definicija dobrog vajba.
Da vreme ne bude previše toplo, da ima dobre hrane i pića, pa na to i neke dobre muzike.
Mislim da vajb uvek zavisi od ljudi sa kojima si. Ako ljudi oko tebe šire dobar vajb, onda je vajb dobar.
Ali idealno je kada se malo promeša. Da tu budu ljudi koje poznaješ decenijama, neki koje poznaješ nekoliko dana, ali i oni koje upoznaš baš te večeri. U tome je i lepota filmskog festivala. On je uvek odličan povod da se okupimo, posebno mi čudaci koji gledamo previše filmova.
Lepo je gledati filmove, ali mislim da je suština festivala zapravo u tome da on bude izgovor ljudima da se susretnu. A to je tako lep izgovor.
