Uvodni kadrovi nas vode kroz zimske krajolike Gorskog kotara, dok setna tema klavira, uvodi našu heroinu u opuštenom razgovoru sa režiserom Borisom Miljkovićem. Oni se na samom početku dotačinju, Gorankinih početaka i prvog projekta, koji je ostao zabeležen u svesci.
Goranka je godinama fotografisala nepoznate žene, pitajući ih koliko imaju godina i čime bi se bavile da mogu same da biraju svoj životni put. Kroz te portrete postaje jasno koliko je imala dar da uhvati nečiji karakter i učini ga vanvremenskim. Kada se na kraju i sama pojavi na jednoj fotografiji. Sa zalizanom kosom, cigarom i prkosnim pogledom, ona kroz šalu priznaje da je sebi dodala godinu više, predstavljajući se kao „madam iz javne kuće u Budimpešti”.
Dokumentarac koristi slike iz njenog čitavog dela i rada tokom dugih decenija bavljenjem fotografijom. One imaju potentnu moć da ostave upečatljive impresije na gledaoce. Stoga ne čudi izbor da većina dokumentarca bude u formi slajd prezentacije. Povremeno dobijamo intimne snimke razgovora sa Gorankom u njenom stanu.
One su snimane od strane direktorke fotografije Kiše Radović. Kadrovi tih razgovora su većinski snimani iz prikrajka i iz ruke, skoro pa stidljivo. Ujedno zahvataju i Gorankine najiskrenije momente. Poput njenog zaraznog smeha, ili emotivne trenutke gde se ona priseća dragih sećanja iz detinjstva.
Kroz vešto uređene montažerske sekvence Anđele Grabež, koja ima specifičnu ritmiku koja prati razgovore sagovornika tokom filma. Ona stvara tranzicije između spajanja fotografija, i intimnih razgovora i meša privatne porodične snimke iz Gorankinog detinsjtva koje je snimao njen otac.
Na takav način dobijamo uvid u život njene porodice i odrastanje, i dalje su tu prisutni ključni momenti u njenoj karijeri. Stilski to je napravljeno da bude nenametljivo, dok ih Goranka, gleda i priseća ih se veoma lucidno. Kamera hvata njene poglede, i na krajičku njenih očiju i po koju suzu radosnicu, dok se priseća njenog provedenog vremena sa roditeljima.
Ovakav pristup pripovedanju najverovatnije će zbuniti mnoge poštovaoce njenog dela. Koji su očekivali klasičan dokumentarac koji bi se najviše fokusirao na njen rad i uspeh na polju fotografije. I dalje su tu prisutne priče o projektima i izložbama i njenom ispraćanju najbitnijih dešavanja na prostoru Jugoslavije, a kasnije i Srbije dok je radila za časopise Džuboks i Vreme.
Ali, to naravno nije sve, ima dosta mikro priča i scena koje će vas razgaliti emotivno, ne bih da kvarim iznenađenja.
Ovaj dokumentarac očuvaće duh Beograda, čiji je Goranka bila deo, i ostaće simbol grada. U pojedinim trenucima nasmejaće vas, dok ćete u drugim osetiti setu za vremenima detinjstva, koja se sve više udaljavaju u zavisnosti od životnog doba u kojem se nalazite. Podsetiće vas i na intimne trenutke koje ste provodili sa roditeljima tokom detinjstva.
Da zaključim, upravo u prikazu njihovog odnosa leži velika snaga filma. Boris Miljković uspeo je, da zauvek učini besmrtnima njenu porodicu, nju samu i zemlju koja više ne postoji. I da pritom ne sklizne u klasičnu priču o Jugoslaviji, koju naši autori uglavnom gledaju sa jakim nabojem patetične nostalgije.
Trenutno u galeriji Kulturnog Centra Beograda, imate priliku da pogledate i izložbu pod naslovom: „Hajde deco da se slikamo!”. Izložbu je priredio Boris Miljković, i ovim putem videćete neke od naših najvećih filmskih radnika zabeležnih kroz objektiv Goranke Matić. Izložba traje do 15.07.2026.
Pored filma i izložbe, prošle godine je izdata i monumentalna monografija: „Goranka”. Izdavači su Izdavaštvo Radio-televizije Srbije, Službeni glasnik, Društvo ljubitelja popularne kulture Popbooks, Galerija Novembar i Muzej savremene umetnosti. Monografija je na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu dobila priznanje ULUPUDUS-a za izdavački poduhvat godine. Nju možete da nabavite putem sajta Službenog Glasnika ili u bolje snabdevenim knjižarama.
