Kada se na našim prostorima pojavi filmsko delo koje otvara najteže teme iz vremena Drugog svetskog rata, a posebno one koje se vezuju za Jasenovac, vrlo brzo se dogodi nešto što često nema mnogo veze sa samim filmom, njegovim kvalitetom i porukom koju želi da pošalje.
Kreće medijska buka putem interneta. Javljaju se glasovi javnosti puni gneva, i time se otvaraju stare rane, a film se počinje posmatrati kroz politička previranja i istorijske podele koje postoje mnogo duže od njega samog.
A među onima koji su najglasniji u osudi i koji filmu daju lošu medijsku pažnju nalaze se i ljudi koji nisu ni kročili u bioskopsku dvoranu i pogledali novi film Lordana Zafranovića, „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“ na poslednjem izdanju FEST-a.
Jer da bi se filmu dala poštena kritika, potrebno je najpre pogledati film i doživeti ga lično. Tek onda možemo da otvorimo razgovor o njegovoj umetničkoj vrednosti, njegovim slabostima, njegovoj poruci i načinu na koji govori o groznom periodu ljudske istorije sa naših prostora.
Istorije koja je propraćena kroz dokumentaciju i arhivske snimke koji su već pronašli svoj put do publike kroz dokumentarne filmove Lordana Zafranovića, u kojima je obrađivao teme Jasenovca. Oni su prikazali zlo koje čuči u svakome od nas i koje, ako se dozvoli da se proširi poput virusa, lako može povući ljude da ga ponovo počine, pogotovo u sadašnjosti kada se čini da smo od takvih stvari daleko.
Film poziva da pogledamo kao ljudi i prepoznamo ono najteže u ljudskoj rasi, a to je da dobro i zlo dele i ljubav i mržnju, i da strah, zavist i poslušnost mogu da budu olaka opravdanja za postupke koje bi pojedinci učinili.
Ono što „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“ želi da prikaže unutar gorostasa od filma koji traje bezmalo četiri sata i deset minuta jesu perspektive svih antagonista i preživelih heroja, koji su imali sreće da nadžive zlo.
Film je zasnovan na scenariju Arsena Diklića, koji je trebalo da bude snimljen još davne 1986. godine. Lordan je preko 40 godina pokušavao da to i ostvari i konačno smo dobili njegovu unikatnu i autorsku viziju. Da bi film dramaturški funkcionisao, pored Lordana i Arsena, pri radu na scenariju pritekli su u pomoć producentkinja i koscenaristkinja Uroška Tatomir i dramaturg Slobodan Terzić.
Verujem da je upravo mnoštvo scenarističkih perspektiva doprinelo tome da film događaje i likove sagleda iz različitih uglova, otvarajući prostor za složenije razumevanje ljudi, njihovih odluka i posledica koje su te odluke ostavile iza sebe, sa nijansama sivila koje pokazuju da istorija i ljudske sudbine nisu uvek samo crno-bele.
Što se tiče same glumačke postavke, pored izvrsnih hrvatskih glumaca u ulogama antagonista Ustaša koji su vodili logor Jasenovac, tu se nalazi Leon Lučev u ulozi Bobinca, koji svojim pogledom više govori nego što njegov lik ima i prilike da izgovori tokom čitavog filma. I kada se često govori o ulogama koje će obeležiti nečiji rad, onda je to baš ova. Bobinac nije jednostavna skica i iskarikirana verzija običnog dželata. Zafranović je uspeo od njega da učini čoveka sa kojim se donekle možemo poistovetiti, iako znamo da je kriv i da zaslužuje sve što mu sledi. Njegov performans leži na tom prodornom i napaćenom pogledu i poimanju da je izabrao pogrešnu stranu i da se kaje svim srcem.
Renea Bitorajca u ulozi Vjekoslava Maksa Luburića mogu staviti u kategoriju magnetične ličnosti koja je istovremeno i prijemčiva u svojim uverenjima i odbojna. Iako on i prava ličnost koju igra fizički uopšte ne liče, Bitorajac iznova pokazuje da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije još od „Ljudoždera vegetarijanca“. On ovde kroz svoje držanje i pogled i način na koji menja tonalitet svog govora i emocija drži kompletnu sobu i mesta na kojima se nađe sa više likova pod totalnom kontrolom. Njegov Maks je upravo to, antagonista kojeg ćete voleti da mrzite u njegovoj šarmantnosti i slepom uverenju kako je ovo što radi ispravna stvar. I da se sve ostalo tretira kao slabost.
Dolazimo sada i do glumca Milivoja Beadera, koji tumači upravnika Jasenovca. Ako su glumci koje sam prethodno pomenuo imali izuzetno težak zadatak da otelotvore konkretne istorijske ličnosti, onda je Beader dobio možda i najteži, ali i najteatralniji performans u čitavom filmu. Takav zadatak bi u rukama manje sposobnog glumca, ali i manje sigurnog reditelja, lako mogao da ode u propast.
Srećom, Lordan je tačno znao kako da rediteljski sprovede ove potentne scene, u kojima se mešaju ludilo, nadmenost, groteska i užas počinjenih zločina. U pojedinim trenucima postoji čak i doza parodije i podsmeha, ali upravo tu filmska magija stvara sopstvenu realnost, realnost koja, kada se suočimo sa onim što je taj lik činio, prestaje da bude tek teatralna ili groteskna i postaje surova i potresna.
Ali Ustaše u ovom filmu nisu igrali samo hrvatski glumci, dosta naših glumaca i glumica su dobili priliku da urade nešto zaista potentno u njihovim prikazima.
Moraću da se osvrnem na Alekseja Bjelogrlića i njegovu ulogu Lovre. Mladi Bjelogrlić je brzo dospeo u razne projekte koji su bili popularni među širom publikom, uloga u „Nedelji“, takođe i u seriji njegovog oca, „Senke nad Balkanom“. Bio je dopadljiv u tim projektima i zračio je harizmom. Lovra će biti uloga po kojoj će krenuti njegova karijera na filmu. Aleksej predstavlja mladog čoveka koji istovremeno prikazuje jednu vrstu samilosti spram Baje (Vuk Trnavac, ubrzo ću i o njemu), jednog od dece logoraša.
Dok istovremeno zilotski sledi svaku komandu koju mu izdaju i diči se time što radi. Prikaz zla nikada nije bio tako potentan i siguran u tome da se iza Lovre krije normalan dečko, ali koji je spreman, ako je to potrebno, da skoči u vatru zbog uverenja. Postoji jedna krucijalna scena koja se odigrava u kovačnici i topionici sa njim i malim Bajom i još jednim likom. Da ne otkrivam puno, iako sam pretpostavljao šta će se tu desiti, Aleksej je uz pomoć svojih kolega napravio scenu o kojoj će se pričati i pamtiti dugo, dugo pošto pogledate film i nastavite da razmišljate o njemu. Odlična kombinacija jeze i strave i užasa. Ovo će samo još šire otvoriti vrata da Aleksej nastavi svoju trajektoriju u ozbiljnim projektima, a i najverovatnije počne da dobija uloge za glavnog muškog glumca.
Tu je i Milan Marić u ulozi jednog od oficira u koncentracionom logoru. Marić je godinama revnosno gradio svoju karijeru kako kroz televizijske serije, tako i u filmovima i unutar pozorišta. I žarko sam želeo da mi se njegov oficir dopadne, jer igra škakljivu ulogu, ali se to nije desilo, da li zbog prenaglašenog kemp pristupa ili nedostatka nekih karakternih osobina koje fale dotičnom liku. Falio mi je još jedan sloj, da bi ga više prikazao kao ljudsko biće, a ne samo kao karikiranu verziju čoveka koji je uživao u svojoj dužnosti.
Osvrnuo bih se sada i na najmlađe zvezde filma, a to su Vuk Trnavac u ulozi dečaka Baje i devojka Milica Stanković u ulozi Zore, dvoje dece logoraša koji su bili svedoci zlodelima Jasenovca. Smatram da su oboje dobili teške uloge za njihove godine, ali iz oboje izbija jako prisustvo koje pre svega voli kamera, i dijalozi i razrada njihovog odnosa tokom filma čine jedno emotivno srce.
Mi ih vidimo kako odrastaju u najgorim situacijama i kako uspevaju da sačuvaju i ono malo ljudskosti u tom ludilu. Sa time što moram napomenuti da je Vuk Trnavac kao Baja zaista neverovatan prikaz profila dečaka koji je izgubio sve i da bi preživeo morao je da se adaptira i da održi jako kompleksan odnos sa njegovim tamničarima. Dok kod Zore postoji velika želja za bekstvom i pronalaženjem ostatka porodice. Mlada glumica Milica Stanković je imala dosta prezahtevnih scena u kojima je trebalo da bude surogat i svedok publici za sve krvave činove koji će biti prikazani unutar ove dugačke odiseje.
Oni nam služe da prikažu perspektivu žrtava, koja je potresna i srceparajuća. Ali stvar je u tome što ih umesto korišćenja za neke jeftine emotivne trenutke, Zafranović postavlja u ulogu preživelih koji i dalje vide perspektivu i volju i borbu za životom čak i u najnehumanijim uslovima.
Naravno, kroz čitav film prodefiluju i drugi glumački talenti poput Mikija Manojlovića, Anice Dobre, Irfana Mensura i njegovog sina Pavla Mensura, Katarine Radivojević, Dušanke Glid Stojanović i mnogih drugih. Svako od njih je doprineo da film izgleda realistično i da prikaže to vreme koliko je bolje bilo moguće, a posebno se to da osetiti na način dijalekta koji su izgovarali naši glumci. To samo pospešuje da još više uronimo u svet i priču.
Osvrnuo bih se sada na tehničke aspekte i rediteljski deo. Lordan Zafranović je definitivno uradio jedan jak i beskompromisan autorski projekat. Ono što me je zapanjilo jeste način na koji se kadrira i montira tokom filma, naročito za nekoga ko je trenutno u svojim poznim godinama.
Kadriranje i montaža više prizivaju energiju nekog mlađeg reditelja, i često u tim mikroscenama, koje su podeljene po poglavljima poput kakvog romana, dobijamo uvid zašto je ostao jedno od naših najvećih imena.
Često dobijamo jake slike mešanja Erosa i Tanatosa, a to bih više očekivao od reditelja iz sedamdesetih godina prošlog veka. I tu i tamo uplivavaju simbolične i nadrealistične slike i scene koje se ne viđaju kod domaćih autora. Iz aviona se može primetiti da je ovo bio projekat iz pasije, i da se išlo do te mere: ako pukne, neka pukne onako kako je zamišljeno.
Što se samog filma tiče i njegove dinamike, sa time imam problema. Trajanje od četiri i nešto sata je predugačko i film je komotno mogao da se napravi da bude iz dva dela.
Prvi deo je bio daleko dinamičniji i suroviji i dao nam perspektivu Ustaša. Dok je drugi odlučio da ode mirnijim tempom, da prikaže kako su žrtve nastavile život posle tih grozota.
Ali postoji tu jedna boljka koja muči sve naše novije filmove poslednjih par decenija, a zove se format serija. Verovatno su film snimili kao celinu od osam sati, što je samo po sebi preveliki zalogaj i izazov za bilo koga u današnjem vremenu kada je pažnja najskuplja investicija koja se može tražiti od publike.
Ne mogu da se otmem utisku da ova „skraćena“ verzija neće funkcionisati isto kao i serija. Postoje narativne rupe u smislu motivacija i dešavanja tokom filma za razne karaktere koje sam gore predstavio. To ne oduzima od kvaliteta filma, ali možda bi baš sitne scene ili dodatne bravure koje su glumci mogli da doprinesu učinile stvari još jačim.
Pored velikog budžeta i mnoštva statista i neverovatne kostimografije, film ima sugestivne i vizuelno fenomenalno osmišljene scene koje je zahvatio svojom kamerom snimatelj Goran Volarević. I montaža je zaista bolja od onoga što je do sada viđeno u našoj produkciji, rezovi i prelazi koje prave montažeri Milena Predić i Alfred Kolombo. Na momente deluju toliko dobro da sam pomislio da konačno imamo film koji može da ide u svet i da nas predstavlja. A onda, sa druge strane, efekti umeju da budu loši, na momente kada film treba da iznese slike koje će vam ostati urezane u sećanju. Poput krvoliptanja ili kad je trebalo da prikažu spaljivanje pravoslavne crkve, baš štrči da su sama građevina i vatra urađene sa 3D efektima za koje sam siguran da sa današnjom tehnologijom možemo daleko bolje i uverljivije da napravimo.
Drago mi je da sam imao prilike da pogledam „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“, jer ovo je istovremeno jedan od najambicioznijih naslova koji smo dobili u novijoj filmskoj istoriji. Naslov koji pod svojim ambicijama i poklekne i u nekim trenucima se urušava i ume da bude i neuredan, ali i dalje prikazuje jasnu viziju neustrašivog autora poput Lordana Zafranovića i filmske ekipe koja se usudila da ovako nešto napravi.
Za kraj citiram odgovor Lordana Zafranovića iz intervjua za RTHN, o tome zašto se odlučio da napravi film „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“:
„Međutim moje kolege, i kolege okolo, oni žive komotno i ne osuđuju se da u to uđu. Oni žive neki život i prave neke filmiće, obiteljske dramice. A iza njih je jedna historija koja je stravična i koja se može ponoviti u svakom trenutku. Zašto su učili škole, zašto su učili da rade filmove? Zašto? Zašto da zabavljaju publiku? Ne razumem.
Otvori problem koji boli stoljećima ovo podneblje, otvori zlo u sebi. Otvori neke stvari koje će prihvatiti film odmah. To je ovo zašto se ja bavim sa time. Nisam ja od ovih koji je manijakalno vezan za probleme zla, smatram da je film jedini medij koji to zlo može materijalizirati i videti i doživeti u svoj svojoj strahoti. Ali unapred sam osuđen na raspad, na jednu bezumnu kritiku. Tu smo da, još dok nam srce bije što se kaže i to ćemo raditi. Dokle to je veliko pitanje.
Ja nisam ništa bez filma i ja ne postojim, meni je film život, prijatelj, ljubav i ljubavnica. Sve što imam samo je film, pogledajte pa ćemo razgovarati o nijansama. I dobra i zla i ljubavi i mržnje i zavisti, svih ovih elemenata od čega je sastavljena ljudska duša.“
Naslovna fotografija: TS Media / IMDb
