Devedesetih godina u Beogradu su bile dostupne razne arkadne igraonice. Da približim to najmlađima, koji su danas odrasli uz klaud i striming platforme i prenosive konzole: arkade su bila mesta na kojima su se nalazili različiti automati sa video-igrama koje tada niste mogli sebi da priuštite kod kuće, jer su konzole poput SNES-a i Sega Mega Drive-a bile preskupe.
Uglavnom ste kupovali žetone, a igre su ih jele bez pardona. Morali ste stalno da se vraćate i vežbate dok ne biste dostigli određeni nivo veštine i konačno ih savladali. Time biste stekli u kraju određeni status među vršnjacima, i pokazali da imate veštinu igranja video igara. Jedna od dotičnih igara koja je bila rasprostranjena po raznim arkadama bila je: „Street Fighter 2“.
I dalje mi je ukorenjeno u sećanje kada sam video drugare da je igraju i kad sam i sam bio očaran dvodimenzionalnom grafikom i brzinom kojom se igra igrala za to vreme. Isticala se i po tome što je izbor likova bio šarenolik i maštovit, i najbolji deo je taj što je svaki lik predstavljao jednu od zemalja i žitelja naše lepe planete Zemlje.
Pride dosta je pripomogla muzika koja je bila poletna i energična, a koju su komponovali Joko Šinomura i Isao Abe. Bila je to prava revolucionarna igra u pravo vreme u pomaljanju video-igara koje su posle arkada prešle i na gore pomenute kućne konzole. Kasnije je čitav serijal prešao na sve platforme i do današnjih dana izdaju nove delove i proširili su je na druge formate, stripove, muziku i sve moguće zamislivo. Fama nikada nije prestala niti će prestati.
Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se ovi likovi prenesu na filmsko platno, mogu da predahnem i napišem sledeće: Street Fighter je verna adaptacija video-igara, koja je istovremeno nešto najgluplje i najzabavnije što možete da pogledate na velikom platnu u našim bioskopima.
Još od prvih trejlera, koji su izazvali radoznalost ponajviše zbog veoma interesantnog izbora glumaca i glumica, bilo je jasno da nas očekuje nešto neobično. Posebnu pažnju privukli su sportisti i borci bez glumačkog iskustva, koji su ipak uspeli da vizuelno ožive kultne likove iz ovog serijala.
Zadržana je stara postavka priče, film se dešava tokom osamdesetih i većinski tokom 1993. godine. Prijatelji i saborci, Riju (Endru Kođi) i Ken Masters (Noa Sentineo) su učestvovali u turniru uličnih borbi “Ratnik sveta” i Riju pobedi i nestaje iz Kenovog života. Ubrzo vidimo šta im se dešavalo tokom godina, Ken je postao jedna vrsta zabavljača koji radi razne ludorije koje mu namesti njegov drug i menadžer Den Hibiki (Endrju Šulc) dok Riju vodi samotnjački život van žiže turnira.
M. Bajson (Dejvid Dastmalčijan) je tiranin čije telo slabi, i koji želi da uhvati Rijua zbog njegove energije koja se javlja samo u najjačim borcima širom sveta. On organizuje drugi turnir “Ratnika sveta” i poziva borce, nadajući se da će Riju biti tu, i da će moći da iz njega izvuče “psiho energiju” i time nadomestiti sopstvene slabosti i postati apsolutni vladar. On šalje svoju glasnicu, Čan-Li (Kalina Jiang) koja mu pronalazi takmičare i spaja ponovo Rijua i Kena. Hoće li stari prijatelji uspeti da ostave razmirice po strani ili će nastradati tokom smrtonosnog turnira? Ubacite novčiće da biste videli ovu priču do samoga kraja.
Zanimljivo je da film prvobitno nije trebalo da režira Kitao Sakurai. Braća Filipu (Vrati mi je i Pričaj sa mnom) već su uveliko snimala pojedine scene kada su napustila produkciju, a Sakurai je preuzeo režisersku palicu.
Njegova filmografija prilično je neobična. Najpoznatiji je po radu na bizarnom anti-tok-šou „The Eric Andre Show“, a iza sebe ima i dobru komediju „Bad Trip“ i seriju „Twisted Metal“. Upravo je uspeh pomenute serije privukao pažnju producenata ovog filma. Tražili su nekoga ko već ima iskustva s adaptacijom video-igre, ali i ko je, prema sopstvenim rečima, odrastao uz igre.
Sakurai je zato želeo da oda počast izvornim igrama kroz brojne detalje koje možemo da prepoznamo tokom filma. I odatle izlazi jedna velika iskrenost koja se oseti tokom predugačkih dva sata trajanja.
Deo omaža čine lokacije i likovi iz igre. Kada ih prepoznate, dođe vam da poviknete: „Sećam se ovog nivoa i ovih sporednih likova u pozadini! Pa to je iz igre!“ Drugi deo omaža, odnosi se na prenošenje poteza i borilačkih stilova likova na veliko platno. Tu je Sakurai delimično uspeo, ali moram da priznam da su borbe, zbog kojih sam prvenstveno i došao, izvedene prilično ekonomično. I zbrzano.
Stiče se utisak da je produkciji, možda čak i tokom dosnimavanja, ponestalo novca, pa se više oslonila na improvizovani humor koji većinu vremena ne uspeva da održi pažnju i često je ubačen u dramatične momente i time ruši tonalitet koji film pokušava da izgradi. Uz to, prilično rastrojena i neuredna montaža ubacuje animirane sekvence i narušava ritam koji bi akcija trebalo da gradi.
Dobro ste pročitali: film sadrži dugačke animirane sekvence koje potpisuje studio Titmouse. One su visokog kvaliteta, a borbe i potezi Rijua, Kena i još nekolicine likova, predstavljeni kroz flešbekove, izvedeni su na zavidnom nivou.
Zato se nameće pitanje, zar ne bi bilo jednostavnije da su snimili animirani film? Tako bi izbegli brojne probleme koje donosi akcija s pravim glumcima, naročito kada pokušavaju da spoje koreografisane borbe, efekte i animirane sekvence u celinu? Film bi bio čak i bolji jer animirani format ovakvoj vrsti adaptacije nije stran, imamo već nekoliko animea koji su nam doneli priče iz ovog sveta i to poprilično uspešno.
Endru Kođi kao Riju najviše dolazi do izražaja u scenama borbi. Pokretan je, a kamera ga naprosto voli kada počne da vitla udovima. Prati svaki njegov potez, pritom ubacujući i zanimljive finte koje direktno prizivaju same igre. Međutim, zbog razvučene priče i brojnih podzapleta vezanih za njegov lik, Riju nikada ne doživi značajniji razvoj. Verovatno zbog isečenih i ispretumbanih scena, na kraju ostaje nedorečen, pa čak i pomalo nezanimljiv.
S druge strane, Ken, kojeg igra Noa Sentineo, dobija najdetaljniju razradu. Jednom rečju, Ken je egoistična budaletina koju je zaista bilo simpatično pratiti na putu samospoznaje, dok polako shvata da se u njemu krije mnogo bolji borac nego što je mislio. I, što je još važnije, bolji čovek.
Zato je velika šteta što film ne uspeva da do kraja izgradi prijateljstvo između Rijua i Kena. Da je njihov odnos dobio više prostora, mogli smo da dobijemo savršenu bromansu na velikom platnu.
U toj trci za naklonost publike prati ih i Čan-Li, koju igra Kalina Jiang, u fizički izuzetno zahtevnoj ulozi. Ona uspeva da ovu kultnu heroinu dočara i vizuelno i fizički. I ponovo, velika je šteta što ne dobija više prostora, jer u pojedinim scenama bukvalno krade šou. To posebno dolazi do izražaja tokom akcionih sekvenci, u kojima demonstrira okretnost i spretnost, ali i u humorističnim momentima, gde pokazuje sjajno prisustvo i izdvaja se kao jedan od trezvenijih i normalnijih likova u čitavom filmu.
Svoj domaći zadatak ozbiljno je shvatio i Dejvid Dastmalčijan kao M. Bajson. On preglumljuje u gotovo svakoj sceni i očigledno razume da njegov lik mora da bude veći od života kako bi zadržao pažnju publike. Njegovo ponašanje prema slugama i način na koji izgovara pojedine reči toliko su neobični da se čovek zapita šta će sledeće uraditi.
Ako su prethodni glumci zvezde ovog filma, Dastmalčijan je njegov crni as, onaj zbog kojeg ćete se obradovati svaki put kada se pojavi u kadru i počne da zasenjuje sve prisutne.
I moram priznati da nisam očekivao da jedan od najboljih performansa u filmu, pogotovo najemotivnijih bude od strane Endrjua Šulca. Kada je on odabran da igra Dena Hibikija, smatrao sam da je to najgori mogući izbor, međutim Šulc kroz blago homoretični podtekst u trouglu između Rijua i Kena, ispada najveći ortak i krade scene u kojima izvire čista iskrenost. Ovo su i najbolje razrađeni likovi, i nekako mi je žao što ostatak ekipe više sveden na kameo uloge i skoro pa nikakav razvoj, ali kul izgledaju u tim kostimima i preteranim scenama gde se glupiraju i dobro zabavljaju.
Ako sudimo po muzici koju film bira, jedan od najčudnijih trenutaka jeste potpuno neočekivano ubacivanje pesme „What’s Up?“ grupe 4 Non Blondes, baš kao i u ovogodišnjem filmu „Gospodari Univerzuma“. Ne znam zašto se milenijalci toliko hvataju za istu pesmu, a pritom su omašili i deceniju, smeštaju je u osamdesete, iako je objavljena 1993. godine. Ali hej, kao da je faktografija uopšte bitna u ovakvom kokičarskom filmu niskih humorističnih forica, ali iskrene zabave.
Istakao bih muziku koju su za film komponovali Leo Birenberg i Zak Robinson. Njihov posao pri ponovnom aranžiranju poznatih pesama iz video igara je odlična adaptacija, ali ima tu i novih i svežih originalnih pesama. Muzika je puna energije i gitarskih rifova koji prizivaju arena rok osamdesetih, dok se sintisajzeri i njihove melodije uklapaju u zvučnu podlogu i daju dodatne bravure. Rezultat je toliko zarazan da ćete poželeti da ustanete sa sedišta i zaigrate usred IMAX sale. I nekako imam utisak da će njihove kompozicije nadživeti i sam film.
Da se razumemo, ovo je faličan film, ali istovremeno je toliko samosvestan i dobro zna šta jeste i zaista je malo žalosno što se pri kraju pogubi i traje previše dugo za svoje dobro. Sa svim podzapletima, mogli su da naprave dva dela i da to sve teče mnogo brže, jače i bolje. Ako volite filmove gde zaista nema potrebe za previše razmišljanja, i koji idu na zabavu i pokušavaju da dočaraju omiljene likove iz igara i a zahvate devedesete, onda povedite ekipu i naći ćete se na pravom mestu. Očekujem da nastavak bude bolji i veći.
