Kakvo filmsko iskustvo, kakvo ludilo i paljenje novca američkih poreskih obveznika. Živimo u vremenu kada je Holivud stisao svoje buđelare i kada se filmovi poput ovoga dešavaju sve ređe. „Digger“ će biti film koji će polarizovati publiku iz mnoštva razloga. Prvo, što je ovo punokrvni umetnički film nastao samo zato što u njemu glumi Tom Kruz. Poslednja holivudska zvezda koja i dalje može da bude veliki magnet za široku publiku (kokicoždere i one koji vole umetnost), i siguran sam da je njegovo prisustvo privuklo golemi broj preostalih talenata iz filma i obezbedilo novac da se ovo snimi i napravi.
Tom Kruz je ovde iskoristio svoje naelektrisano prisustvo već postojećih glumačkih tvorevina, ludog producenta Lesa Grosmana, vremešne rok zvezde Stejsija Džeksa i njegove najpoznatije epizodne uloge u „Magnoliji“, po uzoru na lika Frenka T. Dž. Mekija.
Intenzivan je i apsurdan, ali istovremeno poput dirigenta poigrava se širokim spektrom emocija i vidi se da iako jeste u odelu koje ga čini starijim, on je ovde dao svojih glumačkih 110%.
I smeši mu se Oskar nagrada, jer ako je neko u Holivudu ostavio traga i kao čovek koji bira projekte koji zabavljaju i privlače publiku, onda je i kao glumac koji je uspeo skoro 50 godina da održi karijeru u istom tom Holivudu i da bude ime koje može ovakvu vrstu projekta da dovede do ostvarenja pucketanjem svojih prstiju.
Riz Ahmed, Sandra Hiler, Džon Gudmen, Majkl Stulbarg, Džesi Plemons i Robert Džon Burk! Grupa talenta okupljenog oko „Diggera“ je neverovatna i nema loše podeljene uloge. Koliko god one bile sporedne, svi su dali svoj maksimum i prosto je bilo milina gledati ih kako, pored Kruza koji je na svom glumačkom zenitu u ulozi Rokvela Digera, nose ovaj film.
Istakao bih Riza Ahmeda, jer njegov sporedni lik ekologa nosi ljudski deo priče i jako je simpatičan u svojim neurozama i nesigurnostima.
Sandra Hiler je otišla u kemp vode, preglumljuje u svakoj sceni. Ali siguran sam da je njoj ovo bio veliki predah, jer ove godine ima još nekoliko filmova u kojima je glumila i gde nosi glavne uloge i koje čekamo da se pojave u bioskopu.
Džon Gudmen nije samo parodija na trenutnog predsednika Amerike, jer poslednjih godina vidimo da Ameri ismevaju jednu osobu, a kao da ne mogu da razlože društveni komentar da ko god njima sedi u fotelji može biti mnogo gori, a njegov predsednik je slika i prilika toga.
I u manjim, epizodnim ulogama Džesi, Majkl i Robert Burk grade iščašene likove i karikature. Dosta toga je prenaglašeno, da nećete moći, a da ne ostanete u čudu ili da se ne smejete kao ludi na brašno njihovim scenama i neverovatnom komičnom tajmingu.
Ono što bih izdvojio još u vezi sa filmom jeste grandioznost režije, raspojasana je. Injaritu nije štedeo ni na jednom iščašenom kadru gde pod čudnim uglovima prikazuje sve te likove. I u svakom kadru, po enterijerima i pre svega po broju statista, da, dobro ste pročitali!
Statisti, sporedni likovi, nešto su što Holivud izbegava jer mnogo košta da ubaciš jednog ili dva ili čak deset nebitnih likova. Ovde igraju veliku ulogu kao surogat reakcije publike. Sa njima sam se i najviše povezao tokom gradacijski sve gorih situacija i potpuno sam siguran da je dobro zahvaćen glas naroda kroz njih.
Sama fotografija Emanuela Lubeškog je neverovatna i podseća na radove Roja Andersona, pa čak i na pravoslavnog brata Jorgosa Lantimosa i njegove skorašnje radove. Čudna sočiva koja izdužuju i distorziraju sliku, neverovatna rasveta i duboki fokus na same likove, a koji ponovo prikazuje razne detalje enterijera koji dodatno pričaju priču i za koje će vam trebati vremena da ih sve uhvatite, verovatno tek posle par gledanja.
Jednostavno, za ovako veliku produkciju nećete videti bolje izrežiran i estetski osmišljen film. To me dovodi do toga da je Tom Kruz stavio svoju lovu u projekat i da je želeo da pokaže da može da uradi sa autorom poput Alehandra Injaritua, film koji više ne vole da prave u Holivudu, a to je pravi, čistokrvni umetnički film i kao što se nekada pravio, sa pravim ljudima, sa minimalnim efektima, u ovom slučaju čak i praktičnim.
Kompozitor muzike Kozmo Šeldrejk napravio je teme koje diktiraju dinamičnost, grade neverovatnu tenziju i akcentuju veoma bizarne momente. U ta dva sata, dok su se smenjivale teme koje su prizivale čudnjikave i distorzirane zvukove i melodije, nisam mogao da se otmem utisku da sjajno radi na tome da podigne uloge koji su već veliki zahvaljujući priči i likovima i da izazove osećaj anksioznosti i nespokoja.
Scenaristički, priča o propasti sveta nije nova tema. Otkako postoje filmovi, razni reditelji su hteli da nas upozore na katastrofe koje mi, kao stanovnici planete Zemlje, sami pravimo i sve više je vodimo u propast.
Ta poruka ovde nije suptilna. Ona udara po glavama kao čekić mesara koji ide da upokoji tele, a u ovom slučaju publiku i govori im: „Probudite se pre nego što bude kasno!“. A opet, sa druge strane, govori nam da smo mi već načeli poslednje dane i da treba samo da se uljuljkamo i dozvolimo da nas entropija dokusuri do kraja.
Tokom dva sata, „Digger“ konstantno ne staje i samo diže uloge i tenziju i to mnogo ozbiljniji filmovi u proteklih par decenija nisu uspeli da izgrade uverljivo. Zamerka koju bih imao jeste što je humoristična postavka poprilično jednostavna i konstantno se vrti u jednoj vrsti dinamike i jednoličnom humoru, a to je: kraj sveta je tu. Šta da radimo i kako to sada da rešimo, a da profit ostane nedirnut? I tako u krug. To nužno samo po sebi nije loše, jer, ponavljam, film ima dosta čudaštva i ingenioznih rediteljskih rešenja i neverovatno podeljene uloge veoma talentovanim glumcima i glumicama.
I uspeo je da učini ono čega se plaši svaki čovek na ovoj planeti: da nas strah od neizbežne apokalipse podseti da će nam, čak i u krajnjim vremenima, zabava pomoći da istrajemo.
Naslovna fotografija: Blitz Film Promo
