Istorija sporta nam je pokazala da uspeh nije zagarantovan čak i ako si najbolji. Uspeh u sportu zavisi od znanja i sreće, ponekad od sudija, i gotovo uvek od novca. Neki sportski trenuci su poput bajki jer je protagonista autsajder i njegov uspeh je utoliko veći, a neki uspesi samo potvrđuju kvalitet. Svi ti trenuci su veliki – svaki na svoj način.
Iza svake velike priče je veliki tim ili pojedinac. Svaka priča ima svog junaka i tragičara. U fudbalu je ta razlika kristalno jasna. Ako postigneš gol u finalu nekog takmičenja i istog trenutka postaješ legenda za klub ili reprezentaciju kakva god ti karijera bila do tada, promaši penal ili zicer i svi će te pamtiti baš po tome, makar davao 30 i više golova po sezoni. U jednoj sezoni možeš da napraviš karijeru i osvojiš tripletu.
Možeš da igraš solidan turnir na Mundijalu, bez obaranja bilo kakvih rekorda u golovima, kao tvoji saigrači, i onda da postigneš gol u neizvesnom finalu i dobiješ status boga. To što nisu gol mašine ne znači da nisu legende. To što pre ili posle toga nisu bili isti je manje važno jer govorimo o tituli svetskog prvaka. Malo li je?
Kad smo već kod Lige šampiona, opšte mišljenje o tom takmičenju je da se ono u proteklih nekoliko godina svodi na Real Madrid, Barselonu, Bajern Minhen ili nekog četvrtog. Ta tvrdnja nije u potpunosti tačna. Uzmimo primer Čelsija iz 2012. godine. Cela sezona u Evropi kao scenario za neki holivudski film. Od grupne faze i hvatanja poslednjeg voza protiv Valensije, preko preokreta protiv Napolija i teško izvojevane pobede protiv Benfike, pa sve do “nokautiranja” Barse i Bajerna i to još na njihovoj teritoriji. Ceo tim Čelsija i svi igrači zbog kojih su gledaoci i zavoleli Čelsi su bili u timu koji je te godine slavio u Minhenu. Deluje kao da je bilo suđeno.
Nije pobednik baš toliko poznat unapred. Atletiko? Uraditi bilo šta u Španiji pored ovakvog Reala i Barse je ravno čudu. U Evropi ništa manji razultati. Sve zbog jednog čoveka i njegove filozofije ove predivne igre, koja u izvedbi njegovog tima ne izgleda toliko lepo ali deluje efikasno – tera te da navijaš. Na kraju krajeva možda bi i on igrao lepo da ima Mesija i Ronalda. Dijego Simeone je tvorac novije istorije kluba sa Visente Kalderona. Titula prvaka Španije i dva finala Lige šampiona u tri godine. Sve je to delo trenera i igrača Atletiko Madrida.
Šta tek da kažu navijači Crvene zvezde? U Bariju ih je čekao objektivno jači protivnik. Papen i Piksi su samo neka od imena koja su igrala za Marsej te sezone. Da li to znači da je Zvezda trebala da se preda? Da istorijsku šansu da upiše svoje ime na „ušati“ pehar prepusti Marseju ili ipak da taktički odigra organizovano i disciplinovano i slavi sa “bele tačke”? Reklo bi se da su dobro izabrali. Ili im se jednostavno posrećilo.
Lester je, kažu, uz Blekburn jedna od najlepših priča u istoriji Premijer lige. Nekako brzo je taj uspeh zaboravljen i nove okolnosti su oterale čoveka koji je dobro ukomponovanu ekipu, koju je za sobom ostavio Najdžel Pirson, samo dodatno ojačao i svojim znanjem usmerio u pravom smeru. Titula je naravno osvojena pobedama protiv najvećih klubova Engleske (igrači Lestera kažu da je presudan bio meč na Etihadu) ali preokret protiv Aston Vile u petom kolu (od 0-2 do 3-2), remi sa Stoukom u narednom (od 0-2 do 2-2) pa onda opet protiv Sautemptona na isti način. Taj tim je iz izgubljenih utakmica osvajao bodove i polako ih gomilao da bi pobedama protiv velikih timova samo pravio još veću razliku. Sada više nisu toliko simpatični svetu jer mnogi misle da su igrači prodali tvorca najvećeg uspeha ali negde svi i dalje navijamo za Lisice u najelitnijem evropskom takmičenju.
Košarka? Tu ima priča na pretek, trenutaka koji su obeležili živote. U muškoj košarci smo ih se nagledali u prošlosti i, na sreću, ponovo ih gledamo sada. Nekako, u senci, je porasla i ženska košarka. Osvojena je zlatna medalja na evropskom prvenstvu i bronzana na Olimpijskim igrama. Krenule su loše stvari od ostavke selektorke do izjava Milice Dabović da je hemija u timu bila loša, ali ove uspehe niko ne može da poništi i oni će zauvek ostati deo naše istorije.
Muška košarkaška reprezentacija se vratila na put uspeha. Ljudi obično kažu da je to pravi put ali budimo realni kada god se pobeđuje to je „ono pravo“. Košarkaši ponovo postižu uspehe u kontinuitetu. Srebro na svetskom, četvrto mesto na evropskom, pa onda srebro na Olimpijskim igrama. Košarka je uz vaterpolo jedan od naših najtrofejnijih sportova. Nismo blizu Amerikancima kao nekada ali se približavamo. Jednoga dana ponovo će pasti „Drim-tim“. Sigurni smo u to.
Kada već pominjemo Amerikance, nije zgoreg spomenuti njihovog najboljeg igrača. NBA liga dugo nije imala neku bajkovitu priču sve do prošle sezone. Nije to priča o timu koji je bio bez šanse, niti o igraču koji je zasijao odjednom. Klivlend je osvojio tu dugo čekanu titulu. Još je slađe jer ju je doneo Lebron. Kao Čelsiju i njemu je bilo suđeno, kad-tad. Jeste on osvajao titule sa Majamijem i bio (a i ostao) MVP, ali Majami nije Klivlend i Florida nije Ohajo. Od 1:3 do 4:3 u finalu. Sada je stvarno „King James“.
Nastavak sledi…