Šta se dešava kada samohrana majka beskućnica ne vidi nikakav drugi način da ona i ćerka prežive osim da toga da iznajmljuje svoje telo kao inkubator porodicama koje ne mogu da imaju decu?
Odgovor nudi rediteljka Ketevan Vashagashvili u filmu „Ugovor na devet meseci“. Film je prikazan u Takmičarskom programu – igrani film 31. Sarajevo Film Festivala.
Način na koji gradite priču je zaista impresivan, posebno vaša upotreba krupnih planova i preplitanje spoljnog i unutrašnjeg pogleda. Dok često uokvireni enterijeri prikazuju unutrašnji život glavne junakinje Žane, eksterijeri nadopunjuju tu sliku snimaka bede, siromaštva i društvene otuđenosti. Kakav je uticaj spoljnog sveta na Žanin unutrašnji svet?
Žanino detinjstvo je duboko uznemirujuće. Traume koje nosi iz odrastanja punog nesigurnosti, bez roditelja, života na ulici i u sirotištima, prate je ceo život i oblikuju njenu ličnost. Kad sam je prvi put upoznala pre 13 godina, živela je na ulici sa svojom četvorogodišnjom ćerkom. Uprkos mladosti, već je bila majka. Zadobiti Žanino poverenje pokazalo se kao izazov. Tokom naših razgovora mogla sam da osetim ogroman zid koji je društvo, uključujući i mene, izgradilo oko siročadi, „dece ulice“, kako smo ih nazivali 2000-ih, upravo u vreme kada je Žana živela na ulici. „Društvena otuđenost“ je zaista pravi izraz; osetila sam koliko smo svi izolovani. Trebale su mi godine da Žani dokažem da saosećam s njom i divim joj se zbog toga ko je bila i zbog snage koju je posedovala. To je bio dugotrajni proces, ispunjen njenim sumnjama i mojim strpljenjem.
Zašto gruzijska javnost ćuti o ženama koje pod sumnjivim okolnostima i bez pravne zaštite iznajmljuju svoja tela za iscrpljujuće, brojne surogat trudnoće? Štiti li ih iko osim nemoćnih nevladinih organizacija?
Gruzijsko društvo imalo je ograničene informacije o komercijalnoj industriji surogatstva u zemlji. Nedostatak svesti mogao bi biti ključni razlog ćutanja o ovom problemu. Ljudi često tvrde da surogat-majke „prodaju svoju decu, svoje gruzijske gene“. Ta zabluda proizlazi iz nerazumevanja, jer surogat majke u Gruziji nisu genetski povezane sa detetom; one su samo nositeljke. Takve primedbe stigmatizuju žene i primoravaju ih da skrivaju svoje okolnosti – od društva, prijatelja, suseda, pa čak i od svojih porodica. Stav crkve takođe značajno doprinosi stigmi, što surogat majkama dodatno otežava život, posebno jer je veliki deo gruzijskog stanovništva religiozan.
Ko ih štiti?
Drago mi je što mogu primetiti da su neke nevladine organizacije, posebno Organizacija za ženska prava Sapari, sada uključene u slučajeve mnogih međunarodnih surogat majki koje trenutno imaju problema s agencijama za surogatstvo u Gruziji. Međutim, kada se Žana suočila s problemima zbog nedostatka ugovora s parom i potražila pomoć od nevladine organizacije Sapari, postala je prva surogat majka koja je ikada tamo stigla. Čudno, zar ne? Ova situacija je takođe direktna posledica stigme koju ove žene trpe, što ih tera da skrivaju svoje okolnosti i čini ih ranjivijima.
Očigledno je da je surogat posao procvetao u Gruziji, što naglašava hitnu potrebu za više propisa kako bi se zaštitile ne samo surogat majke već i njihova deca i budući roditelji. Sve uključene strane su bespomoćne u ovom loše regulisanom okruženju. Prvo i najvažnije, zakon bi trebalo da zaštiti ove žene. Ipak, kao što je često slučaj u Gruziji, hrabri pojedinci su ti koji se zalažu za njih.
Na primer, u Žaninom slučaju, kada smo se suočili s poteškoćama s njenim zdravljem i brojne bolnice odbile da izvedu carski rez, izuzetna doktorka Eka Tedozashvili pristala je da preuzme postupak. Bez takvih pojedinaca, surogat majke bi same morale da upravljaju ovim moćnim međunarodnim komercijalnim surogat poslom. Neravnoteža moći je zapanjujuća; surogat žene izgledaju kao Davidi suočeni s Golijatom.
Pred kraj filma događa se prekretnica u odnosu majke i ćerke. Elene govori majci da je stanje u društvu loše, jer majke misle da znaju šta je najbolje za svoju decu, da bi trebalo da sanjaju sopstvene snove i da snovi moraju biti veliki i čarobni. Koliko se današnje gruzijske tinejdžerke razlikuju od svojih majki, koliko cene obrazovanje i nezavisnost?
Ova generacijska razlika je očigledna u Gruziji, posebno s obzirom na trenutnu političku klimu i proteste koji traju već nekoliko meseci, gde smo se s našom novom generacijom susreli licem u lice. Gruzija je tradicionalno društvo; pre nekoliko decenija bilo je normalno da roditelji donose odluke za svoju decu, norma koju su prihvatale obe strane i društvo u celini. Iako se obrazovanje oduvek cenilo u Gruziji, bez obzira na pol. Imali smo izvanredne šahistkinje tokom sovjetskog doba, što je pomoglo u razbijanju mita da su muškarci inherentno pametniji od žena. Ipak, nezavisnost je dragocena težnja ove generacije. Za nas milenijalce u Gruziji, i za naše roditelje, nezavisnost se prvenstveno povezivala sa slobodom naše zemlje, za koju su mnogi žrtvovali svoje živote. Nasuprot tome, ova generacija je rođena u nezavisnoj Gruziji, što ih je učinilo slobodnijima, manje sentimentalnima, racionalnijima i asertivnijima od moje i Žanine generacije. Ova je promena i očigledna i dobrodošla.
Dijalog koji ste spomenuli između Žane i Elene puno mi znači. Kad sam prvi put snimala film o Žani i Elene na ulicama, on je emitovan na televiziji. To je podstaklo socijalnu službu da potraži Žanu kako bi razumela njenu situaciju. Dok smo je pronašli, već je živela u iznajmljenom stanu zahvaljujući filmu, ali su počeli da preispituju njenu sposobnost da izdržava Elene. Žana je zamolila da idem s njom i objasnim im da je dobra majka i da nikada ne bi dopustila Elene da živi u sirotištu. Pomisao na Elene u sirotištu bila je za nju noćna mora. Naravno, stala sam uz Žanu. Tokom Žaninih surogatnih trudnoća, traumatizirana i šokirana, često sam se pitala jesam li postupila ispravno ili je sistem socijalne zaštite mogao učiniti više za Elene, potencijalno sprečavajući Žanu da svojim telom nosi toliki teret. Pa ipak, u tom trenutku, svedočivši da se Elene tako čvrsto zalaže za sebe, shvatila sam da nikada ne bi posedovala takvu snagu bez Žanine nepokolebljive ljubavi i prilika koje joj je pružila za obrazovanje i nezavisnost.
Utešno je videti tridesetogodišnju ženu koja je odlučila da nastavi prekinuto obrazovanje. Možda neće postati policajka ili advokatica za prava dece beskućnika, ali je konačno uradila nešto za sebe. Da li je Žana izuzetak ili su takvi slučajevi postali češći?
Oduvek me zanimala interakcija između materinstva i ženstvenosti – da li je moguć sklad između njih. Gruzijske žene oduvek su bile neverovatno snažne i hrabre. Međutim, u mnogim slučajevima majčinski instinkti zasenjuju njihovu individualnost. Devedesetih godina, nakon raspada Sovjetskog Saveza, mnoge žene, prvenstveno majke, emigrirale su u razvijene zemlje kako bi prehranile svoju decu. Spasile su Gruziju od očaja, što je bio čin hrabrosti, ali je često podrazumevao žrtvovanje sopstvenog identiteta žene za dobrobit svojih porodica. Snimila sam kratki film o tim ženama koje žive u raznim delovima sveta. To je i dalje goruće pitanje, posebno u gruzijskim predelima. Ipak, žene sve više postaju svesne svojih potreba i snažnije se zalažu za svoje želje.
Dok sam stvarala „Ugovor na devet meseci“, moja je najveća briga bila izbeći prikazivanje Žane kao puke žrtve okolnosti. Ona je neverovatno snažna žena; njena hrabrost i ličnost inspirisali su me da nastavim. Verujem u njen potencijal da ostvari svoje ciljeve i prihvati sve što život nudi.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
