Dugi niz godina rediteljka Katalin Bársony je i kamerom i srcem pratila pokušaje dečaka Nesmira Hasanija da se iz kosovskog kampa za interno raseljena lica vrati u rodnu Nemačku. Rezultat tog dugogodišnjeg rada je film „Suno Dikhlem“, dirljivo svedočanstvo o životu, borbi i nadi romske zajednice nakon rata.
U razgovoru koji prenosimo, rediteljka govori o dugogodišnjem radu na filmu, problemima romske zajednice i o tome zašto je važno da se njihova priča konačno čuje.
Činjenica da ste ovaj film snimali 14 godina impresivna je sama po sebi. Kada dodamo da ste sve vreme pratili borbu jednog mladog Roma i njegove porodice za bazična ljudska prava, to postaje još impresivnije. Koliko ste lične snage, posvećenosti i požrtvovanja uložili u ovaj film?
Od prvog trenutka kada je Nesmir pogledao u kameru i poslao poruku svom učitelju u Nemačkoj, duboko sam osetila borbu našeg glavnog protagoniste. Nesmir je bio vrlo posebno dete, očigledno izgubljeno u izbegličkom kampu gde sam ga prvi put upoznala, nije razumeo ni srpski ni mnogo romskog. Već sam bila upoznata s okolinom, jer sam nekoliko godina ranije snimila film na srodnu temu, „Zarobljeni: Zaboravljena priča o mitrovačkim Romima“.
Taj kratki film prikazuje Nesmirovu baku. Bila je privilegija razgovarati s njom, slušati je i snimati. U našoj kulturi, starije Romkinje čuvaju većinu narativnog blaga. Činjenica da sam žena pomogla je da ispričam njenu priču. Tada nisam mogla da zamislim koliko će vremena biti potrebno da se isprati priča o Nesmiru, njenom tek pristiglom unuku koji govori nemački. Da bismo ispričali Nesmirovu pravu priču, morali smo da sačekamo i vidimo kako će se ponovo integrisati u Nemačku. Da biste uhvatili dugoročne društvene tranzicije, morate biti strpljivi, ponekad čekati i godinama. Želim da svi znaju da ova priča ima srećan kraj.
Kad smo započeli film, nismo imali pojma kako će se priča odvijati. Od početka sam osećala da je to posebna priča. Nesmir i njegova braća uložili su neverovatan trud da pomognu jedni drugima. Vedat je morao da se ponaša kao odrasla osoba dok je još bio tinejdžer. Komplikovane pravne okolnosti koje su ih razdvajale bile su prepreke koje su, uprkos svemu, uspeli da prevaziđu kako bi se ponovo ujedinili. Na kraju, posle mnogo godina, birokratija je proradila. Dablinski postupak omogućio je porodici da se ponovo okupi i dao im je priliku da ostanu u Nemačkoj.
U filmu vidimo uticaj dugotrajnih napora porodice da ostane povezana i da se brine za mlađu braću. Vedat, najstariji brat, postao je inženjer u Nemačkoj, a kasnije je radio kao menadžer kvaliteta za Airbus. Ostvario je svoj puni potencijal, delom zato što je mogao da ostane u Nemačkoj i nastavi sa studijama, dok su njegova braća propustila četiri godine škole dok su bila zaglavljena u izbegličkom kampu.
Nesmir, njegova majka i brat smešteni su u kamp za interno raseljena lica u Leposaviću, iako nisu interno raseljeni već deportovani iz Nemačke gde su dečaci rođeni. Ovde su poslati zato što im je baka bila tu ili je to uobičajena praksa sa deportovanim Romima na Kosovu?
Godine 2009, kada je Nesmir prisilno repatriran zajedno s majkom i bratom, porodica nije imala drugu opciju nego da se pridruži najbližoj rodbini u kampu za interno raseljene osobe. Nesmirova baka tada je prvi put upoznala unuke. Međunarodne organizacije bile su protiv prisilne repatrijacije poput one koja je pogodila Nesmirovu porodicu. Zato se nisu uključivale u preseljenja, kako ne bi davale legitimitet takvoj politici. Tako je porodica završila u kampu. Mnogi domovi su uništeni, a problem apatridije i dalje je postojao. Veliki deo zajednice živeo je u tim kampovima.
Važno je napomenuti da prisilna repatrijacija nije uticala samo na romsku zajednicu. Zapadna Evropa je godinama beležila priliv albanskih i srpskih izbeglica, od kojih su se mnogi vratili. U većini tih slučajeva ljudi su bili obeštećeni i na kraju se reintegrisali u društvo. To, međutim, nije bio slučaj sa Romima, od kojih većina i dalje ima probleme sa pristupom obrazovanju i povraćajem bivše imovine.
Iako se na međunarodnoj sceni priča o problemima između Albanaca i Srba na Kosovu, Romi su retko spominju. Zapravo se najčešće prećutkuju, kao da su kolateralna šteta, a radi se o desetinama hiljada ljudi. Koji je, prema vašem iskustvu, najefikasniji način da se više i objektivnije govori o ovom problemu?
Ja sam strana rediteljka i istraživačka novinarka. Godinama sam pokušavala shvatiti zašto i kako je moguće da su Romi završili u kampu za interno raseljene osobe, koji se nalazi u blizini topionice olova. Bilo je vrlo malo informacija o patnji zajednica Roma, Aškalija i Egipćana tokom i nakon rata. Informacije i dokazi često su ostali nekontekstualizovani ili etiketirani i stigmatizovani od strane svih uključenih. Vrlo malo je učinjeno kako bi se razotkrio ili razumeo učinak rata na RAE zajednicu.
Isto tako, gotovo ništa nije učinjeno u smislu pomirenja ili priznavanja patnji zajednice. Istraga Specijalizovane komore Kosova konačno počinje da kontekstualizuje ovu priču. Drago mi je što sam mogla biti deo našeg filma. Mnogo je napisano o balkanskim ratovima, ali patnja Roma ostala je uglavnom skrivena od javnosti. Predstavljajući – otkrivajući – priču o Nesmiru i njegovoj porodici, nadamo se da ćemo potaknuti otvoreniju raspravu. To će doprineti razumevanju perspektiva i potreba romskih stanovnika bivših kampova za interno raseljene osobe, ljudi na koje uveliko utiču politike u čijem su osmišljavanju retko učestvovali.
Možda je ovo pitanje bilo za početak razgovora, ali mogu li vas zamoliti da pojasnite na šta se odnosi „Suno“ iz naslova filma?
Jedan uspešni producent mi je jednom rekao: „Ne možete koristiti romski naslov ako je film namenjen međunarodnoj distribuciji.“ Odgovorila sam da se naš jezik nikada ne bi koristio u bioskopima da nismo dovoljno hrabri da ga koristimo u strategijama informisanja javnosti, knjigama, pesmama, podcastima, kao i u naslovima filmova.
Stoga sam srećna što imam priliku da vas naučim jednu reč na našem jeziku – romski „Suno“ znači san. Suno Dikhlem znači „Video sam san“. Snimanje filma je timski rad. Ovaj dugogodišnji trud ne bi bio moguć bez neverovatnog kreativnog tima koji stoji iza filma. Oni su san o ovom filmu pretvorili u stvarnost, omogućili su inovacije, eksperimentisanje, istraživanje i snimanje u mnogim različitim zemljama. Svi smo zahvalni što smo mogli da pokrenemo međunarodni krug prikazivanja našeg filma i nikada nismo odustali. To nam pruža pravu radost, što smo uspeli da ostvarimo taj san.
