„Za nas je najvažnije da sve radimo zajedno“, kaže rediteljski tandem Elsa Kremser i Levin Peter, koji na Sarajevo Film Festival donose svoj igrani film prvenac „Beli puž“, nežnu ljubavnu priču o dvoje autsajdera. Pre ovog filma, zajedno su režirali zapažene dokumentarce „Dreaming Dogs“ i „Space Dogs“.
Njihovo novo ostvarenje vodi nas u svet susreta dvoje potpuno različitih ljudi – manekenke koja sanja uspeh i samotnjaka koji godinama radi u mrtvačnici. Film otvara pitanja o ljubavi, samoći i načinu na koji doživljavamo ljudsko telo i sopstvenu ranjivost.
Imate istoriju rada kao duo. „Beli puž“ je vaš prvi igrani film, ali ste pre toga režirali dokumentarne filmove „Dreaming Dogs“ i „Space Dogs“. Da li je prelazak sa dokumentarnog na igrani film bio težak?
Prelazak sa dokumentarnog na igrani film za nas zapravo nije bio veliki korak. U svemu što radimo, uvek najpre pratimo filmsku viziju i postavljamo sebi pitanje: koji alati najbolje izražavaju emocionalnu srž priče?
U „Dreaming Dogs“ i „Space Dogs“ to je značilo uroniti u perspektivu pasa i koristiti filmski prostor da dočaramo to iskustvo. U „Belom pužu“ polazište su bila dva ljudska lika, njihov susret sa smrću, usamljenošću i izolacijom, a iznad svega – pokušaj da jedno drugo razumeju. Uvek je se radi o emocionalnoj istini, bez obzira na to da li se radi o igranom ili dokumentarnom filmu.
Zajedno pišete scenario i režirate. Kako izgleda vaš kreativni proces?
Za nas je najvažnije da sve radimo zajedno: pisanje, režiju, produkciju, istraživanje… Retko delimo zadatke, jer delimo i život, pa smo navikli da delimo svaku misao i kreativni impuls. To čini zajedničko pisanje scenarija i režiranje vrlo prirodnim tokom, a ne izazovom. Nesuglasice su retke, jer godinama u pripremi razgovaramo o svakom detalju, oblikujući zajedničku viziju. Dakle, ako neka scena ne „leži“, obično nam čak nije ni potrebno da objašnjavamo zašto – jednostavno znamo, zahvaljujući toj dubokoj osnovi. Isto važi i za pisanje.
Gde ste pronašli inspiraciju za ljubavnu priču između beloruske manekenke koja sanja karijeru i misterioznog samotnjaka koji radi noćnu smenu u mrtvačnici?
Priča „Belog puža“ počela je jednim stvarnim susretom pre otprilike deset godina. U Minsku smo upoznali Mišu (Mihail Senkov), glavnog muškog lika, koji je zaista radio u mrtvačnici dvadeset godina, a bio je i slikar. Maša (Marya Imbro), koju smo kasnije odabrali za ulogu, takođe je stvarna manekenka. Tokom dugog procesa rada, priča se razvijala iz njihovih stvarnih života. Proveli smo mnogo vremena s oboma – ne samo intervjuišući ih, već i zaista uranjajući u njihove svetove. Posećivali smo brojne škole za manekene, provodili vreme u mrtvačnicama, upoznavali njihove porodice. Ono što nas je fasciniralo bio je sudar dve vrlo različite perspektive gledanja na ljudsko telo: Mišina – oblikovana smrću i raspadanjem, te Mašina – oblikovana standardima lepote i sumnjom u sebe. Oboje se bave pojavom tela – samo na radikalno različite načine.
Kako ste vodili Maryu i Mikhaila kroz njihovo prvo glumačko iskustvo?
Naš pristup bio je stvaranje prostora i situacija koje su za njih bile nove i iznenađujuće. Svako od njih poznavao je samo svoju stranu priče. Marya je znala samo ono što njen lik zna, isto je važilo i za Mikhaila. Zapravo, nisu se ni upoznali pre prvog dana snimanja. Pošto smo uglavnom snimali hronološki, njihova povezanost razvijala se na ekranu paralelno s njihovom stvarnom interakcijom. Tako se priča o dvoje ljudi koji se upoznaju odvijala unutar fiktivnog okvira, ali kroz stvaran, nezabeleženi proces otkrivanja.
Mišine slike u filmu deluju kao prirodan nastavak njegovog lika i atmosfere „Belog puža“. Možete li nam reći više o umetničkim delima u filmu i kako su postala deo priče?
Sve uljane slike u filmu deo su Mikhailovog stvarnog umetničkog opusa. Kao što smo pomenuli, osim posla u mrtvačnici, on je i slikar koji je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Belorusiji. Ceo njegov opus oblikovan je svakodnevnim susretima sa smrću i raspadanjem. Stan koji vidite u filmu vrlo je precizna rekonstrukcija njegovog stvarnog doma, onog koji je delio s majkom i gde smo ga prvi put upoznali pre mnogo godina.
Baš kao i Maša u filmu, kada smo prvi put ušli u taj prostor, bili smo zapanjeni tim ogromnim platnima. Ona su bila naslikana unutar stana i vrata su im bila premala, da bi kroz njih mogla da prođu. Tako su, na neki način, fizički i metaforički ostala zarobljena tamo.
U scenama u mrtvačnici postoji jedinstvena intimnost uprkos prisustvu raspadanja i smrti. Koje ste kreativne odluke doneli da održite ravnotežu između naučne stvarnosti mrtvačnice i intimnog emocionalnog tona filma?
Središnja tema filma jeste način na koji posmatramo tela: živo telo, često viđeno kroz prizmu nesigurnosti i sumnje u sebe, i mrtvo telo, položeno u mrtvačnici – sudbina s kojom će se svaki čovek suočiti. Nakon našeg prvog susreta sa mrtvim telom, bili smo duboko potreseni. Shvatili smo koliko malo zapravo razumemo o smrti, šta ona znači, kako izgleda, kakav je osećaj suočiti se s njom.
Kao filmske autore, privlače nas pitanja na koja nemamo odgovore, a ovo je jedno od njih. Miša, lik u filmu, otvorio nam je vrata tog sveta. No, osim toga, hteli smo da ga upoznamo i praktično. Zajedno s našim direktorom fotografije Mihailom Khursevichem, odradili smo praksu u mrtvačnici da bismo razumeli posao, prostor te emocionalnu i fizičku stvarnost tog okruženja.
Taj nas je proces doveo do pravog kinematografskog jezika – jezika koji tretira mrtvačnicu ne samo kao mesto naučnog postupka, već i kao liminalni trenutak između života i žalosti, gde intimnost može postojati čak i usred smrti i raspadanja.
Kako ste sarađivali sa vašim direktorom fotografije da biste vizuelno prikazali kontrast između života i smrti?
Saradnja s našim direktorom fotografije Mikhailom Khursevichem bila je ključna za razvoj celog projekta. Mikhail je rođen i odrastao u Belorusiji, studirao na nacionalnoj filmskoj školi i sada živi u Gruziji. Pošto sami nismo iz Belorusije, bilo nam je veoma važno da sarađujemo s nekim ko duboko poznaje to mesto, ko je ukorenjen u njegovoj kulturi i svakodnevici. Takođe smo osećali veliku odgovornost da prikažemo Belorusiju na način koji je direktan i intiman, a da pritom nije produkt zapadnih klišea o postsovjetskim zemljama.
Vizuelno, fokusirali smo se na ostajanje blizu emocionalnih svetova Maše i Mihaila. Oboje su autsajderi, neintegrisani u glavni tok društva, te smo želeli da kamera odražava njihova unutrašnja stanja, njihovu izolaciju i specifičnu, suženu perspektivu na život.
Postoji li nešto posebno što se nadate da će gledaoci u Sarajevu osetiti i poneti nakon gledanja filma?
Najvažnije nam je u stvaranju filmova, posebno kada godinama intenzivno radimo na nekoj temi, iskustvo susreta s ljudima i perspektivama s kojima se inače možda nikada ne bismo sreli. To nam je lično veoma ispunjavajuće.
Sa „Bijelim pužem“ nadamo se da ćemo preneti taj duh u bioskop – ponuditi prostor onima koji se možda osećaju nevidljivo, odvojeno ili opterećeno sumnjom u sebe i usamljenošću. Nadamo se da će se gledaoci koji se prepoznaju u tome osećati viđeno. I možda će im to biti podsetnik da se isplati rizikovati, isplati se izaći iz zone komfora, jer povezanost može doći s najneočekivanijih mesta.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
