Zašto smo usamljeni?

Ponovo sam se našla sa Usamljenošću i Melanholijom. Moje stare prijateljice, nisam ih videla godinama. Obično dolaze noću, ali, ako procene da sam baš loše, posete me i u toku dana. Sedele su na ivici mog praznog kreveta. Pravila sam se da ih ne vidim.
“Opet mi”, entuzijastično je rekla Melanholija.
“Nisi sama”, dodala je Usamljenost.

Da biste se osećali usamljeno, ne morate da budete na pustom ostrvu sa kokosom nabijenim na štap kom ste dali ime Pera kao jedinim drugom. Možete da budete konstantno okruženi ljudima – fizički – a opet, da se osećate kao da nigde ne pripadate. Već se pisalo o tome kako je lepo biti sam, i apsolutno se slažem. Introvertna sam i volim da provodim vreme sama; štaviše, ti samotni trenuci su mi neophodni da ne odem u s uma sišavše.

Koja je razlika između samoće i usamljenosti?

Samoća je okrepljujuća tišina i mir u glavi. Kao što je rekao Ošo (Osho), “sposobnost da budeš sam je sposobnost da voliš. Možda deluje paradoksalno, ali nije. To je egzistencijalna istina; samo oni koji mogu da budu sami, mogu da vole, da dele, da dopru do najdublje suštine druge osobe, a da ne budu posesivni, ne zavise od nje, ne svedu je na stvar i ne postanu zavisni od nje. Daju joj apsolutnu slobodu, jer znaju da, čak i da ode, to neće umanjiti njihovu sreću. Tu sreću im niko ne može da oduzeti, jer im je niko nije ni dao.”
Usamljenost je, sa druge strane, praznina, nemir i onaj odvratan osećaj da si apsolutno sam na svetu.

Suština nije sa koliko ljudi ste konektovani preko Zakerbergovog čeda ili okruženi u tami disko kluba, nego sa koliko ljudi zaista osećate povezanost. Dakle – ne kvantitet, nego kvalitet.

A zašto se ljudi tako osećaju? Zašto nisu povezani ni sa kim na dubljem nivou?
Odgovor, kao ni ljudska psiha, nije jednostavan i jednodimenzionalan. Zavisi od više faktora.

Jedan od njih smo – iznenađenje! – mi sami, odnosno struktura naše ličnosti.
Često se misli da usamljenost ima veze sa tim da li ste introvertni ili ekstrovertni. Ne mora da znači. Jedina razlika je to što prvi “pune baterije” dok su sami, a drugi dok su okruženi ljudima. I jednima i drugima može da se desi da se osećaju kao Usamljeni jahači koji kaskaju po pustari Divljeg zapada, sa i bez društva.

Ono što verovatno niste znali (nisam ni ja, dok nisam to čula na jednoj psihološkoj tribini) je da usamljenost može da bude genetska. Po nekim izvorima, ona je jednim – doduše, ne tako velikim – delom nasledna; ljudi sa tom genetskom predispozicijom će se osećati usamljeno češće, čak i u situacijama u kojima bi se neka druga osoba osećala sasvim fino i ispunjeno. Takođe su skloniji depresiji.

Drugi je odnos koji smo imali sa roditeljima u detinjstvu. To je, ipak, naš prvi kontakt sa drugim ljudskim bićima. Ako nam roditelji nisu posvećivali dovoljno pažnje / nismo imali dobar odnos sa njima / imali smo porodične probleme bilo koje vrste – velika je šansa da ćemo steći utisak o svetu kao nebezbednom i lošem mestu. Logična posledica toga je da želimo da se zaštitimo i da nastojimo da sprečimo da budemo povređeni, pa ćemo sagraditi zid oko sebe i nećemo dati nikom da nam se približi. I, voila! Usamljeni smo i ne znamo kako da se povežemo sa drugima, jer na samom početku života nismo imali onu bliskost koja nam je bila toliko potrebna. Pa nismo ni naučili kako je steći i održati.

Model ponašanja i ono što smatramo za normalno preuzimamo iz porodice; ako ste odrastali u okruženju gde ste slobodno mogli da izrazite svoja osećanja, komunicirate otvoreno i bez osuđivanja, velika je verovatnoća da ćete i u budućnosti graditi zdrave međuljudske odnose (nažalost, važi i obrnuto).

Treći je sadašnje vreme i njegovi produkti. Ja nisam osoba koja će se žaliti na dekadenciju savremenog doba i današnjih generacija (ja smatram da su ljudi oduvek bili isti, samo su svoje mane i mračne strane pokazivali na različite načine, u skladu sa društveno-istorijskim prilikama). Ono što ni ja ne mogu da poreknem je da se danas živi brže, i da nam je dostupnost interneta, pa samim tim i informacija o ostatku sveta, postavila određene kriterijume. Pre svega, govorim o uticaju društvenih mreža na nas (nežne cvetiće željne ljubavi i prihvatanja).

Ako ne znamo pravilno da ih koristimo, a, ruku na srce, većina ne zna, lako je biti Alisa izgubljena u Zemlji lajkova. Glavni problem je to što mešamo validaciju koju dobijamo lajkovima/komentarima/brojem pregleda & co. sa brojem ljudi koji nas zaista vole i cene. I to ne samo naših lajkova – nego nekako spontano pretpostavimo da su ljudi popularni na društvenim mrežama, koji postavljaju tako savršene slike, popularni i voljeni i u stvarnom životu.

U svom tom trudu da zabeležimo trenutke umesto da ih proživimo (zvučim li kao lajf kouč) i sa brojevima koji nam podižu/uništavaju raspoloženje, kao i upoređivanje se sa drugima, često zaboravimo na pravu povezanost. Neminovna posledica: osećamo se prazno.

Zašto toliko volimo pesme i knjige koje uspevaju da opišu kako se osećamo? Zašto nam je lakše (iako to možda ne želimo da priznamo) kad iz tuđih usta čujemo ono što i nas muči? Zašto je, na kraju dana, saznanje da imaš makar jedan par prijateljskih ruku utešnije od svakog luksuza koje ti obezbeđuje materijalno bogatstvo? Zašto je najteža kazna, koja se daje najoktrutnijim zločincima – samica?

Zato što čovek nije stvoren da bude sam i, koliko god govorio da mu niko ne treba, teži da se oseća shvaćeno, prihvaćeno i voljeno. Prosto i jednostavno.

P.S. Slike u tekstu pripadaju Pikasovom Plavom periodu, koji je počeo 1901. godine, nakon samoubistva njegovog bliskog prijatelja, španskog pesnika Karlosa Kazagemasa. To nije jedina smrt sa kojom se suočio sa njegovih, tada, 19 godina: nekoliko godina pre toga, umrla je i njegova sedmogodišnja sestra i još jedan prijatelj.
Bol i usamljenost su na platnu postali potezi plave, zelenkaste i sive boje; do tada društven i često okružen ljudima, povukao se u sebe i slikao, slikao i slikao platna koja skoro niko nije hteo da kupi. Bila su previše depresivna da bi ih iko želeo u svom domu, posebno zato što su prikazivali osobe na marginama društva – same, siromašne i očajne.

Nadam se da niko ko čita ove redove nije osetio tako nešto. Ali, kako ja ne znam nijedno drugo umetničko delo koje bolje predstavlja usamljenost, pogotovo uzeći u obzir priču koja stoji iza ovih slika – nijedna druga fotografija ili slika nije se bolje uklapala.

Preuzete su sa sajtova en.wikipedia.org i fr.wahooart.com.