Film „Yugo Florida“ donosi priču o sinu koji odlučuje da se brine o otuđenom i nepodnošljivom ocu tokom poslednjih nedelja njegovog života. Režiju potpisuje Vladimir Tagić, autor serija „Sablja“ i „Jutro će promeniti sve“, koji ovim ostvarenjem pravi iskorak u svet dugometražnog filma. Svetska premijera održana je na Sarajevo Film Festivalu, u Narodnom pozorištu Sarajevo.
Ovaj razgovor vodi nas kroz proces stvaranja filma, od inspiracije i pisanja scenarija, preko izbora glumaca, pa sve do dubljih tema koje otvara – usamljenosti, apsurda i želje za bliskošću.
Kakav je osećaj imati svetsku premijeru debitantskog filma „Yugo Florida“ na Sarajevo Film Festivalu, gde ste pre 15 godina bili učesnik Sarajevo Talentsa?
Stvari se savršeno nadovezuju jedna na drugu. Ne samo da je Sarajevo prvi festival koji mi je pružio šansu, još dok sam bio student, već sam u Sarajevu imao odlične projekcije i mojih serija i uvek sam se osećao kao da tom festivalu prirodno pripadam. Kada sam dobio poziv da budem deo takmičarskog programa i da svetska premijera filma bude baš u Sarajevu, prva misao u glavi mi je bila: „Pa da, tako i treba da bude“.
S obzirom na vaše iskustvo kreatora popularnih televizijskih serija „Sablja“ i „Jutro će promeniti sve“, šta vam je bio najveći izazov u radu na prvom dugometražnom filmu?
To što je film moja najveća strast i što o svom prvom filmu maštam još od srednje škole. Imam ogromno poštovanje i ljubav prema filmovima i samim tim je odgovornost i želja da napravim nešto dobro još veća.
Postoje li elementi rada na filmu koji su vam bili jednostavniji ili zahtevniji u odnosu na televizijski format na koji ste navikli?
Finansiranje filmova traje predugo. Strpljenje je važno. Kod TV serija je ipak malo drugačije, moguće je da se isfinansira brže. Kod filma postoji večno pitanje: zašto. Zašto pravim film kad postoji toliko razloga da od svega odustanem? Postoji mnogo razloga zbog kojih ne treba snimiti film, ali dovoljan je samo jedan zašto ga treba napraviti.
Što se tiče kreativnog pristupa, razlike između serija i filmova skoro da više ne postoje. Serije su toliko uznapredovale da su se približile filmu i sadržajno i u smislu načina pričanja priča. Ono što me malo brine, kada su serije u pitanu, to je ulazak u šablon. Veća je tendencija da se proizvode šablonski i po nekom receptu. Svi bi želeli da znaju koja je formula i kako do nje najlakše da stignu. Ono što većina zaboravlja jeste da je upravo suština u tome da se razbije formula i pronađe način da se ponudi nešto posebno.
„Yugo Florida“ nije samo naslov, već i glavni motiv filma. Postoji li lična priča ili inspiracija iza odabira tog automobila i ove priče uopšte?
Imao sam razne asocijacije: egzotično ime iza kojeg se krije automobil sumnjivog kvaliteta. Spoj naizgled nespojivog. Ime koje je samo po sebi apsurd. Kakve veze imaju Jugoslavija i Florida? Automobil koji ima misteriozan kvar koji niko ne može da popravi… Sve ovo kao da su metafore za naše živote, pune apsurda, nelogičnosti, lepote i čudnih kvarova koje ne možemo da rešimo.
Scenario o odnosu sina i smrtno obolelog oca napisali ste zajedno s Milanom Ramšakom Markovićem. Kako je tekla vaša saradnja i šta je bilo najizazovnije u procesu zajedničkog pisanja?
Film u sebi ima autobiografske elemente i u početku sam ga pisao sam, ali nisam mogao da se izborim s njim. Previše je sve bilo lično i nisam mogao da odvojim ono što je meni važno od onog što je dobro za priču. Onda sam pozvao Milana, već smo radili zajedno na „Jutru“ i osetio sam da je on čovek koji može da razume i da oseti ono što želim.
Milan je bio s jedne strane blag, ali s druge i surov u tome šta pripada filmu, a šta ne. Najveći izazov je bio postaviti strukturu, odnosno shvatiti kakav mi to road movie pravimo, razumeti da naši junaci zapravo nemaju jasan put i jasan cilj. Njihova putovanja su kratka, trenutna, ispresecana i ne znamo gde ona vode.
Kako ste odabrali Andriju Kuzmanovića i Nikolu Pejakovića za uloge oca i sina?
Kada radite kasting, zapravo proveravate da li znate ko je uopšte vaš lik i šta je ono što tražite. Meni je bilo potrebno vreme da shvatim ko je moj glavni junak, ko je Zoran. Kada sam shvatio da je njegovom povučenom, melanholičnom karakteru potreban glumac kao što je Andrija, koji je sve suprotno tome, onda sam zapravo spoznao šta želim. Želeo sam borbu unutar njega, da tinja. Da se pitamo zašto je ovaj čovek potišten i melanholičan i da se nadamo da će to da se promeni, da verujemo da je to moguće. Zbog toga mi je Andrija bio jedini tačan izbor.
Kada je Nikola u pitanju, bio mi je potreban glumac koji ima neodoljiv šarm i koji ima sposobnost da vas zavede i da ga volite čak i kada radi i govori najgore moguće stvari. Vesa je takav lik, a bio sam ubeđen da Nikola to može da iznese. Njegov talenat je raskošan, on je beskrajno darovit, i kao pisac i kao muzičar, a tek kao glumac… Glupo je da ja to govorim, ali u filmu je savršen.
Zašto ste za Zorana odabrali da radi na produkciji reality showa?
Pokušao sam da kroz posao koji Zoran radi pružim metaforu problema s kojim se on nosi. A to je usamljenost. Mislim da je radnik u rijalitiju čiji je glavni posao da posmatra druge ljude dok spavaju, dok sam pati od nesanice, prikladna metafora usamljenosti. Igra koja se razvija između njega i jedne od učesnica, Eme, bila je savršeno polje za prikaz potrebe za bliskošću.
Nije me zanimao reality kao neki fenomen društvene kritike ili satire, to je toliko očigledno da mi nije dovoljno uzbudljivo kao motiv. Fenomen rijalitija u kojem si non-stop i u kojem te kamere snimaju neprekidno, za mene je bio najzanimljiviji upravo kao izolacija, kao idealno okruženje u kojem počneš da gubiš razum.
Jedna od glavnih tema filma je usamljenost. Mislite li da je to gorući problem današnjice?
Ne znam, današnjica ima mnogo problema. (smeh) Mogu samo da kažem da sam, prolazeći kroz gubitak bliske osobe, zaista osećao više nego bilo šta drugo – usamljenost i potrebu za bliskošću. To je osećanje koje sam želeo da prenesem na film. Nije samo glavni junak usamljen, svi likovi su usamljeni i svi imaju težnju da se jedni drugima približe.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
