Kada pročitate naslov verovatno pomislite na Novaka i sve grend slem titule i turnire kojima je zaslužio svoj film. Nekima je važniji fudbal i Zvezdin uspeh iz Barija i Tokija ili podvig „Orlića” na Novom Zelandu, a neko više voli košarku i nezaboravnu partiju Saše Đorđevića iz finala evropskog prvenstva 1995. godine. Najpopularniji sportovi doneli su nam puno radosti i svakako zavređuju najveću pažnju, ali nije zgoreg spomenuti i one manje popularne, a ništa manje uspešne.
Vaterpolisti (reprezentacija, Partizan, Bečej, Zvezda, Radnički…)
Ne postoji izgovor da se ne snimi kvalitetan igrani film o svim uspesima naših vaterpolista. Naravno i u plivanju smo bili uspešni, ali ipak prednost ima vaterpolo i to ne samo u odnosu na plivanje, već u odnosu na sve ostale sportove u ovoj zemlji. Van pameti je govoriti o razlozima zašto bi taj film morao da se snimi jer ako već postoje dva filma i serija o trećem mestu u fudbalu, onda bi bar trebalo snimiti pet filmova da bi se obuhvatili svi klupski i reprezentativni rezultati u vaterpolu. Pogotovo nakon Rija u kome je „morala da se osvoji zlatna medalja“. E, pa ako je tako onda sada MORA DA SE SNIMI FILM. Zaslužili su.
Srpski Herioteri (prvi srpski ragbi tim)
Zbog svega što je prethodilo događajima iz 1916. godine, koji su naterali grupu srpskih dečaka da se, bežeći od velikog rata, domognu škole „Džordž Heriot“ (George Heriot’s School) u Edinburgu i osnuju prvi srpski ragbi tim, prosto je nejasno kako se niko nije setio da ovu dirljivu priču prenese na veliko platno. Svi elementi za dobar filmski scenario su tu: surovi rat zbog koga su dečaci morali da beže iz svog doma, istrajnost i borba za goli život, vera koja ih nikada nije izdala na putu do daleke Škotske, nova sredina u kojoj su morali da se izbore protiv predrasuda, razbijanje tih predrasuda predanim učenjem i treninzima i konačno pobeda na legendarnom Marifild stadionu (Murrayfield Stadium) u Edinburgu pred 8.000 ljudi protiv Britiš Dominionsa (British Dominions). Ukoliko bi se to uradilo kvalitetno, priča o 27 dečaka, uzrasta od 12 do 17 godina, koji su od „živih leševa“ postali žive legende mogla bi da bude materijal za Oskara. Živi bili, pa videli.
Srpski Herioteri su bili: Đorđe Aleksić, Petar Deretić, Danilo Đokić, Milan Đurić, Dimitrije Dulkanović, Stanko Ilić, Živko Ilić, Živojin Kovačević, Gavrilo Lazović, Milorad Maletić, Svetomir Marjanović, Miodrag Martić, Petar Milisavljević, Božidar Molerović, Đorđe Nikolić, Dušan Obradović, Đorđe Osmanbegović, Petar Pantelić, Danilo Pavlović, Miodrag Pavlović, Mihailo Radovanović, Aleksandar Savić, Konstantin Stanković, Milivoje Stefanović, Toma Tomić, Miodrag Tutunović i Nikola Vasić.
Jasna Šekarić
Danas ima mnogo kraljica, carica i diva. Međutim, kada bi sistem vrednosti bio realan, bilo koja od pomenutih titula bi bila rezervisana samo za jednu ženu. Kada kažemo streljaštvo, pomislimo na nju. Kada kažemo Olimpijske igre, opet pomislimo na nju. Sedmostruka učesnica igara i osvajačica pet medalja, od kojih je jedna zlatna (1988. u Seulu), takođe se okitila brojnim medaljama na evropskim i svetskim šampionatima, svetskim kupovima i Mediteranskim igrama. Odlukom ISSF-a (Međunarodne streljačke federacije) proglašena je za strelca milenijuma. S obzirom da je više nećemo gledati na najvećoj sportskoj smotri na svetu, pravi je trenutak da neka mlada glumica pokuša da dočara lik i delo jedne od najuspešnijih ženskih strelaca ikada. Možda je ova zemlja imala popularnijih sportiskinja u svojoj bogatoj istoriji, ali uspešnijih teško.
Zlato odbojkaša u Sidneju 2000. godine
„Čuvaj se svete plave čete“ stihovi su pesme koja je nastala u čast najslavnije generacije odbojkaša koja je ikada postojala na ovim prostorima. Braća Grbić, Vasa Mijić, Đula Mešter, Andrija Gerić, Ivan Miljković, Slobodan Boškan, Goran Vujević samo su neka od imena iz tog tima. Pod dirigentskom palicom Zorana Gajića u nezaboravnom finalu protiv Rusa, najmlađi u ekipi – Miljković, stavio je tačku i zlatnim slovima ispisao istoriju srpske odbojke, koja je uprkos svim problemima te 2000. godine, donela najsjanije odličje. Kapa dole!
Partizan ‘92
Na kraju je moralo da se nađe mesta i za jedan vanserijski uspeh iz jednog od najpopularnijih sportova – košarke. Zvali su ih „Partizan iz Fuenlabrade“, jer su zbog sankcija svoje mečeve morali da igraju u dvorani Fernando Martin, 20 kilometara južno od prestonice Španije. Vremenom su osvojili srca svih ljudi u Fuenlabradi, a ovdašnja javnost nije mogla da shvati da španska publika navija za srpski tim kada igra protiv klubova iz svoje zemlje. Nakon što su u Beogradu odigrali samo utakmicu protiv Knora, na kojoj nije bila puna hala, uspeli su da se teškom mukom plasiraju na završni turnir u Istanbul. Prvo su eliminisali Filips iz Milana i u finalu pobedili Huventud. Naravno, sve je stalo u jedan napad…
Naslovna fotografija: blogspot.com
