Negde krajem devedesetih godina prošlog veka vraćao sam se sa posla. Umoran. Trebalo je da svratim do PKB-ete, samoposluge, koja je u to vreme postojala u bloku 70-a da kupim neke potrepštine. Svakodnevne. Prolazeći ulicom, ugledao sam dvoje mladih kako sprejom ispisuju neku poruku na asfaltu. Bili su nasmejani i tako srećni. Nisam hteo da im kvarim umetnički rad pa sam ih malo zaobišao. Trgli su se kada su me primetili, ali ja sam se pravio da ih ne vidim i prošao dalje. Sutradan, na istom mestu video sam šta su uradili. Preslatke reči ostale su ispisane tu nadomak zgrada. On, ime nije bitno, napisao je da voli nju, ne navodim ime. I sve to uokvirili su jednim velikim srcem. Pomislio sam, volite se deco. Baš lepo. Imena sam upamtio. Ne znam zbog čega. Vreme je prolazilo.
Negde prošle godine, vraćao sam se sa posla. Umoran. Trebalo je da svratim do Maxija, samoposluge, da kupim neke potrepštine. Svakodnevne. Prolazeći istom ulicom, ugledao sam dvoje mladih kako stoje isped nekog grafita. Smejali su se i bili srećni. U sekundi sam doživeo dejavu. Nisam hteo da ih ometam pa sam pokušao da ih zaobiđem. Ali ipak, čuo sam njene reči – “Sećaš li se kad si mi ovo pisao? Neki čovek je naišao a ti si bio tako zbunjen. Čovek je prošao, pravio se da nas ne vidi”.- Samo sam se nasmejao i prošao pored njih.
Nekoliko meseci kasnije, ponovo sam se vraćao sa posla. Začudo, tog dana nisam bio umoran. Kao da sam slutio da će se nešto lepo dogoditi. I jeste. Prethodno sam svratio do Maxija. Ponovo ono dvoje mladih. Već nisam mogao da veruejm. Sedeli su na klupi, a pored njih, bila su kolica sa prelepom bebom.
Zvuči kao filmski kliše, ali, život me je više puta uverio da su filmske scene više nego realne. Onaj koji se ne slaže, samo ne gleda dobro. Morao sam da im pridjem. Ispričao sam im ovu priču. Bili su oduševljeni. Viđam ih i dalje, sve troje. Uvek mi se jave i nasmeju. I ja sam, na neki način, deo njihove priče.
Tihi svedok njihove ljubavi.