Thanos Psichogios je grčki reditelj čiji su kratki igrani filmovi i scenariji za dugometražne filmove zasnovani na slavnim delima savremene grčke književnosti, a nagrađivani su na brojnim međunarodnim festivalima. Njegov dokumentarni film „Zmaj“, prikazan u Takmičarskom programu 31. Sarajevo Film Festivala, spaja dokumentarne snimke, naraciju, animaciju i fikciju u emocionalno složenu priču o roditeljstvu, sećanjima i tišinama koje oblikuju naše živote. Film istražuje nevidljive veze između prošlosti i sadašnjosti, otvarajući prostor za eksperiment, introspektivnu refleksiju i duboko emotivno iskustvo.
Vaš film je kombinacija dokumentarnih snimaka, naracije, animacije i fikcije. Šta vam je od to troje najdraže?
Ne razmišljam o tome šta mi je draže, najviše me inspiriše kako ovi oblici međusobno deluju i obogaćuju se. To me privlači dokumentarcu: njegova otvorenost za eksperimentisanje, sposobnost da fikciju, animaciju, glas i stvarnost drži u istom prostoru. Ono čemu težim je sinteza, emocionalno slojevita naracija koja deluje istinito i složeno, gde svaki element služi priči bez ulepšavanja ili razvodnjavanja njene suštine. Nije stvar u tehnici, već u rezonanci.
Lepo se u mislima vratiti u detinjstvo i prisetiti se bezbrižnih, srećnih trenutaka bliskosti sa roditeljima. Da li nam sećanja mogu pružiti utehu i sigurnost kad se uplašimo gubitka roditelja?
Da, verujem da sećanja, posebno ona radosna iz detinjstva, mogu pružiti duboku utehu i tihu vrstu snage. Podsećaju nas na emocionalne pejzaže koje nosimo u sebi. Ono što me fascinira je kako sećanje nije fiksno, ono se preoblikuje u zavisnosti od naših osećanja, potreba i faze života. Ta fluidnost može biti lekovita. Pričajući ovu priču, želeo sam da istražim kako prošlost nikada ne ostaje samo iza nas, to je nešto čemu se vraćamo i reinterpretiramo, nešto što nas na taj način nastavlja da nas hrani.
Jesu li roditelji ono što nas čvrsto drži na zemlji i omogućava nam let, pa makar pri tome oderali dlanove do krvi?
Da, postoji nešto duboko dirljivo u tihim žrtvama koje roditelji podnose. Oni su ti koji nas drže usidrenim, ali i oni koji nas polako, bolno puštaju. Roditeljstvo je, za mene, taj kontinuirani čin ljubavi koji živi u napetosti između držanja i otpuštanja. Snaga koja je potrebna da se učini oboje – da se podrže detetovi prvi koraci i njegov konačni let – nešto je što smatram i srceparajućim i lepim. Upravo u tom prostoru borbe i milosti događa se toliko toga u životu.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba), Naslovna fotografija: FENA
