Film „Vetre, pričaj sa mnom“ mladog reditelja Stefana Đorđevića jedan je od onih naslova koji već svojim nastankom nose priču vrednu filma. Filmska priča je nastala iz lične tragedije – smrti njegove majke. Ipak, umesto da se bavi tugom, on govori o životu i radosti koju je ona ostavila iza sebe. Đorđević je kroz kameru pokušao da uhvati suštinu njenog postojanja i prenese je publici, a u tome mu je pomogla čitava porodica, koja je prihvatila izazov da stane ispred objektiva i postane deo stvaralačkog procesa.
Ono što čini ovaj film posebnim jeste iskrena potreba da se smrt ne posmatra samo kao kraj, već i kao produžetak života kroz uspomene, ljubav i priče koje ostaju. Posebnu simboliku donosi i prisustvo psa Lije, čija sudbina na neki način oslikava proces tuge i prihvatanja. Premijera na Sarajevo Film Festivalu za Đorđevića ima poseban značaj, jer se upravo tu, pre petnaest godina, rodila njegova filmska priča.
Stefanom Đorđević razgovarao je o emotivnom procesu nastajanja filma, porodičnoj povezanosti i o tome kako umetnost može postati lek za najdublje ljudske gubitke.
„Vetre, pričaj sa mnom“ iznosi vašu ličnu i zaista emotivnu priču o nošenju s gubitkom majke. U kom trenutku ste odlučili da ste spremni da se bavite tako teškom temom?
Znao sam da sam spreman da napravim film o mojoj majci Neci onda kada sam prestao da gledam na njen odlazak kao na tešku temu. Moja majka je volela život više nego bilo ko drugi, i kakav bih njen učenik bio da razmišljam više o njenoj smrti, nego o njenom životu. Kada pomislim na nju hoću da se radujem, da mi izmami osmeh, da nikada ne ode, pa i ako suze poteku, čovek može samo više da voli posle njih.
Kada ste odlučili da će u filmu uz vas glumiti i vaša porodica?
Tokom poslednjeg leta moje majke, snimili smo prizore koji su mi se duboko urezali. Samo snimanje otvorilo je teme između nas dvoje o kojima nikada ranije nismo razgovarali. Poverila mi se kako priča sa vetrom. Gledajući kasnije njen sjaj u očima dok govori o vetru, pomislio sam kako je to ono što Necu čini posebnom i jedinstvenom, i kako niko ne može da odigra ili zameni to. Ta pomisao je inicirala želju za stvarnošću, jer su odnos sa porodicom i okruženje u kojem je Neca odrasla učinili nju jedinstvenom, baš onako kako je i ona uticala na sve nas. Otuda je i potekla želja svih članova porodice da joj posvete „Vetar“, jer iako nije bilo nimalo jednostavno otvoriti se ispred kamere, ona je iz ljubavi prema nama radila mnogo teže stvari.
Koliko vam je brat Boško Đorđević, koji je potpisan kao saradnik na scenariju, pomogao u stvaranju filma?
Boško je takođe filmski autor i on je jedini od članova porodice koji poznaje strukturu i formu filma. Njegovo mišljenje izuzetno cenim i bez njegove predanosti „Vetar“ ne bi bio ono što jeste – film o porodici. Scenario je sastavljen od sećanja i uspomena iz vremena posle Necine smrti, koje smo onda rekonstruisali na samom snimanju, a ono što je Boško doneo kao autor bila je prisutnost, stvaranje jedinstvenog trenutka u vremenu, ali ne na filmski način, već kao deo života. Najbolje je razumeo kompleksnost forme i napisao je scene za sebe, baš onako kako ih je i Neca napisala za sebe.
Koliko vam je rad na ovom filmu pomogao pri nošenju s majčinom smrću?
Svaki deo procesa kreiranja „Vetra“ imao je svoje izazove, koje nikako ne bih prebrodio da nisam imao posvećene ljude oko sebe. I ovde ne mislim samo na porodicu ispred kamere, već i na onu iza kamere. Dragana Jovović, producentkinja filma, takođe je izgubila jednog od roditelja i bez njenog razumevanja i poznavanja kompleksnosti teme, ali pre svega bez njene podrške, ne bih izneo ovaj film do kraja. Dosta članova ekipe rano je izgubilo nekoga bliskog i svi su imali svoju vrstu motivacije da rade na projektu koji se suočava sa smrću. Bavljenje životnim traumama je izuzetno važno, da li na kreativan ili ljudski način, ali kod svih nas koji smo radili na ovom filmu te dve stvari su se isprepletale i osnažile naše odnose, ne samo međuljudske već i one prema svetu oko nas.
Pas Lija u filmu je jedan od glavnih likova. Zašto vam je bilo važno da u tu porodičnu atmosferu unesete motiv povređenog psa?
Moja majka je svoje poslednje leto provela na Borskom jezeru, u maloj kamp kućici, okružena biljnim i životinjskim svetom. Bilo joj je potrebno da bude u okruženju koje manifestuje prijatne vibracije kako bi uspela da pobedi bolest u sebi. Da bi razgovarala sa vetrom, prvo je morala da ga čuje. U sledu kompleksnosti ljudskih karakteristika i odnosa, ne pomislimo na njihove osnove i koliko zavisimo jedni od drugih. Koliko bez brige ne postoji ljubav. Posle majčine smrti osećanje brige kao da je tokom noći prestalo da postoji i ogromna težina sručila se na moja ramena. Mnogo sam razmišljao o tome kako želim da udomim psa, da ga spasim od nepredvidivog života na ulici, ali pre svega ja sam bio taj kome je trebala pomoć. U celoj toj skrhanosti i želji kolima sam udario psa na putu i zatim pokušao da mu pomognem, ali pas je pobegao. Neposredno posle toga udomio sam Liju i od tada smo nerazdvojni.
2010. godine glumili ste u filmu „Tilva Roš“, koji je tada osvojio Srce Sarajeva za najbolji film. Godine 2018. bili ste deo Sarajevo Talents-a, a 2019. vaš kratki film „Poslednja slika o ocu“ koju ste režirali takođe je dobio Srce Sarajeva. Kakav je osećaj vratiti se na Festival sa debitantskim dugometražnim filmom?
Sarajevo Film Festival je prvi filmski festival na kojem sam ikada bio i izuzetna mi je čast da je regionalna premijera filma na mestu gde je moja filmska priča započela petnaest godina ranije. Sarajevo Film Festival neguje i čuva autore iz regiona i osećam se privilegovanim što je naš film deo ovogodišnjeg izdanja, ali ono što mi posebno znači je to da će cela moja porodica prvi put gledati film sa publikom. I njima će ovo biti prvi filmski festival! I ko zna, možda neki novi filmski početak…
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
[…] Stefan Đorđević: „Vetre, pričaj sa mnom“ je film o smrti koji donosi radost […]