Ne sećam se kada sam se ovoliko izdano osetio – mislim da nisam nikada – nego kada je pre par dana buknula razočaravajuća reč, da je Kevin Spejsi, sa svojih 26 godina, seksualno zlostavljao, tada, četrnaestogodišnjeg, meni nepoznatog, Antoni Repa. Naime, svih utrošenih 40 i kusur sati na pomno praćenje velepoznatog teškaša „House of Cards“, sva ta usleđena pregledavanja Kevinove kinematografske karijere, i sva ona uzaludna oduševljenja njegovom ličnošću – samo su jednim jedinim potezom pala u vodu. Nonšalantni mangup, sa sve I don’t give a fuck rukama u džepovima i šeretskim osmehom, odjednom se pretvorio u čudovišnu nakazu mainstream scene. Znam, znam, njegova gluma je jedno, a on drugo, ali – opet!
Nije kao da ću kategorički preskakati njegova ostvarenja, ali sa njegovim ličnošću – kao onakvom kakvu je imaginacija samozadovoljavajuće dimenzionisala – uz tihi gnev, moraću da se oprostim.
Nije on prvi, a ni poslednji, u nizu monstruoznih ispada naših voljenih prekobarskih idola. Prisetimo se samo Tajsonovih kokainskih blekautova propraćenih ekstremnim nasiljem; Majkl Džeksonove afere sa decom; Romana Polanskog i njegovog prebega zbog seksa sa maloletnom devojkom, a sada, evo, javlja se još jedna, koja tvrdi da ju je silovao, ili Džoni Depova skorašnja svedočenja o batinanju njegove supruge.
Pravo je čudo kada neka od, sada već pokojnog, Hefnerovih „pobegulja“, viralno progovori o užasima kroz koje su „zečice“ u njegovoj kući prolazile. Pa i ona posthumna vest o Marlonu Brandu koji, doslovno, siluje mlađanu glumicu u filmu „Last Tango in Paris“ ukaljala je njegovu pozamašnu karijeru.
Jedino je Čarli Šinu, u stvari, pošlo za rukom da od svoje nasilničke dekadencije postane pop-ikona. Ali, zato se sada vucara po marginama sopstvene slave zbog svog prevelikog „party too hard“ stila života. Niko ga ne želi, osim njegovih fanova, kojima više ništa drugo ne može da dodeli osim sopstvenog egomanijaštva.
Nego, manimo se mi njih, a šta ćemo mi sa našim Kevinom Spejsijem?
Ovim iz susednog sokaka, ulice, ovog koji živi pored nas, pod istim, maltene, krovom, onog koga srećemo svakog dana u prodavnici, na kiosku i stepenicama, u bioskopu; sa kojim pričamo o vremenu, jučerašnjoj utakmici, kezimo se na njegove šale, pošalice i viceve, komšijamo se, idemo ponekada zajedno na pecanje; a nekada, čak, odemo i na klopu zajedno, žurku, neki događaj, možda ga pozovemo i u kuću, na večeru, upoznamo ga sa svojim bližnjim, a možda, samo kažem „možda“, primimo ga kao svog bližnjeg.
Prisećam se, dok smo bili dosta mlađi, tek kretali u osnovnu školu, kod mene u ulici je bio neki komšija Zdravko. Visok, plećat, ošišan na ćelavo, sa tankim brčićima i povećim stomakom. Uvek nam se smejao kada smo trčali pored njegovog ulaza. A mi, dečurlija kakva smo i bili, smo se uvek smejali njemu, jer smo, među nama dečacima, uvek pričali da komšija Zdravko zna samo dve stvari u životu da radi, a to su: da pere svoj auto, ili da bije ženu.
Danas, 15 i nešto godina kasnije, taj čovek je nestao, ali ostao je jedan grozan zadah njegovih brkova kojima smo se tako slatko smejali. Scene u kojima se njegova uplakana i raščupana žena zaključava u auto, dok on lupa štrokavim ručerdama na prozor ostaju urezani, ali mi smo te ružne stvari, tada, gledali na smešan način. Jer, ne možeš detetu, koje odrasta u šizofrenom društvu, da objasniš da to jebeno nije normalno, već ti se konstatno utuvljuje u glavu da „gledaš svoja posla“.
A koliko smo samo puta okretali glavu kada nam je u razred u srednjoj školi dolazila drugarica sa plavim ispod oka. Toliko puta smo slušali za njenog dečka, koji je nešto stariji bio, kako je mnogo „prek“ i kako je „jadna Ljubica pored njega“, ali je bilo ono, toliko ogavno i toliko bljutavo, opravdanje da je to ona, jebi ga, sama birala. To opravdanje je postojalo, postoji i postojaće, jer smo bili kukavice.
Zato Holivud ne prašta te stvari. Dok u Srbiji, barem jednom mesečno, zavapi nečija žena estradnih umetnika od pretrpljenog bola. Samo ovde može da prođe da jedan narodni pevač, koji može da mi bude deda, bude i snimljen kako privodi dete u neki ekskluzivniji hotel i da On bude etiketiran kao „jebač“. Samo ovde može da prođe da jedna čudovišna budaletina, svako malo, premlaćuje svoju ženu do krvi, a da za samo sedam dana nakon toga ima koncert na Tašu, gde publika trancendetno peva sa njim, dok, između svega toga, tezgari po splavovima i noćnim klubovima. Jebote, pa Netflix je obustavio snimanje „House of Cards“ – jedne od možda najvećih serija ikada snimljenih – zbog Spejsijevog mračnog isečka iz prošlosti, koji se desio pre tridesetak godina.
A ovde, kao u „Stranger Things“, sve upside down: na kraju uvek dželat ispadne žrtva.
Izvor naslovne fotografije: commons.wikimedia.org
