Sportska stipendija – ulaznica u zemlju čuda

Odlično organizovan akademski i sportsko-takmičarski sistem,  glavni je razlog zbog koga američki koledži svake godine privlače sve veći broj studenata iz celog sveta. U našoj zemlji, učenicima završnih razreda srednjih škola su studije „preko bare” nešto što je interesantno i o čemu određeni broj njih razmišlja.

Na osnovu uslova za upis na najprestižnije univerzitete, najbolji način za odlazak u Ameriku svakako je putem stipendije. Pored akademskih stipendija, koje naši studenti uglavnom dobiju za jednogodišnju razmenu, do velikog procenta ili celokupne stipendije češće dolaze studenti koji se bave nekim sportom. Iako im se najpre dobijanje sportske stipendije učini primamljivim i ostvarivim, neki odustanu u toku procesa koji iziskuje polaganje TOEFL i SAT testova, vađenja vize, traženja smeštaja i, što je svima  najteže, odluke o odvajanju od porodice. Nekoliko mladih ljudi iz Srbije prošlo sve ovo i sada su među najboljim studentima i sportistima na svojim koledžima.

Specijalno za Vajb Magazin otkrili su kako i na koji način su sve postigli.

Sara Savatović, bavi se atletikom i studira na smeru za odnose sa javnošću i komunikacije na Državnom univerzitetu u Kanzasu, a najveći uspeh tokom sportske karijere na koležu bio joj je osvajanje drugog mesta na Nacionalnom šampionatu  En-Si-Ej-Ej-a (NCAA) u bacanju kladiva:

– Moju odluku da izaberem Kanzas (Kansas State) imao je trener Stiv Fric (Steve Fritz),  koga sam upoznala na svetskom juniorskom prvenstvu na kome sam učestvovala. On se takmičio za SAD na Olimpijskim igrama i želela sam da ga imam za trenera. Nije mi trebalo mnogo vremena da se priviknem na tamošnje uslove, bila sam pozitivno iznenađena uslovima za trening i školovanje. Osećala sam se kao u zemlji čuda. U početku mi je bilo jako teško što sam daleko od porodice, ali sam u međuvremenu upoznala nove prijatelje koji su postali moja druga porodica. 

Sara Savatović

Ima vremena za sve:

– Što se tice usklađenja obaveza, sve se lako postigne uz volju i motivaciju. Moj dan je u prvoj godini bio ispunjen od šest ujutru do deset uveče. Imala sam treninge dva puta dnevno, zatim časove, nakon toga tutoring za određene predmeta, ali imala sam u glavi jasan cilj i ništa od toga mi nije predstavljalo problem, sa uzbuđenjem nam je ispričala Sara.

U državi Kanzas svoje školovanje je nastavila i Ivana Maoduš, takođe atletičarka, takmičarka u sedmoboju. Ona trenutno završava prvi semestar studija grafičkog dizajna na Dodž siti koledžu (Dodge city community):

– Do stipendije sam došla sama. Preko interneta sam tražila koledže i poslala aplikacije na veliki broj njih, izdvojila sam za to dosta vremena, bila posvećena i uporna i sav taj trud se isplatio. Snašla sam se super, svaki dan mi je ispunjen u minut, idem na predavanja, treniram dva do tri puta dnevno, a stižem i da radim. Ovde sam došla u avgustu i ne mogu da verujem kako brzo je proletelo vreme.

Ivana Maoduš sa koleginicom

Todo Đurović je na završnoj godini studija marketniga na Faindlej (Findlay) univerzitetu u Ohaju. Ovaj plivač je rado pričao o svojim iskustvima doživljenim u prethodne četiri godine. Todo je poput Ivane do stipendije došao apliciranjem na veći broj koledža:

Slao sam mejlove trenerima svih koledža koji imaju plivanje u prvoj i drugoj diviziji. To je bio dug proces, budući da ih je bilo preko 200. Nisu mi svi odgovorili, a od nekih sam dobio odgovor tek posle nekoliko meseci. Na svu sreću, javilo mi se desetak trenera koji su bili zainteresovani za saradnju i ponudili mi stipendije, nakon čega sam se odučio za najbolju ponudu. To je sve zahtevalo mnogo rada, truda i neizvesnosti. Kada sam sleteo u Ameriku, na aerodromu me je dočekao trener koji je putovao više od dva sata samo da bi me pokupio, što mi je već tada pokazalo da sam u dobrim rukama. Svi članovi plivačkog tima na fakultetu su me primili na najbolji mogući način. Biti član tima ovde znači imati porodicu koja uvek vodi računa o tebi. Oni su mi bili najveći oslonac kada mi je bilo teško i kada su mi nedostajali porodica i prijatelji iz Srbije.

Todo Đurović

Kako i sam kaže, ima mnogo obaveza, ali i vremena da sve to postigne:

– Uopšte nemam problem sa usklađivanjem obaveza na fakultetu sa plivačkim treninzima. Ovde studenti biraju vreme kada žele da idu na predavanja, jer se ona održavaju u tri do četiri razlicita terimina i to mnogo pomaze studentima koji su i sportisti. Uglavnom imamo trening ujutru od 5:30h do 7:30h, onda predavanja od 8h do 12h, vreme za ručak i odmor i onda opet trening, od 14h do 16h. Nekim danima imam i večernja predavanja od 18h do 21h. Kada ne idem na predavanja i trening, uglavnom učim i radim. Sve ovo zahteva dobru organizaciju, jer moram da uskladim 20 sati treniranja nedeljno, zajedno sa 20 sati posla i 18 sati predavanja. Pored svega toga, jako je teško ostati fokusiran na domaće i učenje, ali imajući u vidu koliko će mi ovde stečeno obrazovanje značiti u budućnosti, uvek nađem motivaciju.”

Na završnoj godini studija je i odbojkašica Natalija Kruger. Studira na Američkom međunarodnom koledžu u Masačusetsu. Iako je jedna od najboljih odbojkašica u svom timu, ona ističe da joj je u fokus bio napredak na akademskom planu:

– Faktor sreće i malo pomoći, ali pre svega moja spotstvena želju i upornost su me odveli u Ameriku. Htela sam da nastavim da se bavim odbojkom i pored toga da studiram. Studije u Americi su mi se činile kao savršena prilika za to. Prve godine nisam govorila savršeno engleski jezik i to mi je bila najveća prepreka, stoga sam otišla na koledž preko leta da bih usavršila jezik, spremajući se za ujedno za semestar i sezonu. Imala sam sreće da su me na koledžu naučili disciplini. Na fakultetu sam imala, kako oni zovu „study hall”, gde smo sedeli po dva, tri sata u biblioteci sa trenerom, bez telefona i morali smo da učimo.

Natalija Kruger

Za Nataliju, ročunovotsvo i odbojka idu zajedno:

– U zavisnosti od smera koji odabereš, zavisi koliko će ti biti teško akademski. Ja sam odabrala računovodstvo, koji je jedan od najtežih smerova, ali sam se u tome pronašla i znajući da ću pošto ga završim imati dobar posao, bila sam spremna da se malo više pomučim. Uskoro završavam koledž sa visokim prosekom i brojinim akademskim nagradama, pa mogu da potvrdim da  je sve stvar volje, i da, ukoliko dovoljno želis i naporno radiš, možeš ostvariti svoj cilj. – zaključila je Natalija.

Save

Save

Save