Kada se borite za svoje mesto na kulturnom nebu jedne složene zajednice, naučite da cenite svakoga ko uspe da stvori nešto posebno i da svoje kreativne snove pretoči u stvarnost. A ako vas taj neko iz te stvarnosti ponovo povede u snove – i to u više snova, kompleksnih, umetnički prožetih, uživo dosanjanih – onda vam ne preostaje ništa drugo nego da se naklonite, a zatim aplaudirate dok vam se ruke ne umore i pamtite dokle god vas sećanje služi.
U jedno takvo sanjarenje zaronio sam prošle nedelje u staroj trospratnici s početka 20. veka, smeštenoj u srcu Beograda, na adresi Dalmatinska 5. Prostorije kuće pretvorene su u Pinecone Teatar & Bar, koji svojim posetiocima pruža nezaboravno i neprocenjivo iskustvo, začinjeno umetničkom magijom, glumačkom strašću i hedonističkim ispijanjem koktela kreiranih po misterioznom odabiru karata. Karta bira vaš koktel, a vi birate san koji ćete zajedno s umetnicima sanjati, kroz jedinstveno imerzivno pozorište na našim prostorima.
Predstava Lucidity Triptych je moje prvo iskustvo imerzivnog tipa teatra. Uz pažljivo odabran koktel profesionalnog bariste, moja malenkost i još dvadesetak gledalaca pod maskama, pretpremijerno smo zakoračili u novo, zajedničko iskustvo. Sve je počelo kada je pisac zaspao nad svojim radnim stolom, pokušavajući da zapiše bilo šta smisleno. Njegovi bujni snovi su nas gotovo neprimetno uvukli i postali naša stvarnost, a likovi koji su ih krasili ušli su u prostoriju i poveli nas kroz kuću snova koju je usnuli umetnik delio s čitavom svitom ljudskih pojava isprepletanih ličnim dramama.
Kroz otvorena vrata centralne prostorije, svaki od likova nas je pozivao da pratimo baš njegovu priču, a na nama je bilo da izaberemo kome ćemo se prikloniti i tako postati neizostavni deo toka radnje kojoj svedočimo. Svako od gledalaca birao je put koji ga je najviše privlačio, a ja sam, naravno, pošao za piscem koji traga za inspiracijom. Jer kako jedan večiti sanjar, koji se često suočava s umetničkom blokadom, da ne krene baš za takvom pričom?
Mislim da je razlog mog izbora bio i taj što sam oduvek znao da u srži svakog pisca leži posmatrač. Nadao sam se da ću, prateći onoga koji čezne za inspiracijom, ujedno uspeti da pohvatam i ključne delove priča drugih aktera. I nisam mnogo pogrešio, iako unapred znam da ću se sigurno vratiti na još nekoliko igranja da bih posložio sve kockice. Priče su se umnožavale, preplitale, sudarale, razdvajale i dobijale neočekivane tokove – sve ono što je odlika snova.
Hvatajući delove svih narativa koji su se odvijali oko mene, prateći svog odabranog lika, sve više sam imao utisak da i sam sanjam. Zamislite da se nalazite na sceni s glumcem u predstavi koju gledate, zar se ne biste osetili kao da i sami glumite? Samo što je ovaj doživljaj bio još intenzivniji, a atmosfera bliskosti toliko jaka da, hteli ne hteli, uspevate da se izdignete iz stvarnosti i postanete deo priče koju posmatrate.
Ljudi koji su do malopre bili obični gledaoci postaju neizostavni deo predstave, a njihove maske dodatna misterija. Da li je neko od njih od samog početka deo predstave? Ko zna. To ostavljam vama da otkrijete.
Jasno vam je – granice su pomerene, pozorište postaje novo iskustvo. Iskustvo koje mirišete, dodirujete, proživljavate. Postajete deo ljudskih sudbina, deo Ničeovog Rođenja tragedije, učenik Jungovih učenja o arhetipovima. Tu ste – prisutni, obavijeni velom misterije, umetničke krize, porodičnih trauma i emotivne zavisnosti. Poneseni strašću, žudnjom za priznanjem, kreativnom ambicijom. Uznemireni krikom posledica, poljuljani cenom ambicije i raspadanjem ideala.
Sve se pretvara u vrtlog kroz koji nas vode akteri koji će sigurno ostati da žive u našem sećanju, praćeni muzikom harfe, kricima pojačanih emocija, šapatima maskiranih posmatrača i najlepšim glasovima opere. Da, i opera postaje deo sanjanja. Dama pod velom, koja neprestano luta prostorom, vodiće vas do samog kraja, simboličkog i doslovnog.
A kada sve utihne, spustićete se u prizemlje kuće, u Pinecone Bar, gde vas uvek nasmejano osoblje dočekuje i poslužuje koktel koji je možda pio baš vaš omiljeni lik iz predstave.
Na početku sam rekao koliko se divim ljudima koji svoje umetničke vizije uspevaju da pretoče u stvarnost, posebno u društvu kakvo je danas i u kulturnom trenutku u kom se nalazimo. Zamislite zato koliko sam tek ponosan što poznajem jednu takvu umetničku dušu i osobu koja je utkala sebe u jedno od najsnažnijih umetničkih iskustava koje sam imao privilegiju da doživim i donela ga beogradskoj publici na dlanu.
Bravo, Jovana. Hvala ti za sve što nam Pinecone donosi. Postoji jedan predivan deo mog životnog puta koji smo prošli zajedno i zato se svakom tvom uspehu radujem kao sopstvenom. Radujem se i nastavku tog puta, svim novim projektima i iskustvima kojima ćeš nam, uveren sam, ulepšati budućnost i ostaviti neizbrisiva sećanja.
Ana i Aleksandre, naklon do poda za maestralno delo, za svaku reč, svaku scenu i svaku emociju koju ste oživeli.
Hvala svim umetnicima, od glumaca do muzičara, od scenografa do kostimografa, koji su udruženim snagama oživeli teatar na poseban i jedinstven način, neviđen na našem podneblju. Suvišna je svaka reč o njihovom umeću, jer ćete se i sami uveriti da sa njima stvarnost postaje san. I to ne običan, već san koji se večno pamti. Andrea, Nikola, Yulia, Uroše, Maksime, Aleksandre, Vedrane, obe Nevene, Sofija – naklon!
Vidimo se na nekom od narednih igranja. Jedva čekam da otkrijem sve što mi je ovog puta promaklo, i da sa nekim novim licima iza maske ponovo osetim draž Pinecone teatra.
Više o predstavi i umetnicima pročitajte u tekstu najave i osigurajte svoje mesto u nekom od narednjih igranja koja su na repertoaru 25, 26. i 27. aprila.
Foto credit: Pinecone Teatar; Vajb arhiva
