(Pre samog početka čitanja ovog teksta bilo bi poželjno da pustite jednu od svojih omiljenih pesama, onu koja vas, onako nekako, posebno “radi”).
Retko koja stvar na svetu ima toliko različitih uloga kao što ih ima muzika. Jedna od mojih omiljenih je ona kada postane prevozno sredstvo. Nije vam jasno kako to muzika može biti prevozno sredstvo? Evo brzo sledi objašnjenje.
Najčešće nas posećuje onda kada se ušuškamo sa slušalicama i svojim omiljenim pesmama, gde je jedina aktivnost koju obavljamo ta da slušamo. Taktovi se tada pretvore u kosmički brod. Ja ga vidim nekako pastelno šarenog, a gorivo su mu sitne male zvezdice koje ispušta čim startuje kretanje. A vi ga zamislite kako je vama volja… On voli da se parkira ispred našeg uma već pri prvim notama pesme koja nas oduševljava. Ubrzo ulaziš u njegova prostranstva, smeštaš se pored najvećeg prozora, jer znaš, ne pruža se takva prilika svakog dana, moraš sve lepo da „vidiš“. Vrata se polako zatvaraju, i polećete.
Krećete se negde iznad, visoko, a svakim santimetrom te visine, tebi je sve lepše. Osećaš toplinu po celom telu, žmarce, trzavice. I milina počne čitavog da te obuzima. Lebdiš. Kroz taj prozor polako počinješ da vidiš čitavu galaksiju. Komete, zvezde padalice, mesec i njegov odsjaj, saturnov magičan prsten, čitav kosmos sada ti je na dlanu. Sa leve strane odjednom se pojavljuju najlepše slike, naša sećanja – doživljaji, ljudi i trenuci. Znaš, oni trenuci. Kada si žmurio. Kada si se kleo da ih nikada nećeš zaboraviti. I eto ih sad. Zaista nisi. Nostalgično se vraćaju. Baš zbog svih tih taktova.
Slast kreće da raste. Uzbuđuje te. Kroz glavu ti odzvanjaju misli BOŽE i KOLIKO JE OVO DOBRO. Već ne možeš mirno ni da sediš, siguran si u tom trenutku da ćeš ove stihove „istetovirati po sred čela“. Sve u tebi vri, želiš sa čitavim svetom da podeliš ove osećaje. Ali onda, ipak, ne, želiš da ih sebično sačuvaš za sebe. Ma, nije ni važno, misli se stišavaju. Čak i one najupornije. Ovo je vreme rezervisano za osećaje. A ti letiš sve više. Više. I više.
Počinješ da bivaš toliko srećan zbog svih senzacija koje se javljaju po telu. Osećaš dušu. Jasno osećaš dušu. Toliko si priča čuo o tome, a sad je zaista osećaš, ti, vrela je i budna. Diše. Živi. Vrišti. Struja ti krv kroz vene, živ si, toliko si živ. Bože. Dah ti se ubrzava, u par navrata čak ni ne možeš duboko da udahneš. I baš si zbog toga još više nasmejan. I više se ne smeješ samo usnama, već jasno osećaš kako ti se smeje i noga i ruka, i kosa, i glava, i srce i duša, celo telo pretvara se u osmeh. A ti se zahvaljuješ svemu na svetu što postoji ovakva pesma, što postoji ovakav glas, što postoji ovakav instrumental, što postoji nešto što te odvodi u ovakve predele uma.
Komuniciraš sa pesmom. Povezuješ se. Spajate se. Toliko ste prisne. Postajete jedno. Konekcija je toliko jaka, ovo je tvoja pesma. Da, istetoviraću ovo na sred čela. Ma, na svakom delu tela.
Znaš da je ovo jedan od onih osećaja za koje se živi. I ne daš da ode. Možda je nekome besmisleno. „Previše sanjariš“. Ali nije ti važno. Smisao je tamo gde je strast. A ovo je tvoja strast.