Zapitate li se ikada na šta liči život bez jednog od čula? Koliko li to sputava ili možda potpuno ujebe čoveka u nameri da se bavi onim što voli? Devojke i momci koje smo sreli u Berlinu imaju jednostavan odgovor na ovo pitanje. Ako nešto istinski volite ništa vas ne može sputati, pa čak ni gubitak čula. Rekli bi vam da možete postati maestralan slikar, iako nemate ruke. Izvrstan muzičar, iako ste gluvi. A možete postati i ozbiljan sportista iako ste slepi jer, kako uporno naglašava jedan od njih, „Sve je OK dok mi rade uši“.
Za slepi fudbal prvi put smo čuli u krcatom, žutom berlinskom metrou. Dok su se na ekranima ređali rezultati, ljudi su komentarisali. Neki su se čak krajičkom brka zlobno smeškali.
„Slepi igraju fudbal!?“
„Da. Evo, ovaj je dao čak dva gola.“
„Ne zajebavaj!“
„Ne zajebavam. Sutra ima utakmica na Anhafter Sportplatz-u.“
Eto i nas sutradan na Športplacu. Dočekao nas je improvizovani montažni stadion, jako malo interesovanje ljudi za sam događaj i nekoliko Belgijanaca koji su trčkarali sa crnim maskama preko očiju. Potpuno slepi.
Da li je moguće!? Mi se, kao i veći deo sveta, i dalje mučimo sa pravima slabovidih. Napravili smo tu i tamo po koji trotoar za navođenje, a onda preko istog posadili drvored, postavili kantu, pa i auto parkirali. A ovde… ovde se ljudi spremaju da demonstriraju kako je čovek sposoban za toliko toga ukoliko ima podršku okoline.
Na prvi pogled deluju pogubljeno. Doduše, samo na prvi, jer ubrzo shvatamo da smo više pogubljeni mi, posmatrači, nego oni na terenu. Definitivno im nije jednostavno da se orijentišu u tišini, stoga vrše korekcije kretanja uz pomoć zvukova. Sasvim uobičajenih i jednostavnih poput voj, voj, voj ili tam, tam, tam.
Neverovatno, oni timski, glasom i sluhom stvaraju sliku prostora i bez ikakvih problema trče s jedne na drugu stranu. Bez sudaranja, bez saplitanja. Toliko naviknuti jedni na druge, da imaju vremena i za po koju šalu.
Kada mentalnu sliku o prostoru stvarate zvukom, pol uopšte nije bitan. Zato devojke i momci treniraju rame uz rame. Tako se i nadmeću. Ipak, postoji uočljiva razlika između onih koji su izgubili vid i onih koje su slepi od rođenja. Osećaj za prostor i oslanjanje na druga čula kako bi nadomestili nedostatak vida mnogo je jači i konkretniji kod oni koji su ceo svoj život proveli u mraku.
Nekome običan teren, a nekome zvučna arena
Teren je ograđen panelima. I to ne običnim. Svaki igrač je u stanju da u tišini pucketanjem prstiju odredi gde se nalazi. Zato je atmosfera slična teniskoj. Nema buke, jer ih ona zbunjuje i dekoncentriše. Već posle par minuta svima postaje jasno da je ovo zapravo svojevrsna zvučna arena i da svaki naš aplauz, pa i šapat ima drugačiji prizvuk u njihovim ušima.
Ova posebna vrsta orijentacije uz pomoć pucketanja i uzvika jedna je od prvih tehnika koja se usvaja na treninzima kada kao mališan krenete na slepi fudbal. U prvih par meseci pažnja se isključivo posvećuje mentalnom „iscrtavanju“ prostora kroz sluh.
Zveketuša
Lopta nije ni nalik onoj koju inače imamo prilike da vidimo. Ispunjena je kuglicama zbog kojih se pri svakom dodiru čuje zveket. Da, lopta je zapravo zvečka, koja izverziranom uhu zvuči potpuno drugačije kada se odbije o panel, o nogu ili o glavu. Kada je u letu ili kada se kotrlja po zemlji. Sa pet ili sa 20 metara. Naravno, za sve nas na tribinama je to obična lopta koja tandrče kao da je pokvarena.
Iako je ovaj sport prvi put stigao do Paraolimpijskih igara 2004. godine u Atini, ovakva lopta nije neka novost. Po završetku Drugog svetskog rata veterani oštećenog vida su u Nemačkoj izmislili prvu zveketušu. Moralo se nekako prekratiti dosadno vreme u bolnici. Prva zveketuša je bila i prilično opasna – klasična bubamara sa nakačenim metalnim čepovima od pića poput Koka-Kole.
Gol i sufliranje
Ovo je igra pet na pet. Međutim, u igri je mnogo više ljudi nego što se da primetiti. Igrači ne igraju fudbal samostalno i to se najbolje vidi kada je gol u pitanju. Kretanje gore – dole i levo – desno dezorijentiše. Baš zbog toga iza gola uvek stoji sufler koji ima zadatak da navodi tim. On, u stvari, predupređuje komične situacije u kojima bi se, recimo, moglo dogoditi da tim napada i šutira na sopstveni gol ili, još gore, da se sa pola terena lopta šutira u publiku.
Posebno interesantan momenat je izvođenje prekida. Sufler tada metalnim predmetom udara po stativama i tako omogućava igraču da se orijentiše i stekne osećaj za udaljenost od samog gola.
Prosta pravila? Sve se da objasniti. Sve je nekako logično kada se ispriča. Zvuk je ovde, zvuk je onde. Ovakav je i onakav je. A opet, kada se posmatra slep dečko koji dribla i šutira na gol, nikako da se čovek otme utisku da to nisu obični ljudi.
Je l’ ovaj ima neke supermoći? Kako je ovo moguće? U čemu je trik? Kako je to uspeo? I još na desetine pitanja koja ljudi mrmljaju sebi u bradu, fascinirani onim što vide. Možda sve staje u komentar jednog starijeg gospodina „Ne znam kako to rade, al’ oni tako slepi vide loptu bolje od mene.“
Kako se igra slepi fudbal
Zvučalo otrcano ili ne, igra se srcem. Dobro, i uhom. Čovek je stvarno sposoban za neverovatne stvari. Ali, ne sam! Zato svaki tim podržava ogromna ekipa ljudi, od trenera i suflera do raznih organizacija i same države, iako u svemu tome nema apsolutno nikakve zarade. Nema zarade, ali ima ogromne koristi za stvaranje jednog sistema vrednosti.
Ko zna, možda ćemo se i mi sa Balkana jednog dana naći na nekom nadmetanju u ovoj „umetnosti“. Pa da svi zajedno utonemo u kakofoniju energičnih povika koji mogu da probude samo duboko divljenje. To bi nam možda bila najveća potvrda da napokon živimo neko bolje sutra.
Priča ispričana uz pomoć Turističke organizacije Nemačke.
