Sanja Živković: „I need to make this film!“ – kako je nastao „Mačji krik“

Za film „Mačji krik“ rediteljke Sanje Živković po prvi put sam čuo kada sam na daljinu prenosio priče sa prošlogodišnjeg Sarajevo Film Festivala. Delovao mi je ozbiljno, pomalo underdog, ali nekako moćno na prvo čitanje imena i sinopsisa. Mirisao mi je na tešku priču i kvalitet. I tako jedne divne beogradske večeri nakon par čaša šampanjaca na slušanju nove Brunove ploče, pa druženja i slušanja nove pesme mojih omiljenih ljudi iz benda KIKA, uputio sam se iz Katakombe bara kroz Skadarsku do Dvorane Kulturnog centra na projekciju koja zlata vredi.

Kako novi stihovi koje peva Kristina kažu „dan po daaan“, tako me je i film vodio kroz dane porodice koja je svim silama bori da dobije starateljstvo nad unukom koju roditelji zanemaruju zbog deformacije s kojom je rođena. 

Borba, porodični odnosi, krize identiteta, nemoć, kolaps socijalnog sistema, višedimenzionalni likovi… Sve je to Goran Paskaljević ucrtao u svoj poslednji scenario, uz pomoć prijatelja i koscenariste Đorđa Sibinovića, a celokupnu sliku sklopila je rediteljka Sanja Živković koja dokazuje svoje umeće svakim minucioznim potezom koji se tiče strvaranja ove neverovatne filmske priče. 

Mnoge priče diraju, ali ova pečatira, tera na razmišljanje, proaktivnost i lekcije. Loše stvari obojene sa pregršt boja teraju nas da ih razumemo, a dobre, iako sjajne, na momente nas navode da ih preispitamo. Linija je tanka, ništa nije crno-belo. Pitanja ostaju i pozivaju vas da ih otvorite i progovorite, ovih dana u Dvorani Kulturnog centra. Sada ih otvaram sa Sanjom, režiserkom koju je ova priča obuzela i naterala je da zaustavi sve na čemu je do tada radila.

Kako je došlo do toga da baš ti radiš na Goranovom poslednjem scenariju?

Goranov sin, Vlada, i ja smo dugogodišnji prijatelji. Družili smo se u Torontu i predavali film na istom fakultetu. Bio je upoznat sa mojim radom, savetovali smo se međusobno – ja sa njim oko svojih filmova i montaže, on sa mnom oko scenarija. Zamolio me je da pročitam scenario njegovog oca, dok je još razmišljao da li će ga sam režirati. „Mačji krik“ sam pročitala u dahu, odmah me je uvukla priča o čoveku koji se probija kroz apsurdni sistem, o njegovoj porodici, o majci deteta. A kada sam došla do dokumentarnog dela na kraju, sa stvarnim ljudima, shvatila sam da čitam kroz suze. Prenela sam Vladi svoje oduševljenje i rekla mu da mora da snimi taj film, da je tema važna i urgentna i da sve drugo treba da stavi po strani. Nekoliko nedelja kasnije pitao me je da li bih ja režirala film. Bilo je potpuno neočekivano. Rekla sam da hoću, naravno.

Šta te je posebno privuklo priči da, kako si nam otkrila posle projekcije, sav svoj fokus preusmeriš na nju?

Retke su priče koje me ovako snažno obuzmu i gotovo zahtevaju da budu ispričane. To je onaj osećaj: I need to make this film! I onda si spreman da se za njega boriš godinama. Duboko sam se povezala sa borbom dede koji pokušava da dobije starateljstvo nad unukom u sistemu koji mu na svakom koraku postavlja prepreke. Pomislila sam: ovo ja ne bih mogla da napišem, ali tačno znam kako bih to režirala. U mojoj glavi Stamen je bio srpski Daniel Blake. Podjednako mi je bio zanimljiv i lik ćerke. Ona je kompleksna, lako bi bilo suditi joj, ali ja sam je razumela. Upravo ta složenost me je privukla i znala sam da će rad na tom liku, sa glumicom, biti poseban izazov i zadovoljstvo.

Šta ti je bilo najvažnije prilikom pričanja ove nesvakidašnje, a opet priče koja se događa ljudima oko nas? Šta je bio najveći izazov u smislu procesa i ralizacije, s obzirom na specifične okolnosti oko kojih se gradila priča?

Bilo mi je najvažnije da priču ispričam iskreno, realistično i bez „šminke“, da publika poveruje tim ljudima, da se veže i da navija za njih. Takođe mi je bilo važno da probudimo svest o porodicama poput Stamenove u Srbiji, kojih ima mnogo, a koje se svakodnevno bore za svoju decu. Najveći izazov bila je odgovornost prema stvarnoj priči. Iako film ima dokumentaristički vizuelni izraz, naturalističku glumu i rad sa naturščicima, on je ipak morao da funkcioniše kao snažan narativ, da bude uverljiv i zanimljiv za gledanje. Scene na šalterima, razgovori sa institucijama… to je u realnosti često monotono i zamorno, a upravo toga je u priči bilo dosta jer je to suština problema. Morala sam sa glumcima pažljivo da gradim te scene, da budu sažete, ljudske i emotivno opravdane, a da pritom zadrže napetost i smisao u okviru filma.

Koliko je emocije bilo uključeno u ceo proces i kako čovek u ovako dubokim ljudskim patnjama može da ostane nepristrasan i donese priču sa ovom preciznošću i ljudskošću, kako je i sama publika osetila ovu vašu?

Iskreno, meni lično nije bilo lako da se godinama bavim ovom temom. Duboko saosećam sa svim likovima – sa dedom, sa majkom, sa malom devojčicom. Osećala sam i ljutnju prema lekarima koji su odbacili dete, prema sistemu koji nije osmišljen da pomogne ovakvim porodicama. Ali kada pravite film, morate te emocije negde da „zaključate“ i da funkcionišete profesionalno, jer svakog dana donosite stotine malih odluka. Ipak, rad sa glumcima me je na snimanju ponovo emotivno otvarao, bili su toliko uverljivi da sam kroz njih iznova proživljavala sve. Znam da ni njima nije bilo lako da se posle snimanja odvoje od svojih likova. Posle završetka snimanja, pre montaže, osetila sam da mi je potreban reset. Otišla sam kući, spustila roletne i provela nedelju dana u tišini i mraku, samo da se emotivno vratim sebi.

Glumačka ekipa je toliko autentična da te ne pušta ni na tren, a svoje likove donose u toliko dimenzija da gledalac ne može da ostane imun i da se ne zapita. Kako se odvijao kasting i na koji način ste birali ljude koji nam serviraju ovu filmsku kiselo-slatku storiju? Da li ste se vodili instinktom, prethodnim saradnjama ili si tražila neka potpuno nova lica koja će uneti dodatnu svežinu i iznenađenje?

Hvala. Za glavne uloge sam tražila nova lica u ovom kontekstu. Sa Jasminom Geljom sam već radila na studentskom filmu u Torontu i znala sam koliko je talentovan i koliko mu leži realističan izraz. Takođe mi je bilo zanimljivo što nikada ranije nije nosio ovakvu glavnu, dramsku ulogu, publika ga često vezuje za komične projekte poput „Audicije“. Osećala sam da u sebi ima nešto mnogo dublje i ozbiljnije. Ostale glumce sam birala tako da se uklope uz njegov ton i energiju. Andrijana Đorđević kao Milena i Sanja Mikitišin kao Vera prirodno su „legle“ u taj svet. Denis Murić i Marija Škaričić su među mojim omiljenim glumcima u regionu – želela sam da radim sa njima i znala sam da će doneti slojevitost i uverljivost. Veliki deo kastinga činili su i naturščici iz Požarevca, grada u kojem smo snimali. Oni su filmu doneli dodatnu autentičnost i prizemljen, realističan ton koji mi je bio jako važan.

Tokom gledanja, film mi se polako, ali neslućeno jako uvlačio u emocije, da bi totalnu eksploziju izazvao na samom kraju, racionalizacijom da sve vreme gledamo realnosti u oči. Koliko je tebi emotivno značila lična priča glavnog aktera? Koliko ste se povezali tokom rada na filmu i kako izgleda njihov život sada?

Pre snimanja sam nekoliko puta sedela sa Zoranom i slušala autentične detalje njegove priče. Ti susreti su mi mnogo značili, nosila sam ih sa sobom na set i pomagali su mi u brojnim kreativnim odlukama dok smo gradili svet filma. Zahvaljujući tim razgovorima, mnogo sam dublje razumela psihologiju lika Stamena i to sam prenosila u radu sa Jasminom Geljom. Sa Zoranom i njegovom porodicom sam se zapravo najviše zbližila nakon snimanja. Odlazila sam da ih posećujem, provodila vreme sa njim i sa devojčicom. Njegova supruga Slavica je, nažalost, preminula nekoliko godina nakon što sam ih upoznala i on je ostao sam sa detetom. Porodica mu je pomagala koliko je mogla, dobijao je i minimalnu pomoć od države, ali su suštinski bili oslonjeni jedno na drugo.

Pre desetak dana doneo je tešku odluku da devojčicu smesti u dom u Sremčici. Rekao mi je da je bolje da joj pronađe stabilno mesto dok je još živ i može da utiče na to gde će biti, nego da kasnije sve bude van njegove kontrole. Znam da im je teško sad kad su razvojeni, ali se i on nada da će vremenom biti bolje za nju.

Kako sada iz vizure gledaoca gledaš na priču? Da li se slika menja novim gledanjima i da li osetiš jačinu onoga što si uspela da pružiš ljubiteljima kvalitetnog filma?

Sada, iz vizure gledaoca, još snažnije osećam težinu priče u društvenom kontekstu. Postala sam svesna koliko u Srbiji ima porodica koje vode slične borbe kao Zoran, posebno kada je reč o usvajanju zakona o roditelju-negovatelju. Nadam se da film može makar malo da doprinese toj temi, da osvesti publiku o tome kako ti ljudi žive i kakve svakodnevne bitke vode.

Takođe, iznenadila me je povezanost publike iz drugih zemalja sa ovom pričom. Očigledno postoji univerzalnost u toj borbi koju možda ni sama nisam do kraja bila svesna dok sam radila film i to mi je posebno drago.

Film se trenutno daje u ograničenoj distribuciji, do 4. marta u Dvorani KCB-a. Da li misliš da ova reč ograničeno poprima odnos paralele sa pričom koju si pričala? Šta misliš da treba društvu da se probudi i reši, kako socijalni problem po kom ste tkali „Mačji krik“, tako i ovaj da se kvalitet pusti u etar i suoči se sa pojedinim pitanjima? 

Da, zanimljivo je to „ograničeno“ i možda zaista zvuči kao paralela sa temom filma. Ljudi često pomisle: ovo su bolne teme, to je naša realnost, zašto bih išao da gledam nešto teško? Razumem taj otpor. Ali ono što mene iznenađuje jeste da raspoloženje posle projekcija nije depresivno, već ohrabrujuće. Film otvara pitanje – kako doći do promene? 

Distribucija je za sada ograničena jer zaista nismo očekivali ovako veliko interesovanje. Svakodnevno nam stižu poruke na društvenim mrežama, pitaju kada će film igrati u drugim gradovima, kada će u inostranstvu, gde može da se pogleda na streamingu. To nam daje dodatni podstrek i trenutno radimo na tome da film dobije širu distribuciju i da dođe do što većeg broja ljudi.

Tvoj pethodni i prvi dugometražni film „Easy Land“ ima istu notu i postavlja teška pitanja, samo na drugom tlu. Koja je razlika između rada u Kanadi, koja ti je takođe adresa, i na našem podneblju? Razlika u uslovima za stvaranje, u procesu i realizaciji lokalne priče? Šta je lokacija donela „kriku“?

Glavna razlika za mene između „Easy Landa“ i „Mačjeg krika“ jeste u polaznoj tački. „Easy Land“ je bio inspirisan događajima iz mog života i zato mi je bio intimniji i na neki način lakši, imala sam odgovornost prvenstveno prema sebi da ga ispričam što iskrenije i bolje. Kod „Mačjeg krika“ odgovornost je bila drugačija, uključeno je mnogo više ljudi, veći budžet, koprodukcije i veća očekivanja. Ipak, veoma sam zahvalna na tom iskustvu.

Generalno mislim da je Srbija izuzetno inspirativna zemlja za stvaranje, i žao mi je što se, zbog poznatih okolnosti u državi, ne snima više filmova kod nas. To je šteta, jer mene naši prostori, ljudi i teme inspirišu čak i više nego kanadske.

Mislim da „Mačji krik“ ne bi bio isti da je snimljen u Kanadi, iako je priča univerzalna. Taj istiniti događaj desio se u malom mestu u Srbiji i nosi specifičan društveni kontekst. Nisam sigurna da bi imao istu jačinu i društvenu oštrinu u drugom okruženju. Srbija i konkretno selo u kojem smo snimali doneli su filmu autentičnost, verujem da se to oseća na ekranu.

Na razgovoru posle projekcije si spomenula da si pre opčinjenosti ovom pričom radila na drugim projektima i da im se sada vraćaš. Da li očekujemo još jedno hvatanje u koštac sa svakodnevnim čovekom i njegovim izazovima, u sličnom stilu, ili pak možemo da očekujemo našto drugačije?

Što se tiče narednog projekta, biće nešto drugačije. Trudim se da se ne ponavljam jer život je kratak da pravim isti film dva puta. Ipak, vidljivo je da postoji neka nit u mom radu. Ovoga puta radim sa koscenaristom koji ima dobar osećaj za humor, a ja sam inspirisana stilizacijama i magičnim realizmom, što ranije nisam istraživala. Biće drugačije, i radujem se tom novom izazovu.