Samoća se tako često komunicira u poslednje vreme. Preplavljeni sadržajima lako zakukamo kako smo se otuđili. A da li smo? Šta je samoća zaista? Da li je ona subjektivni osećaj ili jednostavni faktološki manjak ljudi u okruženju? Da li smo stvarno usamljeni ili živimo u vremenu gde se definicija samotnosti promenila? Da li smo delulu – tripujemo li odbačenost ili sami udaljavamo sebe od drugih? Kako proceniti? Mislim da je nemerljivo. Zato, sve što znam o samoći samo su moja spoznanja. Svaki redak je subjektivno prikupljan iz hrpe doživljaja jednog novinara sa više od trideset godina životnog iskustva.
Oduvek sam kao jedinka težio vremenu za sebe, volim noć jer donosi tišinu, samotnu inspiraciju, voleo sam da stvaram svetove kroz igru, priču, pesmu… mediji su se samo nizali i menjali kroz godine. Maštanje je uvek ostalo fokus. Da li sam u noćima, kao što je upravo ova u kojoj pišem, zaista sam, ili sa božanskom rukom inspiracije stvaram dela koja će nekoga negde dotaći? To ostavljam vremenu.
Neko bi rekao: kad si sam – sam si, to je definicija samoće. Nekome i jeste. Ali zašto čovek onda isto može da oseća da je povlašćen u trenucima kad nema nikoga oko sebe? Da je posut vilinskom prašinom. Da živi pored planinskog izvora sveže inspiracije. Da je potopljen u bunar ideja. Da ga u šetnji miluju vetrovi istine. Da ga majka priroda zove da je spasi, da joj produži lepotu, oslobodi od okova nemarnih lopuža koji hoće da je istrebe. Da mu se budi iskra nade da može da postane svoj omiljeni superjunak i spasi svet od politikanskih planetoždera.
Postoji univerzum u kom je sam čovek zaista sam. Pitanje je samo zašto? Da li su ga hirurzi strave operisali od duše koja stvara svetove? Da li je sam sebi sasekao um, odajući se utvarama poroka? Da li su ga videli slobodnog, pa ga upregli u amove da im služi? Da li je zaboravio gde je skrio poriv stvaralaca? Da li su mu kvazi-idoli pokrili oči maramom besmisla? Ili su ga samo napustile muze i bacile u suze.
Šta takvom treba uopšte, on sad misli da je sve izgubio, da nema nikoga, ničega. A treba mu samo jedna zvezda padalica, da u oku ponovo zaiskri sjaj. Da se plamen skoro ugašen raspali u oganj iz kog uzleće feniks. Poleteće tada novorođen da ponovo pokuša. Probaće da spasi svet. I neki lovac će ga nišaniti i gađati, praviti zamke, i druge ale će želeti njegovo meso. Samo što je biće sad žilavije, otpornije na naredbe lažnih oficira, spremnije da se suoči sa monstrumom tame. Jer zna, i da u pepeo ode – iz pepela će opet ustati, svaki put otpornije na nemilost i svesnije sve jačeg svetla svog kojim će obasjati svaku tamu.
A koliko ste puta bili u masi, sa mišlju da idete na poznat teren, a osećali kao u izolaciji? Kao da ste nevidljivi duh podstanar. Kao da niko ne želi da vaša radioaktivna energija pređe na njega, pretpostavljajući da je eksplozivna, nikad ne otkrivši njenu lekovitost. Kao da nosite natpis sa oznakom – infected, koji vam je nalepio neki smutljivac. Neki će vas pak častiti razgovorom podozrenja, smatrajući vas za infiltriranog obaveštajca koji želi da otkrije njihove prljavštine, ne znajući da ste lovac na talente njihove branše. Čak će vam poneko pružiti i ruku, ali u njegovom pogledu videćete neznanca. Onaj jedan će, u borbi za prevlast nad grupom, na pola vaše reči početi svoju priču, nipodaštavajući onu vašu ili nadograđujući je u svoju, nesvestan da je loš poeta i da će kraj biti grbav.
Zato, ne hajte – osetite se samo među svetinom, a onda se setite kako vam je lepo kad ste sami. Pa se prisetite i one božanske vajarske ruke, i vilinske prašine i kuće inspiracije u koju ćete se tako sami zaputiti.
Napuštanje prostorije je nekada najblagorodnije. Nekada izlaz na prva vrata iz sobe pune ljudi koji vas previđaju, ustvari predstavlja korak u obilje. Obilje osmeha prolaznika na putu do kuće. Bogatstvo svežeg vazduha. Pregršt prilika. Prilika da se i vi nekom osmehnete. Da se sretnete sa svojom muzom. Možda to bude vaš trenutak za akciju o kojoj dugo razmišljate. Možda vas, kad više niste nepotrebno zauzeti, pozovu i kažu – „Čoveče, promenio si svet na bolje, pa ćemo sad mi tvoj tako.“ Možda to bude šetnja u kojoj ćete doneti odluke koje će tok vašeg života odvesti u okean prilika.
Zato putujte sa dobrim namerama, da bi se ovo „možda“ pretvorilo u ono prekrasno – ono što ste jednom zvali snom, sada zovete životom. I ne zamerajte nikome. Možda baš oni koji su vas prećutali ćute iz sopstvene samoće. Možda i njima treba neko da im šapatom zapali zaboravljenu iskru.
