Sa svojim debitantskim filmom „Zvezde manjeg značaja“, reditelj Renátó Olasz usmerava kameru na brata i sestru koji se vraćaju u svoj mali rodni grad, gde ništa više nije kao pre. Film istražuje teme povratka kući, emocionalne ranjivosti i nostalgije, nudeći intiman portret lokalne zajednice i života koji se polako gubi u vremenu.
Olasz u ovom projektu ne samo da režira, već i glumi, stvarajući jedinstvenu povezanost sa glumcima i publikom. Kroz improvizaciju, „alternativnu stvarnost“ i pažljivo građen ritam scena, uspeva da uhvati trenutke ranjivosti i iskrenosti, gde svaka emocija i pogled otkrivaju više od same priče. Snimanje u rodnom gradu postaje i lično i terapeutsko iskustvo, a vođstvo Béle Tarra kao mentora dodaje filmu dodatnu dimenziju, potvrđujući Olasza kao autora koji veruje u snagu autentičnosti i iskrenog izraza.
Kako se osećate s obzirom da vaš debitantski film ima svetsku premijeru na Sarajevo Film Festivalu?
Teško mi je da poverujem! Neverovatno je biti deo svega ovoga – inspirativno i divno. Zaista ne mogu da verujem.
S obzirom na vaše glumačko iskustvo, kada vam je ideja režije počela biti privlačna?
Od samog početka. Pohađao sam srednju školu koja je uključivala dramske časove. Stvarali smo nekoliko predstava u kojima sam bio glumac i… takozvani reditelj. Bilo mi je jasno da želim da postanem reditelj, ali sam želeo da iskusim obe strane. Bili smo mladi i puni strasti za izražavanjem kroz pozorišne aktivnost. No, u to vreme sam prvenstveno zamišljao sebe kao pozorišnog reditelja. Mislim da sam se tada malo bojao filma. I postoji jedna posebna činjenica iz tog perioda mog života: Andrea Waskovics, koja u filmu glumi moju sestru, bila je moja školska drugarica – tako smo istovremeno započeli naš umetnički put. Sada smo najbolji prijatelji.
U filmu niste samo reditelj, nego i glavni glumac. Zašto vam je to bilo važno i kako ste uspeli da kombinujete oba posla?
Pre nego što sam završio studije režije, stekao sam prvu diplomu iz glume i trenutno radim kao glumac. Ipak, to nije bio glavni razlog. Film se bavi osećajem „povratka kući“, a „kuća“ u filmu zapravo je moj rodni grad. Bilo je to veoma intimno iskustvo. Zato sam želeo da snimim film koji se fokusira na ličnosti glumaca. Zamolio sam ih da pokažu svoje ranjivosti pred kamerom, a budući da sam i sam bio njihov deo, mogao sam im još više pomoći. Takođe sam iznutra mogao da upravljam ritmom scena, pa je činjenica da sam sa obe strane učinio proces prirodnim. Činjenica da sam veliki prijatelj sa direktorom fotografije, pomogla je da imam potpuno poverenje i u njega.
Kako ste radili s glumcima da biste stvorili grupnu dinamiku koja odražava zajedničku prošlost ovih prijatelja?
Moj cilj je bio da uspostavim veoma ličnu atmosferu u kojoj svi mogu biti svoji i ne brinuti o ispunjavanju očekivanja. Baš kao u mojoj mladosti, kada smo bili mladi amaterski glumci.
Imali smo brojne pripremne razgovore sa glumcima, dramaturgom i direktorom fotografije. Zajedno smo identifikovali ključne teme od interesa. Ja sam pravio mnoštvo beleški i kreirao neke scene, ili bolje rečeno koncepte scena. U jednom trenutku otišli smo u pravi pab, koji je kasnije bio lokacija snimanja, da vidimo šta nam prostor može ponuditi. Svi su smatrali ovaj proces veoma prirodnim i kreativnim. Kada smo došli da snimamo scene, svi su tačno znali šta želimo da prenesemo kroz samu akciju. Ova tehnika omogućava svima da se osećaju intimno i lično u vezi filma, a istovremeno da glume vrlo prirodno pred kamerama. Svi smo bili jednaki partneri, bio je to svojevrsni demokratski pristup.
Što se tiče glume, odabrao sam jedinstveni metod koju sam ranije naučio, poznat kao „alternativna stvarnost“. Nema tradicionalnih likova, svi glume sami sebe. Zamislite kako bi vaš život izgledao da, na primer, nikada niste napustili svoj rodni grad, imali drugačiju karijeru ili partnera… Baš kao kad se deca igraju da su pirati. Dakle, to ste vi, ali ne do kraja vi. Metod daje ogromnu slobodu da budete svoji u alternativnom univerzumu i omogućava intiman pristup glumi.
Zašto ste odlučili da improvizujete na setu umesto da radite sa tradicionalnim scenarijem i kakav je bio taj proces?
Moram da priznam da nisam tip reditelja koji želi da stvori klasičan narativni, pričom vođen film. Jednostavno me to ne zanima. Današnji sistem finansiranja zahteva sinopsis i scenario, što otežava rad bez njih. Ali u našem slučaju, kada smo snimali bez budžeta, shvatio sam: OK, ako nemamo novca, ako nemamo ništa, zašto nam treba scenario? Zašto bismo pratili pravila? Uspeli smo da funkcionišemo na jedinstven način upravo zbog nedostatka tradicionalnog finansiranja i zahteva cenzure.
S druge strane, pisanje mi je uvek nametalo mnoge granice. I dogodilo se još jedno iskustvo u tom periodu mog života: Shvatio sam da mi je zapravo nedostajao proces stvaranja kakav sam imao u mladosti, sa naivnim pogledom i nevinim očima. Improvizacija je zaista korisna za izražavanje onoga što želim da pokažem: neponovljive trenutke postojanja, kako jednostavno postojimo. Neke stvari su na papiru dosadne, ali na ekranu su izuzetno emotivne i pune značenja. Za mene je najvažnija ličnost. Izraz lica osobe može otkriti njene brige, želje i ranjivosti.
Da li je snimanje u vašem rodnom gradu bilo emotivno teško ili možda nekako terapeutsko?
Bila je tu malo od oba, ali u celini, osećao sam se oslobođeno. Isprva sam mislio da će biti teško, ali brzo je postalo jasno da je sve zapravo vrlo prirodno. Odrastao sam u tom području i bio sam upoznat sa svime… Bio je to osećaj kao da sam na ogromnom igralištu.
Béla Tarr je naveden kao izvršni producent ovog filma. Kako je njegovo učešće uticalo na projekat?
On je moj… učitelj! Bio je moj mentor kroz ceo proces. Razgovarali smo o svemu, a dao mi je mnogo saveta, prvenstveno tokom montaže. Ono što sam od njega zaista naučio jeste da je „mesto na kojem se nalaziš u filmu“ ono što je najvažnije. Ako je nešto iskreno, funkcioniše; ako je lažno, gledaoci će to odmah primetiti.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
