Često razmišljam o tebi i umirujućem dejstvu koje imaš na mene. Od mene nikada ništa ne tražiš. Uvek me puštaš da budem svoja i spontana, mirna i buntovna. Volim da ti se prepustim i da te gledam. Satima. Danima. U svim tvojima izdanjima, ranim zorama i još kasnijim sumracima.
Ovih dana, više nego ikada, osećam koliko mi nedostaješ. Važno je da znaš da je ovo ona posebna vrsta nedostajanja. Zato što znam da si tu, a nisi. Svesna sam da zapravo i nisi toliko daleko, ali bih volela da te ne gledam samo na slikama.
Kažu da ako pustim zvukove talasa i čvrsto žmurim, imaću osećaj da si tu. Lažu.
Isto tako kažu da planina može da te zameni. Opet lažu.
Tvoju blizinu ništa ne može da zameni. Tvoj miris koji se uvuče pod kožu ništa ne može da zameni. Tvoj pesak pod nogama, prvi susret sa vodom i tvoju nepreglednost ka svim stranama sveta, planinski četinari i brdovita polja ne mogu da zamene. Tvoje plavetnilo, buru, stene, prozirnost, crvene zastavice, brodove i njihova sidra, svetionike i njihove stazice, tvrđave i vidikovce, crkvice i idilična dvorišta, šarene fasade i tirkizne prozore, školjke i nepravilne kamenčiće, ništa ne može da zameni.
Ne bih se ljutila ni što je voda hladna, ni što vetar uvek počne da duva baš po izlasku iz vode, a ni za vruć pesak koji me tera da trčim. Oprostila bih i što mi se kafa brzo zagreje na suncu i možda još važnije – što ne mogu da pocrnim. Znam da je to zato što me čuvaš. Čak bih ti oprostila i komarce jer znam da ne mogu da odole koži kakvu je ostavljaš posle soli. Ali ono što mi možda najviše nedostaje je prizor neba i zalaska sunca dok polako uranja u tebe. Ostavljajući najvatrenije boje svuda oko sebe, prelamajući se na tvojoj površini i reflekujući čitav spektar boja.
Tvoje čari i sve ono što nosiš sa sobom nijedno drugo mesto ne pruža. Izrazito uske ulice, načičkane papreno skupim sitnicama koje gledam danima pa tek devetog dana pokupujem polovinu radnji. Jer sve je tako preslatko i ko zna, možda nigde više neću naći takve suvenire. Strme stepenice do udaljenih plaža i puteve kroz maslinjake. Najbolje koktele u jarkim bojama i lokalne specijalitete. Muziku na šetalištu koja se meša sa žamorom ljudi koji traže sto sa najboljim pogledom. I to je samo početak.
View this post on Instagram
Između tebe i bezbrižnosti stavljam znak jednakosti. Kada sam sa tobom nije mi važno koliko je sati, da li ću pojesti 3 krofne na plaži, da li ću spavati duže i nemarno pokupiti pramenove kose u visoku punđu. Nije mi važno da li komšija na nepoznatom jeziku peva naizgled poznate pesme ili što me čeka uzbrdica dok se vraćam sa plaže. Sve što je važno je ono što pružaš. Spokoj. Žmarce. Sjaj u očima.
Daleko od svih i svega, upijaš sve loše dane i izazivaš me da se smejem. A znaš koliko volim da se smejem.
I iznova me zoveš da sa čežnjom gledam u tebe jer znaš da mi te nikada neće biti dosta. Tebe i nezaboravnih iskustava sa tobom. Daješ li obećanje da mi čuvaš jedno posebno za narednu godinu? Ako se slažeš pošalji mi poruku u boci. Nađi način. A ja ću naći način da ti je lično nazad donesem. Ali pst, ne reci nikome. Neka bude naša mala tajna. A ja ću ti se vratiti u jedno svitanje da ponovo zajedno uzburkamo talase.
