Sve je počelo zahvaljujuci mom starijem bratu od tetke Srđanu. Bata je sa nekih 19 godina dobio jednu veliku strast – tetovaže. Sećam se kada je došao zasijalih očiju, ushićen, kao da je upravo sišao sa oltara, i rekao sudbonosno DA, i tako mi predstavio svoju prvu veličanstvenu tetovažu bika na svom desnom ramenu. Koliko je samo moćno i dobro izgledala. Ne samo sama tetovaža, nego i to njegovo oduševljenje zbog iste. Nakon samo par meseci, brat je poželeo da malo oživi tu sliku bika. Veštom rukom majstor svog zanata je dodao pozadinu, presenčio ga i napravio pravo remek-delo na ruci. Drugim rečima, zatvorio je ruku do lakta.
U narednih par godina, bata se toliko puta tetovirao, da su on i njegov crtač kože postali najbolji prijatelji, a kasnije i kumovi. Pažljivo je birao portrete, motive i slova posvećene dragim ljudima i važnim događajima. Tetovaže su mu u skladnoj harmonji na obe ruke, vratu i grudima, a taj sjaj u njegovim očima, nakon nove tetovaže, nije prestajao ni kada je uradio svoju jubilarnu 50. tetovažu. Branio se rečima: „Kad jednom kreneš da se šaraš – nema stajanja – dokle god ima mesta na koži.“.
Tokom srednje škole tetovaže su počele bivati svuda oko mene. Uostalom, svi moji tadašnji prekul selebritiji, poput Fred Drsta ili Kejt Flinta, su imali jednu do trideset. Ali, nije ni to razlog zašto mi se ušunjala bubica kako bi bilo strava da i ja uradim jednu. Razmišljala sam kad bi se odlučila da je uradim – šta bi to bilo… Svakako ne ime nekog dripca koji mi se u tom trenutku sviđao, omiljene grupe ili stiha trenutno omiljene pesme. Pomislih kako je to jedinstven način da sa sobom uvek nosim nekog ili nešto što ne smem zaboraviti dok sam živa, kao i da je to jedan vid prelepe umetnosti. Nisam dugo razmišljala kada me je bata pitao šta bih želela da mi pokloni za 18. rođendan, a ni on nije bio iznenađen kada sam mu rekla da želim tetovažu. Samo postojao je uslov: nije smela biti mnogo velika, agresivna niti na nekom preterano vidljivom mestu, pa je moja suluda ideja da želim velikog zmaja raširenih krila preko celih leđa u startu otpala. Hvala bogu! Ipak bata i njegov, sad već najbolji, prijatelj – čuveni tatu umetnik zvani Zec – nisu uspeli da me odvrate od moje odluke da to bude zmaj. Zašto zmaj? Zato što sam zmaj u kineskom horoskopu i zato što mi se srušio svet kada sam odrasla i shvatila da zmajevi zapravo ne postoje. A i više sam žalila za njima, nego za jednorozima koji su mi u detinjstvu bili omiljena mitska bića. Zec me je savetovao da to ipak treba da ima neko značenje i da ne mogu tek tako da metnem na sebe prvo što mi padne na pamet.
I tako smo svo troje došli na ideju da to bude zmaj u obliku slova „S“ kao Srđan, što je meni bio savršen predlog jer on je svakako bio osoba kojoj sam želela da posvetim nešto tako važno kao što je tetovaža. Postavili smo ga na gornjem delu leđa malo ispod vrata. Malo sam zastala jer mi se okrenulo u stomaku kada sam čula mašinicu i ugledala rotirajuću iglu. Ali moja želja je bila toliko jaka da mi strah nije mogao ništa. Bio je to jedan od najuzbudljivijih dana u mom životu. Lagala bih kad bih rekla da nije bolelo, ali bol je u tom trenutku delovao tako nevažno i prolazno. Uzgred, nije to bio nepodnošljivi bol poput onog kada boli zub ili bol u ukočenom vratu. Opisala bih ga kao ravnomeran, a nakon nekog vremena telo se prosto navikne na njega, pa ga i više ne doživljava kao nešto neprijatno. Nakon svoje prve tetovaže imala sam isti onaj sjaj u očima koji je imao i moj brat, i setila sam se njegovih reči: „Kada jednom kreneš nema stajanja!“.
Ubrzo sam uradila još jednu. Pa još tri. Ups! Malo sam se zanela. Da mene pitate išarala bih celo telo, ali na vreme sam se sabrala i uvidela da to u današnjem svetu nije najbolja ideja osim ako ne planiram da se bavim egzotičnim plesom, kriminalom ili pak tatu modelingom. Zadržala sam se na broju šest. Svaka je rađena u razmaku od po nekoliko godina, i svaka označava neki period mog života ili meni drage osobe. Reakcije okoline su različite i činjenica je da nema suzrdržanih. Dok se neki krste i zgražavaju, drugi se oduševljeno raspituju za intezitet bola i savet. Odmah moram da napomenem da me ona izvikana, i po meni nadasve, dosadna parola koju sam često čula od nekih potpuno nebitnih ljudi: „A šta ćeš kad ostariš, pa ti se razvuče koža?“, uopšte ne dotiče. Kako šta ću? Pa neću sigurno da odsečem delove kože. Voleću ih i tada kao što ih volim sada jer su oni deo mene. Da mi se ne sviđa kako mi izgledaju na koži, zadržala bih se na jednoj – a ne šest. Ne kajem se ni zbog jedne!
Izvor fotografija: tattoo-inked.tumblr.com; tattoosboy.com; s-media
