U prostoriji je mrak, dok ne upalimo svetlo. A kada ga upalimo, mrak sam nestaje, ne trebamo ga iznositi van. Osvešćivanjem sopstvenog mraka koji jesmo, on postepeno nestaje. Bez truda, bez muke, bez napora. Bez borbe.
Poput vode naše telo pamti, ono je svedok mnogih trauma, povreda, složenih emocija. Telo kao i glas vapi za oslobođenjem, želi da se izrazi. Način na koji se telo najlepše izražava jeste – ples.
Naše senke su delovi bića koji su u mraku, u podsvesti, koji nisu osvetljeni i sa kojima se radije ne suočavamo, najradije bismo da ih potisnemo. One su naše noćne more, strahovi, mane, greške, sve što želimo da sakrijemo… njima, upravo, trebamo pogledati u oči jer utiču na naš život. Plešući, kontaktiramo sa najskrivenijim u nama, oslobađamo se i zaceljujemo, postajemo bliži sebi..
Kroz ples je moguće otvriti vrata nove percepcije i propustiti kroz sebe sve što je telo vremenom iskusilo. Takav ples oslobađa i isceljuje, posle njega smo u kontaktu sa svojim ritmom, pulsom, osećajima, celovitiji i usklađeniji sa svojom dušom.
Kada nam se dogodi trauma, mi skladištimo emocije koje nisu do kraja proživljene jer su bolne, neprijatne, i tako nastaju blokade koje nas „štite od života“ i omogućavaju nam da „preživimo“ život. Suština jeste da ih pustimo i propustimo kroz sebe, da ih potpuno proživimo i doživimo kako bi zaslužili da živimo svoj život u svoj svojoj punoći i kapacitetu.
Ovaj ples je kompilacija zvuka (inspiriše nas da se pustimo i izrazimo) i spontanog pokreta (koji je kod svakog plesača drugačiji – izražen onako kako mu prija u datom trenutku). Spoznaja o energetskim centrima od kojih svaki nosi određenu funkciju u našem fizičkom i emotivnom telu, takođe je činjenica na kojoj se ovaj ples zasniva. Jer svaki energetski centar ima količinu iskustva koju plesom oslobađamo. Kroz emocije koje slobodno proteku kroz nas uspostavljamo protok životne energije, a to nam daje dubinu i širinu sagledavanja života i dodira sa sobom — svojom dušom — ali i sa našim okruženjem..
Vežbe asocijacije, bude konceptualnu inteligenciju i maštu i podsećaju nas na otvorenost koju smo posedovali dok smo bili deca, što nam pruža mogućnost da sve što zamislimo pretvorimo u pokret! Plesači tako bivaju probuđeni jer nam je kao deci dozvoljeno da osetimo u potpunosti sve emocije. Emocije koje su bile do tada kamen spoticanja postaju ključ do centra bića.
Kroz ples je moguće otvoriti vrata nove percepcije i propustiti kroz sebe sve što je telo vremenom iskusilo. Takav ples oslobađa i isceljuje, posle njega smo u kontaktu sa svojim ritmom, pulsom, osećajima, celovitiji i usklađeniji sa svojom dušom.
Ples je sveto mesto u svakom od nas, dobro je prepustiti mu se i prepustiti mu svu svoju unutrašnjost i dubinu. Dok plešemo sa nama plešu i naši preci, naše istorije, emocije, sve što je doživljeno… Plesom se oslobađamo i zaceljujemo, lečimo… jednom rečju živimo život.
Sklopi oči. Diši. Prigrli sebe. I nauči kako da igraš u mraku.