Čega se najviše plašite? Odgovor na ovo pitanje ima nekoliko glavnih ulica i milion prečica. Koreni vuku od dečijeg straha zbog neznanja i strašnih priča koje su nam pričali dok smo bili mali. Lagano u mlađane živote ušli su i antagonisti iz knjiga i sa tv ekrana, koji su nas plašeći naučili da uočimo sve neprilike u koje nas njihova ljudska oličenja mogu povesti.
Kada pričamo o strahu, ne možemo a da ne pomenemo urođene i stečene fobije, čiji uzrok može da bude sve što je ljudsko oko ikada videlo i sve što je mozak jednog homosapijensa mogao da zamisli. Noćne more su tu da začine celu stvar, a neke se čine toliko realne, da ne znamo da li sanjamo ili smo zapravo budni. Kao još jedan nivo straha dolazi socijalni momenat i raznorazne vrste anksioznosti, koje se sa godinama pojačavaju ukoliko se ne ukrote na vreme. Strah za sopstvenu egzistenciju i sigurnost je novi nivo strepnje, pa se onda penjemo na još viši nivo gde se nalazimo zabrinuti za decu, bližnje, pa i budućnost ljudske vrste i planete zemlje.
Ultimativno najgori potpirivači straha su demoni iz sadašnjosti i horori koji se odigravaju ispred naših očiju u svetu i vremenu u kom živimo. Ovde ne govorim o onim nasumičnim tragedijama koje se nisu mogle izbeći jer ih je izvala neka nasumična vremenska prilika ili trenutak nepažnje, već o onim trajnim kao što su rat, politički progoni, kontinuirano porodično nasilje, neizlečive bolesti, nemaština i glad, ucene, terorizam, pedofilija, kriminalni obračuni i druge raznorazne vrste psiho-fizičkog nasilja, pa tako u nedogled.
Negde sam čuo da istraživanja kažu da je najzastupljeniji strah kod ljudi jeste onaj od krajnjeg ishoda, smrti, ali složićete se da aveti iz prethodnog paragrafa zvuče jezivije. Smrt je ipak neminovna, sigurna, dok su su najbolji prijatelji straha, neizvesnost i nesigurnost, tu u realnom vremenu.
Kao malog, u trenucima kada bi moja poslušnost izostala ili nisam hteo da spavam, plašili su me izvesnom babarogom koja živi u obližnjoj septičkoj jami. Prvobitna ograničenja i kroćenja detetovog duha na jedan krajnje čudan način, koji nekako opstaje širom sveta od kad je ljudi. Naplašim dete pa će ono da sluša i spava, a to što to ću da ga istraumiram nema veze. Ukoliko ne želite da vam dete ima dugodišnje traume, bolji način da ga umirite ili ubedite da spava je da mu objasnite zašto treba da promeni svoje ponašanje, ako ne uspete iz prve ponavljajte ovaj dobroćudni proces dok vas ne posluša, a onda ga nagradite kada ishod bude po vašoj volji, tako ćete ga naučiti zašto je promena ponašanja bolja opcija za njega.
Prvi irealni strahovi su po mene došli iz tame moje nove sobe, u trenucima kada su roditelji odlučili da treba da počnem da spavam sam. Kako sam tada zamišljao, čudovišta su se krila u jednom delu mog ormana i imala su oblike jezivih likova iz crtaća koje sam tada gledao na video kasetama. Udobnost mog ormara naseljavala su dva lika: kreatura u vidu veštice, u koju se na kraju diznijevog crtanog fima pretvara Snežanina zla maćeha i Indijanac Džo, koji je u moj dom stigao nakon što je kroz sablasnu pećinu progonio izgubljenog Toma Sojera.
Kada god bih upalio svetlo i otvorio orman kako bih se uverio u postojanje mojih noćnih posetilaca, njih nije bilo tu. Međutim, dečija mašta se tu nije zaustavljala, noćna družina je imala skriveni portal koji je vodio u garderober mojih roditelja koji se nalazio sa druge strane zida, kroz koji je nestajala tačno u momentu kada ja provirim u svoj ormar da proverim brojčano stanje osoba njemu, da bi se odmah nakon završetka moje inspekcije istim putem vratila natrag. Rešenje sam ipak našao u vidu izmaštanih kamera, koje sam svako veče aktivirao uz pomoć stihova koje sam pevao čim bi se mrak uvukao u sobu. Dvojac protuva iz ormara nije smeo da napusti ormar, kako ne bi bio usnimljen i razotkriven, a meni je to saznanje bilo dovoljno, jer sam znao da neće napustiti mesto boravka niti mi nauditi dok spavam.
Iz priče o mojim neprijateljima iz mraka, koju je mali ja kreirarao, naučio sam da se sa svojim strahovima suočim brzim rešenjima koja proilaze iz ljudske mašte koja je nepresušni izvor. Zla veštica i Indijanac Džo su tako postali dobro znani stanovnici dela nameštaja moje sobe, pa su na kraju i izgubili onu strašnu nit, a ja sam bio srećan da imaju topli dom i da ih je život u mom okruženju na kraju načinio dobrim likovima. Kako sam odrastao sve sam više shvatao koliko je ova izmaštana priča iz mog detinjetva, koja se tada činila tako stvarno, zapravo bila puna simboličkog i prosvetljujućeg duha.
Kada je o fobijama reč, dobro mi je poznata ornitofobija, kako stručno nazivamo strah od ptica. S obzirom da sam odrastao na selu i bio okružen pernatim stvorenjima, neko bi rekao da je ovaj strah neobjašnjiv, ali meni je oduvek bio stvaran. Neke ptice su mi jednostavno odbojne, dok od pojedinih osećam stvarni strah.
Više je mogućih uzročnika fobije od pernatih životinja, koja se kod mene javilja od detinjstva. Sestra koja je od malena obožavala da se druži sa životinjama koje smo gajili na imanju, često je imala običaj da me juri sa kokoškom koja je ludela u njenim rukama, iako je znala da me to izluđuje.
Jedno od najgorih sećanja vezanih za pomenutu fobiju je momenat kada mi je, u skučenom prolazu koji se nalazio između dve građevine u mom dvorištu, sa vrha naslaganih drva za ogrev, na glavu sletela kokoška i krenula da me maše krilima i udara me po vratu. Iako sam pre ovog događaja u širokom luku izbegavao pernata stvorenja, svi su mislili da se samo pravim na budalu, ali su ih moj vrisak i panika usled celog događaja, uverila u suprotno, a fobija se od tada pojačala.
Sada anegdota, a za mene u to vreme strašan događaj, bila je jurnjava sa guskama koje su pokušavale da skoče na moj bajs u pokretu i da me ščepaju svojim dugim kljunovima, dok sam kao mladunče lava lovljeno od strane čopora hijena dozivao majku na sav glas. Guskama sam utekao, a priča kojoj je svedočio moj brat ostala je da se prepričava u godinama koje su usledile.
Kako sam odrastao i shvatao da ptice baš i nisu tolika opasnost, fobija je malo obuzdana, bar dok se prva vrana u parku ne zaleti prema meni. Ornitofobija je u mom slučaju samopotvrđena ubrzanim lupanjem srca prilikom gledanja Hičkokovog horora „Ptice“, ali i filma „Svetionik“, gde su me od galeba koji proganja glavnog lika sve vreme prolazili žmarci, dok me je poslednja scena dokusurila.
Ako mislite da je ovo kraj pričama o strahu, prešli ste se. Tek krećemo. Vežite se!
Gluvo doba noći, moja soba, mrkli mrak. Iz sna me budi osećaj da me neko vuče za noge. Budan sam, ali ne mogu reagujem dok mi telo klizi niz krevet. U mojim mislima tu su aveti koje su došle po mene i žele da me ubiju, naviru slike iz horora koje sam obožavao da gledam, u sledećem trenutku mi u mislima navire i slika iz male seoske crkve na kojoj bolesnika iz samrtničke postelje za noge vuku đavoli, dok iznad njegove glave stoji Isus, i dan danas ne znam odakle ta slika u crkvi i koji um je tamo kačio da plaši decu. Sve te slike u minutu neizvesnoti. Telo ne mogu da pomeram i dalje, iako samo klizi prema dnu krveta, čini se već večnost. Iz naizgled zarobljenog tela, uspevam da se naglo podignem u sedeći položaj. I dalje u mraku, oslobađam usta od nevidljivog flastera. Krik koji je usledio budi celu porodicu, moj vapaj.
Vrata sobe se otvaraju, majka pali svetlo i uleće u sobu, iza nje vidim babu i tatu, svi preplašeni. Drhtim dok me pitaju šta se dešava i osmatram ostatak sobe, pokušavajući da nađem kreaturu koja je odgovorna za pretrpljeni strah, ali oči ne pronalaze nikoga osim mojih najmilijih koji su mi pohrlili u pomoć.
Na tren se smirujem, ali i dalje podrhtavam dok svojima objašnjvam šta se dogodilo. Zaključili su da sam sigurno ružno sanjao. Iako i dalje uveren da je sve što se dogodilo više od sna, smirujem se i baka me poziva da se te noći prebacim kod nje u sobu, kako bih se smirio i lakše zaspao. Čim sam legao i svetlo se ugasilo, i pored toga što je pored mene ovog puta bio neko ko me čuva, strah je ponovo prodirao u telo koje je drhtalo kao da je nago na sred zaleđenog jezera.
Kada su videli da strah ne jenjava, moji su odlučili da odemo u hitnu, a kada sam pokušao da ustanem i krenem noge me nisu služile, kao da su bile tuđe. Odneli su me do stričevog auta, jer tata koji je bio pod stresom zbog svega što se dogodilo nije mogao da vozi. Dok smo stizali u hitnu, telo se polako opustilio i strah je opao. Doktor koji me je pregledao i saslušao sled događaja, zaključio je da sam imao noćno gušenje, te da sam se istripovao zbog toga, pa me je uputio me na inhalaciju. Totalna glupost od dijagnze, kako je sledećeg dana ustanovila moja odabrana pedijatrica, čije je mišljenje bilo da sam se najverovatnije probudio dok je telo raslo, s obzirom da sam tada bio u tom dobu kada se deca najviše razvijaju, ali nas je iz predostrožnosti uputila na psihijatrijski pregled.
Nakon razgovora sa psihijatrom, doživeo sam najgotivnije iskutvo snimanja snova. Zaspao sam sa uređajima koji su snimali svaku reakciju mog mozga dok spavam. Rezultati elektroencefalografije pokazali su da je sve bilo u izuzetnom redu, tako bar kažu snimci mojih snova, a jedina prepuruka šaljivog psihijatra je bila da gledanje horora zamenim nešto lepšim filmovima.
Dugo nakon misteriozne noćne drame nisam spavao u mraku, lampa ili tv su uvek osvetljavali sobu. Tek oko godinu dana nakon svega, strah od spavanja u mraku je pobeđen, a svetlo pri polasku u krevet ugašeno. Prošla je skoro decenija pre nego što sam, na sveznajućem guglu, pročitao priču o paralizi sna i ikustvima ljudi koji su je proživeli. Strah je bio demaskiran čim sam pročitao prve redove podeljenog iskustva koje je bilo identično opisano kao događaj koji se i odigrao te kobne večeri u mraku moje sobe. U duhu novih saznanja o na temu mog traumatičnog iskustva iz adolescentskog doba, shvatio sam da je nepoznato najveći prijatelj straha i da su nova saznanja ključ za oslobađanje uma iz stega trenutno nedokučivih zebnji i naizgled nerešivih bojazni.
Uglavnom se plašimo onoga što ne poznajemo. Kada jednom spoznamo istinu, stah se smanji ili u potpunosti utihne. Čovek u strahu je kao pas koji se plaši grmljavine, jer misli da će se svet srušitii i nebo pasti na njega
Cover foto: facebook /The Art of Stefan Koidl
