Na 31. Sarajevo Film Festivalu, italijanski reditelj Paolo Sorentino, dobitnik Počasnog Srca Sarajeva, održao je Masterclass pred mladim filmašima i publikom. Tokom susreta, otvoreno je govorio o svojim počecima i procesu stvaranja filmova, deleći savete i anegdote koje su oblikovale njegov umetnički put.
„Zabavno mi je snimati filmove, ali ne toliko i pričati o njima“, rekao je Sorentino na početku, odmah dajući do znanja da je njegov odnos prema umetnosti iskren i neposredan.
O SVOJIM FILMSKIM POČECIMA
Tokom razgovora, prisutnima je otkrio kako je došao do odluke da postane reditelj i koje su ga okolnosti i iskustva tada oblikovala:
„Kada sam imao 18 godina, bio sam depresivan kod kuće, sav bezvoljan. Nisam znao što bih sa sobom. Ipak, gledao sam dosta filmova. pa sam pomislio da je to posao koji možete raditi, a da zapravo ne radite ništa. Otišao sam u knjižaru i kupio dve knjige – jednu o pisanju scenarija, a drugu o snimanju filma. Shvatio sam da sam bio u pravu“, prisetio se Sorrentino kako se zainteresovao za svet filma. Ipak, reditelj ističe da je odlučio je postati reditelj tek kada je shvatio da više ne zarađuje dovoljno kao scenarista.
Iako je početak delovao jednostavno, godine iskustva naučile su ga šta znači stvarno znati raditi film:
„Brzo sam shvatio da za snimanje filma ne morate imati poseban kapacitet. No, tek godinama kasnije sam shvatio da morate imati veliku širinu i doista znati neke stvari kako biste snimili dobar film“, naglasio je italijanski reditelj.
O NAČINU NA KOJI STVARA SVOJE FILMOVE
Govoreći o svojim filmovima, Sorentino je prirodno otkrio šta ga pokreće i kako nastaju svetovi koje prikazuje na platnu:
„Moji filmovi su o osećajima, ne o zombijima i drugim katastrofama. Prikazuju ljude, njihove probleme i unutrašnji svet. Kako to predstaviti na platnu? Film je tu dobar jer imate niz trikova na raspolaganju – muziku, glumce, svetlo, kameru… Možete, poput mađioničara, stvarati iluziju. No, i mađioničar ne radi ništa magično, samo se koristi trikovima. Tako i filmaši. Problem je u tome što te trikove ne možete naučiti iz knjige, morate ih znati i osećati.“
Reditelj dok priča o stvaranju svojih filmova ističe i da sve počinje od ljudi. Zainteresuje ga neki lik, koji može biti spoj tri ili četiri osobe koje poznaje u stvarnom životu, a zatim istražuje u kakvim bi se situacijama taj lik mogao naći. O vizuelnom izgledu filma odlučuje kroz istraživanje lokacija i razgovore sa direktorom fotografije.
„Ne petljam se previše u posao direktora ili direktorke fotografije. Jednostavno im kažem šta osećam o filmu, opišem sve – priču, likove, šta želim od filma – a onda su oni dovoljno pametni da znaju šta mi treba. To je razgovor od deset minuta“, istakao je Paolo Sorrentino.
Inače, filmski je stvaralac koji iznad svega ceni brzinu na snimanju, a za to ima i sasvim praktičan razlog – jednostavno ne voli da bude na setu.
„Brzo snimam, jer jedva čekam da odem kući. Zato često koristim dve ili tri kamere i redovno završim snimanje dva-tri dana pre roka. Producenti me obožavaju jer im štedim novac, a ja samo želim da idem kući da gledam fudbal“, nasmejao je Sorrentino prisutne, opisujući proces nastanka svojih filmova i dodao:
„Moj problem je što ne volim previše film. Volim knjige, muziku, fudbal… Ne toliko filmove. Neke scene mi mnogo znače, ali posvetiti dva sata svog života celom filmu čini mi se previše. Kao i pesme, koje moraju trajati do tri minuta – film ne bi smeo biti predugačak“, zaključuje.
O SVOJOJ FASCINACIJI MARADONOM
Naravno, kao i njegovi filmovi, razgovor sa Sorentinom nije mogao proći bez spominjanja njegovog rodnog grada, fudbala i legendarnog Diega Armanda Maradone, koji je u Napulju stekao status božanstva baš dok je reditelj odrastao.
„Fudbal u Napulju mi nije bio bitan, bio je bitan Maradona. Tada sam prvi put shvatio šta je to pravi show. Do tada nisam znao šta znači veliki spektakl, a Maradona nam je pokazao kako on izgleda. Ja sam u filmu dobio mogućnost da iskažem takav spektakl“, opisao je svoju fascinaciju Maradonom, o kojoj je kasnije snimio hvaljeni film „Božja ruka“.
O SVOJIM OMILJENIM FILMOVIMA
Govoreći o ostalim filmovima, Sorentino je priznao da mu je njegov najdraži film „Div“, dok je od ostalih reditelja izdvojio kultni „8 i po“ Federika Fellinija.
„Fellinijev film je sjajan jer nije savršen. Postoji deo kada vas doista zamori, kada u sebi govorite ‘ajmo dalje’, ali onda dođe drugi sjajan deo. Film mora biti nesavršen, baš poput života“, poručio je reditelj.
O TRAGEDIJAMA DANAŠNJICE I RAĐANJU UMETNOSTI IZ PATNJE
Nesavršenost života, pa čak i njegov najteži, najbolniji deo, reditelj nije izbegavao ni kada su ga iz publike upitali za komentar o tragičnim događajima na Bliskom istoku i odnosu filmske industrije prema grozotama u Palestini.
„Mislim da nema filma koji može prevenirati ili zaustaviti ovakve stvari. Nisam sposoban govoriti o svemu što se događa, jer nemam autoritet i mogu koristiti samo opšte fraze, koje se i inače govore. Ali, ako želite čuti moje mišljenje, ono je vrlo jednostavno – slažem se sa svima koji kažu da se u Gazi događa genocid“, jasno je rekao italijanski reditelj.
Prisutnima je priznao da u sebi nosi određenu tugu, zbog čega se u Bosni i Hercegovini oseća kao kod kuće, jer takvu istu tugu, što smatra komplimentom, oseća u celoj istočnoj Evropi. Na to je dodao:
Sva umetnost na kraju je rezultat bola i patnje. Sreća i zabava nisu loši, ali od njih nikada ne nastaje umetničko delo koje istinski dodiruje srce
Paolo Sorentino
O SVOJIM PLANOVIMA
Kada je reč o budućim projektima, i tu je bio je prilično iskren:
„Skeptičan sam prema ljudima koji tvrde da imaju neki plan. Lično, ne volim da imam ciljeve ispred sebe. Ostanem kod kuće ne radeći ništa, sve dok mi se nešto ne rodi u glavi, što postane moja opsesija. Tada odlučim da o tome napravim film“, kazao je Paolo Sorentino na Masterclassu održanom na 31. Sarajevo Film Festivalu.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
