Od Fantasta do Venecije – deset godina Lenke Dunđerski kroz Jovanu Radovanović: „Lenkina tišina bila je hrabrija od reči“

Postoje predstave koje se gledaju, i one koje se dožive.
 „Od raja do beznjenice“ pripada ovoj drugoj vrsti, onoj koja vas tiho obuzme, bez potrebe da išta objašnjava. Gledao sam je u prostoru hotela „Moskva“, mestu koje već samo po sebi nosi težinu istorije, i činilo se kao da su se zidovi, ogledala i tišina urotili da priča o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski ne bude samo odigrana, već oživljena.

U toj tišini, između stiha i pogleda, Lenka Jovane Radovanović ne postoji kao lik iz prošlosti, već kao prisutna, krhka i snažna žena, koja nas i danas pita koliko smo spremni da volimo, i koliko da se žrtvujemo.

Deset godina kasnije, ova predstava ne samo da traje, ona putuje, sazreva i, kako se pokazalo, ispunjava sopstvene snove. Jedan od njih se zvao Venecija.

Na mestu gde se dodiruju pozorište i život, govorila nam je Jovana Radovanović.

„Od raja do beznjenice“ ove godine obeležava deset godina igranja. Kada se vratiš mislima u novembar 2015. godine, na Fantast – dvorac Bogdana Dunđerskog, gde je sve počelo, a zatim pogledaš put od više od sto izvođenja, različitih gradova, zdanja i publike, šta je danas Lenka za tebe? Koliko se tvoja Lenka menjala kroz godine, i koliko si se ti menjala zajedno s njom?

Danas mogu da kažem da je Lenka postala deo mog unutrašnjeg sveta. Kada sam je prvi put igrala, bila je tiha, krhka, gotovo stidljiva, a ja sam tada tek učila kako da budem prisutna u tišini. U Fantastu je sve počelo kao susret sa jednim likom iz prošlosti, ali se vremenom pretvorilo u dug, intiman dijalog koji traje već deset godina.

Kroz više od sto izvođenja, u različitim gradovima, dvorcima i zdanjima, Lenka je sazrevala zajedno sa mnom. Danas je ne doživljavam kao tragičnu figuru ili romantičnu muzu, već kao ženu unutrašnje jasnoće i dostojanstva, kao biće koje zna da prava snaga ne mora da bude glasna da bi bila duboka.

Mi se nismo samo menjale paralelno, na neki način smo oblikovale jedna drugu. Lenka me je naučila strpljenju, slušanju i poverenju u tišinu, a ja sam joj, vremenom, dala sigurniji glas. Sve to ne bi bilo moguće bez poverenja koje mi je na samom početku ukazao autor projekta, mr Zoran Subotički, birajući me za Lenku, na čemu sam mu i danas duboko zahvalna. Zbog toga svako novo igranje i dalje doživljavam kao živi susret, a ne kao ponavljanje nečega što je već rečeno.

Predstava se izvodi isključivo u dvorcima, palatama i zdanjima od kulturno-istorijskog značaja. Koliko ti prostori utiču na tvoju igru? Da li svaki novi ambijent menja Lenku, ili ona menja prostor u koji uđe?

Prostor je u ovoj predstavi ravnopravan partner. „Od raja do beznjenice“ se igra isključivo u dvorcima, palatama i gradskim kućama koje nose sopstvenu istoriju i memoriju – od dvorca Fantasta, gde je sve počelo, preko Kulpina, Čelareva, gradske kuće u Subotici, Senti i Bečeju, do dvorca Eđšega, Muzeja Vojvodine i Galerije Matice srpske. Posebno iskustvo bili su međunarodni prostori poput Tekelijanuma u Budimpešti, hotela Bristol u Beču i, naposletku, Venecije.

Svaki od tih ambijenata ima drugačiji ritam, drugačiju tišinu i drugačiji odnos prema vremenu. Lenka u takve prostore ulazi nenametljivo, ali sa njima uspostavlja dijalog. Ta razmena čini da nijedno izvođenje ne može biti isto i da svako novo igranje ostaje autentično iskustvo, kako za publiku tako i za mene.

U samoj predstavi Lenka izgovara želju da ode u Veneciju – „grad na vodi“. Deset godina kasnije, ta želja se simbolično ostvarila. Kako si doživela igranje Lenke u Veneciji? Da li je to bio trenutak u kojem su se pozorište, stvarnost i san potpuno preklopili?

Igranje u Veneciji, u jednoj od najlepših sala Univerziteta Ca’ Foscari, doživela sam kao boravak u prostoru između jave i sna. To je grad u kojem se granice lako brišu – između vode i kopna, prošlosti i sadašnjosti, stvarnog i zamišljenog. Upravo zato mi je delovao kao prirodno mesto za Lenkinu čežnju.

U tom ambijentu, pozorište je prestalo da bude predstavljanje, a postalo iskustvo. Imala sam osećaj da Lenka ne igra, već da se kreće kroz sopstveni san, dok publika svedoči tom tihom prelazu između onoga što jeste i onoga što je moglo da bude.

Veneciju često opisuju kao grad lepote i prolaznosti, baš kao što je i Lenkin život bio kratak, ali snažan. Da li si u Veneciji osetila neku novu dimenziju Lenkinog lika, nešto što ranije nisi?

Jesam. U Veneciji sam Lenku osetila mirnijom i jasnijom, pomirenijom sa sobom. Kao da je boravak u prostoru između jave i sna doneo tiho razrešenje, bez potrebe za dramatikom.

Lenka Dunđerski je u istoriji često svedena na muzu, inspiraciju, „onu zbog koje je nastala pesma“. Kroz ovu predstavu ona dobija glas, stav i unutrašnji svet. Šta ti je bilo najvažnije da publika vidi i razume o Lenki kao ženi, a ne samo kao mitu?

Najvažnije mi je bilo da Lenka dobije sopstveni glas. Da ne bude posmatrana isključivo kroz odnos sa drugima, već kao obrazovana, misaona i radoznala žena svog vremena, sa jasnim unutrašnjim dostojanstvom. Želela sam da publika vidi sve ono što je Lenka osećala, a nije smela da izgovori. Da prepozna njenu unutrašnju snagu, složenost i jasnoću, skrivene iza društvenih očekivanja i tišine u kojoj je živela. Time Lenka prestaje da bude samo muza i postaje žena sa punim, unutrašnjim životom.

Ljubav između Laze i Lenke u ovoj predstavi nije bučna, već suptilna, često neizrečena. Koliko je teško glumački nositi emociju koja se više ćuti nego što se izgovara?

To je jedan od najzahtevnijih, ali i najlepših zadataka u ovoj predstavi. Kada emocija nije izgovorena, svaki pogled, zadržani pokret i pauza postaju nosioci značenja. Tada tišina prestaje da bude praznina i postaje aktivan prostor u kojem se emocija prepoznaje. Takva ljubav zahteva potpunu prisutnost i veliku unutrašnju disciplinu, jer nema oslonca u rečima. Sve se odvija u nijansama, u onome što ostaje između izgovorenog i prećutanog.

U tome mi izuzetno znači rad sa starijim kolegama od kojih sam učila. Miodrag Petrović je moj pozorišni otac i važna profesionalna figura. Ervin Hadžimurtezić, u ulozi Laze Kostića, svojim iskustvom, smirenošću i osećajem za neizrečeno daje mi sigurnost i prostor da gradim odnos bez potrebe za naglašavanjem emocije.

Lenka je bila obrazovana, govorila jezike, putovala, bila deo jedne visoke kulture svog vremena. Koliko ti prepoznaješ sebe u njoj, u njenoj radoznalosti, senzibilitetu, potrebi za lepotom i smislom?

U Lenki najviše prepoznajem duboku ljubav prema umetnosti i potrebu da se kroz nju razume svet. Njena posvećenost kulturi, lepoti i unutrašnjem razvoju bliska mi je, posebno ljubav prema pozorištu. Ne prepoznajem sebe u njenoj sudbini, već u toj unutrašnjoj potrebi da se umetnost živi, a ne samo posmatra.

Lenka nije buntovnica u klasičnom smislu, ali njena tiha istrajnost i dostojanstvo nose veliku snagu. Koliko ti je važno da se danas govori o takvom obliku ženske snage – nenametljive, ali postojane?

Veoma mi je važno. Danas se često podrazumeva da snaga mora biti glasna i vidljiva, ali postoje i drugi, jednako moćni oblici postojanja. Lenka pokazuje da dostojanstvo, unutrašnja stabilnost i vernost sebi mogu imati dugotrajan i dubok uticaj, čak i bez otvorenog konflikta. Takva snaga ne traži potvrdu spolja. Ona postoji u načinu na koji se stoji iza sopstvenih vrednosti, u sposobnosti da se istraje i sačuva unutrašnji mir. Mislim da je važno podsetiti da i ta tišina može biti čin otpora, ali i oblik slobode.

Nedavno si bila deo humanitarne akcije, prikupljajuću pomoć deci kojoj je ona potrebna i simbolično postala „Deda Mraz“. Lenka je, kao deo porodice Dunđerski, živela u okruženju gde su čast, dobročinstvo i odgovornost prema drugima bili važni. Da li vidiš humanost kao nit koja povezuje tebe i Lenku, bez obzira na vek u kojem živite?

Humanost vidim kao jednu od najvažnijih tačaka susreta između mene i Lenke. Ona je živela u svetu u kojem su čast, odgovornost i briga za druge bile sastavni deo životnih vrednosti, a ne apstraktni pojmovi. Moj angažman u humanitarnom radu, posebno kroz Rotary zajednicu, prirodno se nadovezuje na te principe. U tom smislu, umetnost i život se ne razdvajaju, već imaju istu svrhu: da oplemene, povežu i podsete na odgovornost prema drugima.

Ako bi danas mogla nešto da poručiš Lenki, posle svih ovih godina igranja, putovanja i sazrevanja, šta bi joj rekla? A šta bi, sa ove vremenske distance, poručila publici koja tek treba da je upozna?

Lenki bih rekla da je njena tišina bila hrabrija nego što je ikada mogla da pretpostavi. Da je ono što je sačuvala u sebi ostavilo dublji trag nego mnoge izgovorene reči.

Publici bih poručila da u Lenki ne traži legendu, već čoveka. Da u njenoj uzdržanosti prepozna emocije koje su i danas bliske – potrebu za ljubavlju, slobodom i razumevanjem. Lenka nas podseća da neke od najvažnijih stvari u životu ne traže objašnjenje, već pažnju.

Fotografije: Jovana Radovanović, privatna arhiva