Kuc, kuc! Ima li koga?
S druga strane, potpuno nezainteresovano neko vikne – nema.
– Ne znam što uopšte dolazite kada znate da nema nikoga. Da vam neću otvoriti. Pitam vas po ko zna koji put – zašto to radite?
Kako zašto? Zar ne želite da živite? Da izađete malo među svet. Hajde, otvorite! Nećete, valjda, čitavog života biti namćor. A da, nisam se ni predstavila. Sad kapiram zašto ste takvi prema meni. Pa ja sam – Novo Godina, glavom i bradom. Mislim, onaj deda iz Laponije ima bradu, ja sam mu samo povod da upregne irvase i leti po svetu. Vidiš kako on radi svoj posao sa puno zadovoljstva. Srećan je, jer i druge čini srećnima. A šta je sa vama? Dajte, otvorite. Znam da ne želite da vas pamte kao nekog ko je Novoj Godini zabranio da mu nabaci osmeh na lice.
Pa šta! Neka me pamte kako hoće. To je ionako njihova stvar. Uostalom, ko je smislio te Nove Godine? Šta znači slaviti ulazak iz jednog u drugi mesec. Dan kao i svaki drugi, umoran, bled i siv. Zašto bi se zamarali tuđim igrama u kojima su pravila da na kraju uvek pobedi onaj ko ih je i osmislio.
Nova Godina je i dalje bila uporna. Osećala je u sebi da će taj čovek sa druge strane vrata kad tad popustiti. Nada uvek postoji, zar ne? Odlučila je – čekaće ovde dok se on ne predomisli i posluša onog sebe koji želi živeti, ali se bezuspešno bori sa velikim pritiskom unutrašnjih nemira.
Znate, kada je čovek srećan, ne treba mu razloga da tu sreću umnoži. Isto je kad si tužan i sam. Što kažu – para na paru ide, dobro se dobrim vraća, a ono najgore te sve više i više tišti, razara poslednji atom snage za nečim boljim.
I, šta čekaš, čoveče? Probudi se, pokreni se. Dovoljan je samo jedan lagani pokret rukom, da otvoriš vrata i pustiš da sve staro ode, a novo uđe. Shvatićeš da duša diše svežiji vazduh.
Zdravo i dobro nam došla Nova Godino! – Zdravo, vidim da si ipak odlučio da pružis sebi novu šansu. Kako si to smeo da dozvoliš? Mislim, razumem te, godinu dana je dug period, svaki dan je bivao sve teži. Leđa su počela da pucaju pod tim silnim teretom. Hajde sad osvesti se i reci „Zdravo svete, jesam čovek, ali u meni živi dete“.
I baš to dete i jeste pokretač lepog i srećnog dela naših bića. Možemo mi biti, ne znam koliko veliki i ozbiljni, ali uvek se nađemo u trenucima kada se najiskrenije smejemo i verujemo u sreću. I u onu zvezdu padalicu. I u želju dok duvamo rođendanske svećice. Mogli bismo početi da verujemo da će nam se želja ispuniti dok čekamo da se prskalica ugasi, a na satu se kazaljke preklope i pokažu ponoć.
Hajdemo sad svi da se zagrlimo, ljubimo i veselimo. Nazdravljamo i lepe želje jedni drugima da delimo.
Sad kada ste otvorili vrata i pustili Novu Godinu u vaš dom, nemojte se pokajati. Shvatite, za godinu dana ostariće i ona, doći će druga, pa tako u krug. Pa se ti ponovo pitaj ko je i zašto smislio te Nove Godine i silne proslave. Upravo zbog ovog. Zbog zajedništva najbližih.
Možda se, dok čitate ovo, rađa jedna preslatka beba. Čujete! Taj prvi plač koji označava početak novog života je toliko bitan da ćete ga pamtiti dok nas ima. A ima nas i imaće. Svi smo tu, spremni za start. Ne znamo šta će nam doneti promena iz 18 u 19. Pakazaće nam se samo. A ti čoveče, ne zatvaraj vrata. Sipaj i proslavi, ali pažljivo. Jer, neko vas voli!
Nove Godine zato dolaze. U pravi čas, za nas. Srećno! Živi bili pa videli.
Naslovna fotografija: videoblocks.com
